Rezime

Smešnim se može učiniti naša potreba da na kraju ipak sve nekako izmerimo, odmerimo, saberemo i oduzmemo i da, koliko god negirali tu potrebu, napravimo bilans, završni račun, presek stanja. Tako i ove, kao i svake druge godine, dolaze nam oni minuti kada je svako od nas (pomalo) svoj lični računovođa.

A ja pokušavam da sastavim bilans ove godine. Auh! Ovo je stvarno bila vožnja, rekao bih ili serija ... za one koji su pratili sapunicu.

Da zbrajam i ponavljam, nema vajde; ni za mene a ni za verne gledaoce (slušaoce) ove moje serije ... samo želim da nazdravim i mahnem godini koja nam ostaje iza leđa.

Pre svega, iskreno i od srca mi je žao što sam hodajući po svom putu morao da povredim nekoga. Kao i uvek, nikada to ne planiramo (ili ja verujem u to) niti reči vrede bilo šta ... prosto to učinimo i svi (u ovo više želim da verujem nego što sam siguran) grizemo svoje srce kad se to desi.

Zatim, želim da se od srca zahvalim svima onima koji su mene povredili; svima onima koji su mi rušili snove i iluzije. Ne nisam sarkastičan niti ironičan. Svaki grumen prašine koji sam pojeo na ovom putu je, siguran sam, definisao novog mene i izmenio put ... ili pokvario (ionako osetljiv) stomak.

Želim da zahvalim i onima koji su mi dokazali koliko (sa žaljenjem ovo prizanjem) nema sistema koji se daje definisati, niti odgovora koji se mogu pronaći; koji su me ostavili da se sabiram i oduzimam, da stalno tražim greške kojih nije bilo i odgovore koji ne treba da budu pronađeni.

Na kraju, želim da nazdravim i zahvalim nekolicini pravih prijatelja koji su bili uz mene kada su najjači vetrovi lomili moja krila i koji su znali da progutaju moju glupost, slepilo i iluzije. Znate da će moj luk pevati uz vas dokle god me ima.

Znam da nema reseta i da se ništa neće promeniti kada moji stave nove kalendare u kuhinji, ali pustite me da poverujem u to bar za nekoliko momenata i odlutam od onoga što jesam, od onoga što je put učinio od mene i ja od njega.

Ostajte dobro i vidimo se dogodine ...

Čuda

Mislim da me nikada neće prestati zabavljati niti iznenađivati priroda ljudske prirode. Ono što mi je jutros dalo povoda da uz šolju (mog omiljenog) "Earl Grey" čaja (sa mlekom) podelim par misli sa vama jeste odnos ljudi prema smrti. Ali ništa preterano duboko, niti fatalno, ništa morbidno ni ispitivački kako imam običaj da priđem tematici.

Samo mi je iznenađujuće neshvatljivo to koliko se ljudi zapravo i danas, posle 4-5 milenijuma neke (kakve-takve) civilizacije i njenih tekovina ponašaju kada je po sredi priča o smrti, odnosno umiranju. Kako je moguće da su neki delovi nas ostali toliko primitivni i nedohvatljiiv evoluciji ili čemu već?

Ono što me je jutros odvuklo od završavanja nekog (pametnijeg) posla jeste priča moje mame o nekom poznaniku koji je umro. A umro je tako što se spremao da pođe negde i samo je - umro. I to je jako čudno. Hm ... ali da, njoj je to stvarno jako čudno, kao i najvećem delu čovečanstva. Ne postoji momenat verovatno kada nas vest da je neko umro neće iznenaditi i čuditi ... jer smrt je tako misterozna rabota i mi nemamo drugo do da je se plašimo, čudimo i gadimo.

A ono što je meni momentalno prošlo kroz um, kao scena udarnog talasa nuklearne eksplozije jeste: a zar život nije mnogo veće čudo? Zar ono kako smo nastali nije mnoooogo veće čudo?

Zar najsavršenija matematika po kojoj se slagao i delio naš DNK nije čudo? Zar svaka ćelija, svako parče tkiva, svaka kost koja je rasla, zar to nije veće čudo? Zar svaka krasta koja se stvarala kada bi se posekli i koja je regenerisala kožu nije veće čudo? Zar milijarde milijardi ideja, osećaja, opažaja koje je ta osoba imala nije veće čudo? Zar svaka reč, svaki zvuk, svaki korak koji je napravila ta osoba nije veće čudo? Zar ono što je ona ostavila iza sebe nije mnogo veće čudo?

A smrt je sve samo ne čudo: samo puko gašenje, prestanak svih čudo koja sam nabrajao u redovima iznad. Čini mi se da je potreban ozbiljan tretman homo sapiensu da se ova tako jednostavna (i od strane mnogih vrsta odavno prihvaćena) stvar postavi na svoje mesto. Verovatno bi tada čuda imala drugačiji oblik, a život i smrt drugačiju vrednost (da ne kažem cenu, jer ćete se odmah prebaciti u ekonomsku klasu ovog voza).

Nije čudo ono što ne znamo, premda svi aktuelni centri očuvanja duhovnosti žele tako da ubede zbunjenog čoveka ... čudo je saznati i prihvatiti čudo u svom čudnom i divnom obliku.

Plovidba

Mnogo više nego nekoliko puta mi se učinilo kako je život okean, ogromno otvoreno more koje nas nosi, svakog u svojoj barci na nekad mirnim, a nekad pobesnelim talasima. Znam da ovo zvuči kao kliše, a oni koji me poznaju veoma dobro znaju koliko sam znoja dao u borbu protiv klišea i banalnosti ... ipak, ponekad su klišei neminovna rezultanta utvrđene istine, kako jednom nešto slično V. reče.

Interesantno stvar je da je poređenje života i okeana tako višeznačna, a samim tim i rogata stvar, jer svi mi znamo da smo deca koju u svom naručju ljulja boginja Idioglosija, i da imamo dar da ne razumemo jedni druge, premda se milenijumima u nazad jako trudimo da dokažemo drugačije.

Možda mi je jutrošnje poređenje došlo inspirisano mogućnostima koje baš kao na nepreglednoj okeanskoj pučini nosi i život; ili je misao sletela na rame nošena zabrinutošću i neizvesnošću koju oseća svaki moreplovac koji je danima otisnut od kopna; možda sam razmišljao i o svetionicima i onome kako se moreplovac, čije su oči previše dana gledale u plavetnilo, oseća kada uleda svetionik ... možda. Kao i uvek, možda je jedino za šta se imamo uhvatiti.

Počinjem da verujem da smo svi mi slepi. Da se rađamo slepi i da umiremo slepi. Otuda možda sve te ideje koje uspevamo da smislimo. Otuda možda izmišljanje svetionika koju su nam potrebni da nam uliju nadu u žile tokom plovidbe. Iako znamo da je većina njih lažna, totalno izmišljena i postavljena da pluta na sred okeana, ne možemo se otrgnuti kratkom osećaju sreće koji ispuni levo plućno krilo kada ugledamo jedan od tih (lažnih) artifakta.

Možda bi neki te svetionike mogli i nazvati nadama, i verovatno ne bi mnogo pogrešili. I svi ti različiti ljudi koje vidimo i srećemo, sva ta nasmejana, tužna, sumorna, zla, radna, naivna, glupava, genijalna, nespretna lica koja vidimo su zapravo samo gornji sloj, samo jedan nivo sveta koji leži zakopan duboko ispod. I sva ta lica su maska izgrađena na našem znanju ili neznanju o tome u kakvom mraku zaista obitavamo. A verujem čvrsto da i oni nasrećniji i najzadovoljniji znaju za taj mrak i da su svesni da ukoliko ne nastave da pale svoje svetionike, da će brzo otkriti koliko je čovek sitan u tamnom bespuću okeana.

Rečeno me navodi samo da zaključim da mi svi plovimo, verovatno bez finalnog cilja, jer ga ne možemo ni imati, a da je svako determinisanje "cilja" zapravo paljenje vatre u svetioniku koji će nam dati odrednicu, etapu kojom ćemo ploviti dok ta vatra gori u našim očima. I ukoliko budemo imali sreće, završićemo nekoliko etapa i na kraju ispiti čašu vina da proslavimo svoj životni uspeh i put kojim smo prošli ... a nećemo biti svesni (verovatno ni ne treba da budemo) da smo i dalje izgubljeni na okeanu i da nikakav put nismo pronašli.

Ali kao što rekoh ... verovatno ni ne treba da ga pronađemo. Jer život je kanda plovidba, a nama ne ostaje ništa drugo do izmišljamo svoje svetionike, da se vodimo njihovim svetlom i da prekrštamo prste u nadi da će svako novo bacanje kocke doneti baš onaj broj koji nam treba.

Ako se neko ponadao da su me ovi praznici zaveli na put religije ... pa, neka razmisli još jednom. Odavno postoji samo jedan bog u koga verujem, ali on nema ime.

Pohjola

Postoji u svima nama jedno mesto. Mračno. Samotno. Ono koje niko od nas ne želi da nosi u sebi, a opet ono koje je na neki čudan način potrebno našem biću. Zbog čega ... ne znam. Možda zbog ravnoteže, verovatno, ali ne ravnoteže među drugim stvarima, već ravnoteže radi same sebe.

Imamo mi puno imena za to mesto. I pesnici ih imaju. I mnogo je toga o tom mestu pisano i pričano, a opet, smešno malo rečeno. Kao da za njega važe posebni zakoni relativistike i da je potpuno usamljen i izolovan svemir, onaj koji nas je, svakog u sebi, zatočio u sebe. A opet, nije to mesto baš tako ni hladno. Često je to mesto naše jedino i pravo sklonište; jedino ostrvo gde smo sami sa sobom, iako je, paradoksalno, obitavanje na tom mestu progonstvo zbog nekog drugoga. Drugim rečima: često se sklanjamo u usamljenost samu samo onda kada smo usamljeni i napušteni. Ali ... tako je to.

Ali juče sam sasvim slučajno rešio da svoje mesto izmestim i da ga ovog puta ispunim nečim drugim. Naime, rešio sam da sebi priuštim jednu dugu (i hladnu) zimsku šetnju. Kao soundtrack za ovu šetnju izabrao sam bend Amorphis, i sjajni album "Skyforger". Za one koji nisu upoznati sa Amorhis-om (a verujem da velika većina nije) radi se o jednom finskom melodic/death metal bendu, ali potpuno unikatnom, čudnom, koji je svoj muzički opus zasnovao na pevanju o Kalevali, te finskim predelima i zaboravljenim bogovima. Pogađate zašto je izbor pao na baš ovaj album.

I tako, stavio sam slušalice u uši i pustio korake da me nose. Divno šrkipanje snega pod nogama, vedro zvezdano nebo, probodeno zvezdama iznad. I skoro pun Mesec, uokviren onom zimskom aurom. A na licu hladni i dragi dodir zimskog vetra ...

Lutajući tako, izolovan i zaključan u svom svemiru, srcem lutajućim po dalekoj Pohjoli, a koracima po zaleđenoj zemlji pored Save, po prvi put sam shvatio da mesto o kojem sam pričao, koliko god bilo usamljeno uvek ima jednog dragog gosta i prijatelja: nas same.

I bez obzira na to koliko gorčine svaki dan ispijemo zbog onoga što su nam druge osobe uradile (ili nisu), koliko god nereševih matematičkih problema koji počinju sa "a zašto je to uradila" postavimo pred sebe, koliko god bili dugi eoni čekanja sms-a i koliko god bila velika praznina ispod ćebeta u onim trenutcima pre nego što Morfej dođe po nas, uvek je tu jedan prijatelj koji će nas zagrliti i jedna osoba koja nas stvarno voli bez pretvaranja.

I mi nju trebamo da volimo. Bez pretvaranja.

Hladna fuzija

Kao da mi se učinilo da sam ipak previše vremena proveo u opsegu između #e8e8e8 i #333333. Tek, nakon toliko dana pokušaja hlađenja jezgra do tačke kada se i vatra zaustavlja, Ona se pojavila sasvim neočekivano i konačno mi nacrtala osmeh na lice.

Možda sam tajanstven, ali kao što rekoh prošli put dok ispijasmo čaj, svako od nas je knjiga, ali knjiga koja se da pročitati ... naravno ukoliko ste voljni da joj poklonite priliku da vam se otvori i prigrlite tajanstveni jezik kojim svaka knjiga šapuće.

Puno dana je prevaljalo preko mene teške misli i borbu sa onim unutrašnjim glasom, puno pitanja za koja sam morao da naučim sebe da mi odgovori na njih ne trebaju; puno senki je bilo potrebno da se zakloni Sunce da ne bi otopilo onaj osećaj i da bi u mraku lakše videli svetla u daljini, jer misli su ponekad kao Zvezde: ne možete ih jasno videti sve dok vaše oči zasenjuje bleštav sjaj grada. Ponekad se samo trebamo izmaknuti.

I tako, kada sam tražio odgovore, pitanja, opravdanja, relacije, mogućnosti i verovatnoće, Ona se pojavila baš niotkuda, i umesto popodnevnog čaja, uzela me za ruku i povela u šetnju. Lepo je bilo ponovo osetiti taj nežni ali čvrsti dodir na šakama.

I gledao sam je kako pleše oko mene, sva obučena u belo i čisto, Nju, jedinu za koju sam oduvek znao da je prava, jedinu inkarnaciju onoga iskonskog čemu težimo negde u daljini nas. I koraci su se pretvorili u muziku, a vreme se stopilo sa prostorom u nešto bezazleno i opuštajuće. Po prvi put, ni prostor ni vreme nisu bili igle koje nas bodu pod kožu.

***
Dok sedim i gledam kroz prozor razmišljam o tome koliko energije u svom životu progutamo i poklonimo, često na nebitne stvari, nebitne priče, nebitne ljude ... ali ovaj naš Univerzum je tako i posađen, zar ne?

Ravnodušnost?

Odavno nisam pisao, barem ne jezikom koji može da se pročita. Nikada se nisam plašio da nemam šta da kažem, već suprotnog: da imam da kažem previše toga. Previše toga što ionako ništa ne znači i onoga što ništa neće promeniti. Nikad. Dobro, možda nekad, jer moje verovanje u nasumičnost i verovatnoću mi svaku nemogućnost začini zrnom skrivene verovatnoće ... nah, ionako nije bitno.

Osećam da ne moram da pišem šta je novo: oni koji trebaju i žele da znaju ionako znaju. Svi mi smo knjige, otvoreni i dostupni, samo je pitanje koliko je čitaoc zainteresovan i tako je uvek. I u svemu.

A kako svet izgleda kroz moje oči? Pa ne znam, iskreno. Kao i uvek ... uh to uvek ... previše drame oko stvari koje to ne zaslužuju, ali i oko onih koji to zaslužuju, tako da uvek stignem do proplanka sa koga više ne mogu razaznati ništa jasno, tako da i moje vilin oči više ne mogu jasno videti.

Nade, misli, izgledi, ples sa verovatnoćom, razočarenje, nerazumevanja, emocije, razlozi, odgovori, čekanja ... smiksano u tom blenderu marke "Život", kupljenom u kineskoj radnji, bez ikakvog razloga i povoda.

Ali to je ionako još jedan mali trn u mojoj kruni, i verovatno ne bode drugačije od ostalih. Osim što bode svežije. Znam da će ionako pre ili kasnije neki drugi trn preuzeti njegovu ulogu, pa mi je svejedno.

Mislite da govorim o ravnodušnosti? Onda stvarno ništa ne znate ...

Nabor

Uprkos zapanjujuće pogrešnom verovanju koje nam se kroz milenijume neznanja usadilo u razum, svako od nas ima svoje vreme, svoj vremenski tok, nezavistan od drugih i potpuno relativan. Naravno da ovo ne možemo da shvatimo i prihvatimo, jer smo od praskozorja naučili da je vreme ona količina peska koja ističe kada okrenemo peščanik ili pomeranje senke na štapu. I ne možemo da prihvatimo činjenicu da ne postoji jedno apsolutno vreme, jedan univerzalni sat koji otkucava svima isto. Vekovna laž, neznanje, zabluda ... ili da kažem dvo-milenijumska?

U svakom slučaju, ono o čemu razmišljam je vremenski tok, sila koja nosi i determiniše svakoga od nas, i svakome od nas ponaosob trasira realnost i pomera ga kroz prostor. Ovo nije nikakva nova ideja, zaista. To je već stara vest, odavno prihvaćeno i dokazano u naučnom svetu. Samo ... ponekad je teže dokazati sebi nego naučnim krugovima.

Razmišljam o naborima u tom vremenskom toku, o mestima koja možete osetiti pod rukom kao neravnine, nepravilnosti ako ćemo tako ... o mestima za koje nekako znate da su bitno uticala na dalje ishode vašeg toka.

Da li zaista možemo da osetimo te nabore ili su oni vizualizacija nastala kasnijim shvatanjem i razmišljanjem o tome šta smo mogli da učinimo drugačije? Da li je to samo impuls nemoći nad stvarima koje nisu onakve kakve smo želeli da budu?

Nisam siguran, ali definitivno postoji nešto u nama, na svesnom ili podsvesnom nivou što može da nam odgovori na to pitanje. Da li je to neko posebno čulo koga zapravo nismo ni sveni, koje još nismo proučili i dali mu ime, ili je (kao što rekoh) racionalizacija, ili pak obmana uma ... teško je reći. Tek, sa vremena na vreme sa javlja glas koji nam jasno kaže i pokaže mesto u vremenu iza nas, gde se napravio šav koji je možda drugačije mogao da iskroji stvari koje će uslediti.

Meni se čini da mogu pod svojom rukom da opipam nekoliko takvih nabora koji su na neki način bili ne prekretnice, ali koji su svojom neravninom menjali verovatnoću događaja koji slede.

Nekako, cela ova priča nas neumitno odvodi na put pomisli "šta bi bilo kad bi bilo", ali verujem da je to tema za drugi razgovor. Postoji u nama svima to detinjasto verovanje da ako bi mogli da se nekako vratimo nazad do šava koji smo opipali i pomogli da se on nekako drugačije prišije, da bi možda stvari bile sada malo više nama po volji.

Ali to je nada, čudna i jednistvena osobina koju nosimo u džepu, novčić koji često visi na previše tankoj niti verovatnoća, ali novčić koji nam uvek podari snage za još nekoliko koraka.

Lutanje

Često, praveći se da sam siguran na putevima kojima hodam, dok sam zapravo izgubljen na njima, lutam stranputicama mišljenja, bez jasne ideja kuda ti putevi mogu da me odvedu. I ako ste se nekada izgubili u, recimo, kukuruzu, znate koliko je gorak ukus sopstvenog srca u grlu i koliko bespomoćni možete da se učinite sami sebi. A baš kao i u kukuruzu, uvek postoji obližnji put koji vodi do izlaza, uvek postoji staza.
Toliko je evidentno da postoji, da se ponekad sve ovo čini previše pripremljenim i prearanžiranim, kao da je sve oko nas film. A opet, mi smo vraški dobri glumci koji se tako dobro unose i veruju u svoju ulogu, da stvarno ne znam kako svako od nas ne dobije bar po jednog Oskara.

Što dalje lutam, sve mi se više čini da putevi koje prolazim postaju sve čudniji i da mi ostavljaju sve manje smisla; kao da se smisao troši zajedno sa đonovima cipela; kao da sve ideje koje poneseš na put imaju tendenciju da se razvijaju i nešto nerazumljivije i da ti šapuću u uši čudne reči koje te navedu da skreneš na još čudnije puteve. I često te čudne reči nazovemo otrkićima i zaključcima.

Toliko se čudnim čini to lutanje, da je ponekad teško razaznati liniju koja ga deli od stvarnog sveta. Ali ta reč "stvaran" je nekako onaj kamen na putu za koji uvek zapnem, iako znam da je tu. Šta je uopšte "stvarno"? Da li uopšte postoji na bilo koji način "stvaran" svet oko nas? Postoji li mogućnost da se sve završava na mogućnosti, verovatnoći i da svet koji mi tvrdimo da možemo opipati, izmeriti, analizirati zapravo nikada nije ni postojao?

Da li takva postavka sveta može objasniti zašto smo nekada sigurni da osećamo to što osećamo, iako to možda ne postoji? Da li možemo komunicirati sa spoljnim svetom? Da li mi zaista možemo i voleti?

Da li je bilo šta što čini naš unutrašnji svet ikada dodirnulo nešto iz spoljnog sveta ili je sve što osećamo, mislimo, znamo samo uobrazilja, iluzija, potrebna da održimo svoj svet vrednim njegove egzistencije.

Istina je, verovatno, tamo negde ...

Nastaviti

Stvarno se ponekad učini da smo se suviše približili ivici i da nas ambis već grli svojim dugačkim rukama, a da nam gravitacija ubrzava rad srca, dok se borimo sa strahom ne uplašeni trenutcima kroz koje prolazimo, nego onim što nas čeka posle.

I kao da je to posle uzrok svih naših nevolja u životu. Kao da imamo čudan i neobjašnjiv dar da sadašnje vreme, jedino za koje zapravo možemo biti sigurni da postoji, neprekidno ometamo mislima o prošlom i budućem. Neki čak tvrde da sadašnjost i ne postoji, da je to samo raskorak između onoga što je bilo i onoga što treba da bude. Sa druge strane, neki tvrde da je ceo život samo budućnost prošlosti i da je to ravan koju smatramo sadašnjicom ... ali ko bi ga znao.

Uglavnom, plašimo se. Plašimo se uvek ishoda, rezultante naših dela u beskrajnom naporu da uvek učinimo stvari najboljim, a onda neminovno grešimo.
Na svaki san prikačimo po deset briga, a na svaku od tih briga po deset nesigurnosti, pa na svaku neigurnost po deset mogućih ishoda i deset mogućih razloga. I kao da toliko natovarimo svaki san da on više ne može da leti; toliko da nema više snage u njegovim krilama da nas vine pod oblake i da potera nas da radimo sve one blesave divne stvari.

I posle se čudimo kako nam veliki sni nestaju, ili bolje reći kako se uvek zatičemo zakopavajući svoj san i govoreći kako to zapravo i nije bila dobra ideja i da je bolje što je tako ispalo na kraju. I tako nastavljamo da lažemo, isto kako smo i počeli: da bi snu dali šansu da se vine, da ga spasimo od neizvesnosti sutrašnice.

Nakon svega pomislimo kako čitav život rađamo snove, gajimo ih, hranimo ih lažima od kojih rastu, ali na kraju i umiru od tih laži ... i tako zatvaramo krug. Pa ipak, svesno ili ne, uvek ostavljamo dovoljno mali prostor, pukotinu kroz koju će se provući nova semenka snova i laži.

A možda život sam po sebi i nije ništa drugo do snivanja, do tkanja pokrova od snova, nada i laži kojim ćemo se pokriti kada stignemo do dna ambisa.

Ipak, jedino što možemo da uradimo je da nastavimo.

Origami

Čini se da stalno pakujemo i prekapujemo svoj svet, onaj u nama i onaj oko nas, sve one ljude koje vidimo i koje ne vidimo. Kao da je sve što vidimo, osećamo, što nas okružuje neki papir, koji pokušavamo, svesno ili nesvesno da savijemo ne bi li dobili najlepši, naprivlačniji oblik ... a nikada nam ne uspeva da ispadne baš onako kako je na crtežu, u knjizi.

I dok savijamo te ivice, često se i posečemo na papir, a znate kako boli posekotina papira. Ali to je tako, nema ljutnje, prosto, papir ponekad poseče, baš kao i taj naš svet, tkanje oko nas, ljudi koje volimo i za koje smo želeli da napravimo najlepšu ivicu, najlepši oblik koji smo zamislili. Preispitujem sebe da li uopšte treba da se ljutimo na taj papir koji nas poseče kada nismo dovoljno obazirivi; a sa druge strane, da li će taj papir biti tako lep i čist ako budemo obazrivi?

Stalno se čini da pitanja uvek pronađu put brže nego odgovori, i da imaju stalnu potrebu da se roje oko glave.

Da li treba polagati nadu u dobrotu ljudi koje smo zamislili da zbog nečega treba da nam budu privrženi, da nam vrate odanošću ono što mislimo da smo im dali, da li iopšte bilo ko kome treba da bude vanredno dobar u odnosu na ono kakvi zaista jesmo, u dubini svoje prirode, svog mesa?

"Nemoj da tražiš od ljudi previše, svima je hrana ušla na pupak" reči su jednog od najvećih ljudi koji su hodali pod ovim suncem i verujem da je u pravu. Mnogo smo posekotina dozvolili sebi samo zato što smo skinuli oklop i mislili da nema opasnosti. Nažalost, uvek je ima. "Živiš okružen opasnostima, Frodo Baginse" rekao bi Mithrandir i složiću se sa starom lutalicom.

Ali opet, svima nama je potrebna družina sa kojom ćemo podeliti svoj put, svoju muku, sa kojom ćemo savijati i presavijati svoj svet, u stalnoj potrazi za lepšim oblikom. Ostaje verovatno pitanje naše veštine i spretnosti da izaberemo ljude koji će nas okruživati, da prihvatimo činjenicu i istinu o ljudskoj prirodi, da se što manje vodimo željama, predrasudama i impulsima koji nas vrlo često odvode u neracionalne predele u kojima polja mogu biti zelena baš koliko mi to želimo, dani bistri kao najbistrije planinske reke o kojima sanjamo i sunce dovoljno toplo da moramo zažmuriti dok gledamo u nebo. Ostaje nam da poslušamo i svoj glas, ali onaj nemušti, onaj koji još nije pokvario sebe učenjem ljudskog jezika, onaj koji nam u trenutku kada prvi put udahne miris osobe koju sretnemo kaže šta je i ko je ona, a koga nikada ne slušamo po pravilu.

Možda treba da shvatimo i da mi nemamo društva, već da živimo u čoporima ... jer izgleda da latini nisu bili previše u krivu kada su rekli "homo homini lupus est".

I sve to objašnjava našu papirnu slagalicu ... sve to je priča o vuku i čoveku.

Odlazak

Postoji vreme kada jednostavno treba otići. I nije važno gde, samo otići. Problem je što uvek vodiš i sebe, gde god da kreneš .. pa dobro, ne baš uvek.

Samo treba prepoznati vreme ...

Iluzije (ili šta sa njima)

Ponekad smo toliko usamljeni da nam društvo uskrate čak i oni od kojih to najmanje očekujemo. Upravo tako nešto se meni dogodilo pre nekoliko večeri, kada sam ležeći u tami svoje sobe i slušajući kako Mica besomučno grize rešetke svog kaveza, shvatio da mi u posetu neće doći ni Morfej niti Hipnozis. Strašno shvatanje koje čoveka može da gurne jedino u društvo Sofije ... ili Koalemosa. Oprostićete mi što nisam određen, ali razumite da je bila tama u sobi ...

I počeo sam da mislim o koječemu, a onda zastao za trenutak i shvatio da ja zapravo odavno ne mislim, nego da se bavim iluzijama. Strašno otkriće, rekao bih, ono koje je još dalje odagnalo svaku naznaku da će mi u posetu doći Morfej ...

Počeo sam da se pitam odakle dolaze sve te iluzije u kojima živim i živimo? Zašto ih tako oberučke grlimo i zašto odbijamo da prestanemo da verujemo u njih?

Nekako, kao da ove moje priče imaju sličnu strukturu, svaki put iznova i iznova ... ali to je valjda ono što zovu stilom. Nego da se vratim na iluzionisanje.

Verovatno prihvatamo iluzije kao opoziciju razumu, što je prirodni otpor svakog normalnog bića (o tome sam čini mi se i pisao). Da, verujem da se čovek instinktivno suprotstavlja razumu. Dalje, verujem i da svi mi mnogo više volimo slatki ukus nade nego (često) gorak ukus realnosti. I eto vam, dragi moji, ekspres recepta kako da spremite ekspres iluziju, a još ako na to dodate par zrnaca mašte ... desert od ničega je spreman i služite ga toplog (i podgrevajte stalno, jer je tako ukusniji).
Mada, nisam siguran da mogu i da imam prava da sudim, da li su iluzije dobre ili loše, ni da li su korisne ili štetne, praktične ili ne. Uvek je sve uvaljano u nijanse sive, i retko kad se nešto primiče krajnostima. Ponekad su te iluzije (a često ih nazivamo i maštarije, sanjarenja) ono što nas pokreće da uradimo velika i značajna dela, da ostavimo trag iza sebe, ali često i uzrok druženja sa slobodnim padom i ćaskanja sa gravitacijom dok ne udarimo o dno ambisa. Kao i uvek, stvari su višedimenzionalne, imaju više krajeva, a na slučaju je da li ćemo se uhvatiti za onaj deblji ili ne.

A ja, kako ja izlazim na kraj sa tim (sigurno se pitate)? Pa izvesno je da izlazim na kraj, kao što maločas rekoh, s tim da je kraj često onaj deblji. Ja ih sledim, pratim, trošim sve resurse na njih, na življenje u nadi da će se ostvariti i da će, ako se ostvare biti ono što sam želeo. Da li sam u pravu ili ne, to ćemo videti na kraju ove predstave. A predstava se održava, svakodnevno, sa svima od nas kao akterima i začuđeno i oduševljeno gledamo kako hodamo po žici, sa osmehom na licu, jer čak i dok padamo srećni smo što letimo, makar i na kratko.

I eto, taman kad se čovek ponada da je nadomak bilo kakvog smisla, odjednom se pojavi onaj prugasti mačak i nasmeje onim svojim lucidnim osmehom koji kao da kaže "E moj druže, ne znaš ti ništa".

I znate šta? Potpuno je u pravu!

PS: ako ste očekivali nekakav odgovor u ovoj priči (a izazvani naslovom) samo da vam kažem da ste se prevarili!

Nakaradna algebra

Čini mi se da smo negde pogrešili. Da, mi. Ceo ljudski soj. U nekom trenutku, negde, sve je otišlo u smeru koje je pogrešan. Ponekad se pitam, da li su samo oni izopačeni primerci majmunske vrste rešili da se odreknu krošnji drveća i okušaju se na tlu, uspravljajući se i gledajući prema horizontu ... a onda je sve počelo.

Koliko god da se trudim da razumem, uvek se pojavljuje više i više nepoznatih, sve više i više pitanja na naizgled jednostavne i trivijalne stvari. Možda ni ne trebam da se pitam, ponekad pomislim ... ali šta je onda to što me razdvaja od davnih rođaka; šta je razlog zašto i ja silazim sa drveća na izopačena tla razmišljanja i traženja? Hm, verovatno izopačenost sama.

Ali, stani ... da li ja ovim jednim udarom želim da porušim stablo na kome raste čitav moj svet, sva moja ubeđenja i stremljenja? Zapravo ne. Ali, kao i uvek ... nisam siguran u to.

Ne mogu više da ne smatram izopačenim i neprirodnim sve ono što vidim oko sebe, sve te ferije, maske, kostime, običaje, civilizacijske tekovine, sve što smo razvili
milenijumima samo da bi se kamuflirali u lažnu civilizovanost, termin koji smo smislili da bismo se svesno udaljili i ogradili od prirode, od onoga što zapravo jesmo: životinje.

Neka samo neko pokuša da me razuveri i ubedi u suprotno!

Svaki pokušaj ubeđivanja je dokaz naše izopačenosti i sujete, kao i licemerja koje se milenijumima taloži u svakom od nas i koje brižljivo prenosimo genima jedni na druge kao najvredniji dar ljudskosti.

Svuda vidim mimikriju, pokušaje maskiranja primalnih i animalnih nagona u nešto više, što uobičajenom rutom dovodi do smeha ili prezira. Nešto više što bi mogli nazvati ljubavlju, osećanjima, kompleksnim i zamršenim psihosomatskim manifestima koji se na kraju ipak svode na to na šta se svode.

Da se razumemo, pošto znam da se nećemo razumeti, ako neko misli da pokazujem u smeru u kome vidim svet bez osećanja i ljubavi, taj neka se odmah prestroji u drugu traku jer je promašio skretanje.

Smer u kome vozi moja priča je da na ovom svetu postoji mnogo manje ljubavi i pravih osećanja nego što postoji želja za istima, a te želje su izmešane i pomešane sa bazičnim nagonima, te dolazim do zaključka da postoji ogroman disbalans koji mora da se negde ili nekako manifestuje.

Prostom logikom radoznalog deteta sa krupnim očima željnog odgovora postavljam pitanje: a gde onda odlazi sav taj suficit ili deficit (kako god)? Pošto energija ne može da se uništi, u kakve se to oblike pretvara i kakvim svrhama služi?

Naivno pitanje, koje, verujem, dovodi do niza nenaivnih odgovora. Ja neću pokušati da ih dam.

U prilog izrečenom ide i jedini istinski odnos koji čovek želi da dobije od drugog čoveka: dominacija. Pa sada pogledajte sebe, u sebe i oko sebe, pa se zapitajte koliko smo se mi zapravo udaljili od zverova kojih se gadimo (ne ako ih mazimo nego ako neko kaže da smo isto)? I koliko god se svako od nas zanosio romantičnim filmovima ili pesmama, sanjao o zelenim livadama na kome leži gledajući u oblake, uvek ostaje da nam visi iznad vrata konopac pitanja da li smo sposobni za to i da li nam to zaista treba ... ili je to još jedno nasleđe civilizacije, nepotrebnih kulisa iza kojih se krijemo dok igramo svoju igru. I kad nam neko otvoreno to prostre pred noge, verovatno ćemo se osmehnuti onim kiselim osmehom što kaže "kakav jadnik" i onda potegnuti sve sile da ga izbacimo u bezvazdušni prostor daleko od sebe.

Dakle, šta uopšte mogu da zaključim iz svega što sam video, svega što znam? Pa ne mnogo. Uglavnom se svodi na neke klišee, klišee koje se tako upinjemo da porušimo, da dokažemo da nisu istiniti ali se na kraju, čudnom ironijom koja ispunjava prostor ispod jonosfere u značajnom procentu, vraćamo na isti kliše, koji nas dočekuje kao grabulje u bašti (da ne kažem na nos).

Negde smo pogrešili, negde je algebra skrenula i uzela neko nakaradno obličje ... ili možda, ali samo možda, sve ide baš kako bi trebalo da ide ...

Prijatelji

Pre nekoliko dana sam pisao priču o "Poznanicima" aludirajući na činjenicu da nikad ne možemo biti sigurni šta je to što deli prijatelje od onih drugih. Ne znam koliko sam uspeo u tome, a koliko sam zalutao u nepregledna polja u koja nas lako reči odvedu.

Ipak, u svetlu nekih skorašnjih dešavanja i nedešavanja, a uz vremenski kumulativ na kojem leže neke veze sa nekim ljudima, mogu da kažem da mi se granica koja razdvaja prijatelje od onoh drugih nekako jasnije vidi; nekako jasnije mogu da pod rukom opipam taj nabor, šav.

I dakle, ko ili šta je prijatelj?

Možda da pokušam od činjenice da je prijatelj onaj koji želi da te razume, onaj koji pokušava da shvati šta to želiš da kažeš i koji, uprkos klupku u koje Idioglosija umota sve naše reči, želi da uhvati nit i sledi je, ne bi li došao do naše duše. To je prijatelj.

Prijatelj je onaj koji će na tvom licu videti promenu senki i svetla, onaj koji ti poznaje boje i koji zna zašto se u tvojim očima svetlo preliva tako kako se preliva.

Prijatelj je onaj koji će motriti tvoje korake, koji će pogledati u nebo i upozoravati te da skupiš krila ako vidi nadolazeću oluju. Isto tako, on će biti tu i da ti pomogne da okrpiš krila nakon oluje i neće se ljutiti što ga nisi poslušao i sklopio ih na vreme. Njemu sujeta ne znači mnogo.

Prijatelj je onaj koji te voli bez razloga i kome ne moraš da daješ povod; onaj koji ne traži obmanu za zalog, onaj koga ne moraš da osvajaš, prisvajaš, obmanjuješ, jer je prijateljstvo redak iskren odnos među ljudima gde je za razliku od mnogo toga iskrenost najvredniji zalog i što više tajni se podeli, to je črvšća veza među prijateljima.

Prijatelj je onaj sa kojim možeš da ćutiš, onaj za koga ne moraš da izmisliš sto čuda i vašara ne bi li ga zabavio: prijatelji pronalaze svoje puteve i u tišini, reči kao vodiči nisu neophodni.

I verovatno bih mogao još dugo ovako, ali neću, jer svako ima svoje reči kojima ume da nacrta svoje prijatelje.

Epitaf

Nekako sam siguran da će svašta da se provuče kroz um mojih (već pomalo zabrinutih) prijatelja kada budu pročitali ove redove. Unapred se izvinjavam za nelagodnost i uveravam vas da je ovo samo pisanija, uobičajena misao uz uobičajenu šolju čaja, jer na kraju i ta smrt je sastavni i neminovni deo života. Onaj deo bez kojeg bi se gubila granica postojanja i krajnji limes bivstvovanja ... ali, da pređem na stvar.

Pitao sam se mnogo puta, koje bi to bile reči koje bi mogle da u jednoj rečenici sažmu i prikažu čoveka kakav je bio, ili pak kakvog ga pamte ili žele da ga pamte? Da li je uopšte moguće opisati kompleksnost jednog života, hiljade i hiljade strana ispisanih sitnim kosim rukopisom, sve te slike, sve što je neko bio ili nije, što je želeo da bude, sve učinjeno i neučinjeno, sve što je voleo ili nije, sve te reči, uzdahe, nade, padove, strahove, osmehe, ideje u jednu jedinu rečenicu?

Možda ovo zvuči morbidno i mračno, ali vas uveravam, dragi prijatelji, da ovo nema nikakve veze sa mrakom i mračnim mislima ... ovo je čini mi se idealan način da se rastera mrak i da se kroz oblake ugleda svetlost treperavih zvezda u daljini, jer razmišljanjem o jednoj rečenici koja bi iz kamena mogla da progovori o tome ko smo mi bili možda možemo da odgonetnemo ko smo sada.

A zašto? E to ne znam. Kao što ne znam koliko ima svrhe otkrivati i saznavati bilo šta, jer na kraju krajeva, nisam siguran da se sa bilo kakvom akcijom pomeram od nasumičnih vetrova koji lome krila i prekrajaju život kako im volja ... ako uopšte ima volje pod ovim šeširom od sunca i oblaka.

A i reči su često rđavi saputnici: oni koji nas spotiču, vezuju pertle i podsmevaju nam se dok čistimo svoja kolena od prašine u koju smo upali. Pa opet, mi ih grlimo i volimo i rado delimo sa drugima, bez obzira na to u kakve prilike ili neprilike će nas odgurnuti. Izgleda da je svako od nas rođen sa tom čudesnom semenkom ljubavi da je posadi u saksiju nerazumevanja sa drugima.

I onda, posle svega rečenog, kako pronaći reč, reč kao put, kao seme koje treba da razvije ideju u oku ili glavi drugog čoveka, onu koja će da oslika ili naslika nas kakve jesmo, kakvi smo bili ili kakvi ćemo možda biti?

Nije to lak posao, a verovatno ni ne treba da bude. Ono što meni pada napamet, ono što sam do sada o sebi naučio moglo bi da stane u jednu misao, a kladim se da bih verovatno i pogrešio. Ukoliko me poznajete, molim vas da me ispravite, jer rado ću izmeniti stihove za svoj epitaf:

"Shine on, you crazy diamond"

Mrgud Vol.3

Stvarno ne volim:

Primitivizam, zaostalost u svakom smislu, banalnost, kliše, nemogućnost da se stvari sagledaju iz više uglova, duvanski dim, licemerje, nemarnost prema drugima, nepoznavanje sebe i svojih namera, lenjost, Internet Explorer, besciljnost, da jedem supu i glavno jelo iz istog tanjira, kad neko ne daje žmigavac kad skreće, komplikatore na dnevnoj bazi (one što im trebaju plan i razrada i za najmanju moguću stvar), uske vidike, ružičastu boju, neslano jelo, nepismenost, da posečem prst, narodnjake, turbo-folk, kad mi neko kaže da nema drugog načina, prašinu i otiske na stolu, nacionalizam, preglasnu muziku, kad mislim o ljudima koji ne zaslužuju da na njih trošim procesorsko vreme, kad nestane struje, smeće na ulicama, nemarnost prema javnoj svojini (opštem dobru), traženje izgovora radije nego traženje mogućnosti za akciju, povrće, činjenicu da se ljudi uopšte ne udubljuju ni u šta, televiziju, novine tipa "lepota i zdravlje" i "korisne, naučne" članke o psiho/fizičkim savetima, religiju, teološke dogme bilo koje vrste, ideologije i ljude koji se pecaju na iste, činjenicu da su ljudi prilično (softverom) ograničena bića, telefon, reklame, predrasude, činjenicu da ljudi ne mogu da razmišljaju sa uključenom verovatnoćom, opsednutost novcem, skripte koje ne rade, nacionalno svojatanje istaknutih ličnosti, zamršenost ljudskih odnosa i delovanja, da srećem ljude kojima ne želim da se javim, birokratiju ove države, internet i telefoniju u Srbiji, procese koji nemaju logičku potporu a za koje znam da se mogu odvijati na mnogo efikasniji način, rastanke, sopstvenu nemogućnost da sve snove pretočim u realnost, identifikovanje sa reprezentacijom (sportskom, naravno), besmislene sms poruke, činjenicu da neću imati dovoljno vremena da naučim sve što želim, odsustvo vizije kod ljudi, opštu nekulturu, običaje, neznanje elementarnih pojmova u bilo kojoj sferi, ljudsku posvećenost ambalaži, hardverske defekte, zlatni nakit (zlato kao izuzetan provodnik može čovečanstvu da pruži mnogo više na pametnijem mestu od nečijeg prsta ili uveta), etno fazone u muzici (izgovor za dodvoravanje seljadiji), potrebu za pretvaranjem, fosilna goriva, odsustvo urbanizma u nas, pomisao da ljudi ne shvataju da politika nije ideologija već biznis, nestrpljivost, egocentrizam (i onaj na dnevnoj bazi), verske praznike (crvena slova) i priredbe koji idu uz to, zaražene crack fajlove, stalno pričanje o tome kako je vaše dete užasno pametno, činjenicu da nikad nećemo znati mnogo o suštini stvari i Kosmosa, sladunjave parfeme, da pričam ujutru, pomodarstvo, naturanje stavova po svaku cenu, odsustvo strpljenja u svakom pogledu, nečitanje uputstva (jer je fakat potrebno!), odsustvo radoznalosti, spavanje, bez razloga namršetne i sive grimase na ulicama, odsustvo autoriteta, ono što se u Srbiji naziva jet-set, vreme kao izgovor, potrebu da radimo stvari bez razuma, emotivne kalkulacije, da preko telefona objašnjavam kako se instalira Windows, odsustvo empatije, robovanje bazičnim potrebama i nagonima, bajat hleb, tupe noževe, one koji po svaku cenu moraju da budu zanimljivi i duhoviti, neumesnost, činjenicu da nikad neću videti uživo EKV, Pink Floyd i Alice in Chains (sa Laynom), ljudsku potrebu da lako donosimo sud, loše puteve, zaborav, loše žice na gitari, pretplaćenost sportista i glumaca, bezobrazluk bilo koje vrste, pohlepu ...

Poznanici

Stalno pokušavam da raširim svoj metar od mesečeve kosti i da izmerim koliko je potrebno da ljudi koje znamo pređu iz jedne kategorije u drugu. Kad kažem kategoriju, mislim na onu neveštu podelu koje se svi nekako držimo: poznanik, drug, prijatelj. I koliko god širio metarsku traku, uvek izmiče suština koja se ne daje lako izmeriti. Kao i uvek, pretpostavljam.

Pokušavam zamisliti šta sve možemo meriti kod ljudi. Prvo što nam padne na pamet jeste to koliko dugo poznajemo neku osobu. Odmah zatim, intenzitet druženja, kontakta, odnosno vreme koje provodimo zajedno. Dalje se niže bliskost i dubina interakcije, preklapanje interesnih sfera, hobija, zanimanja ... Kompleksna jednačina, ali jednačina koja, verujem, može da se zapiše u nekom jeziku matematike (koga priznajem ne poznajem dovoljno za takav poduhvat). Sa druge strane, jednačina koju razvijamo i nosimo sa sobom, set instrukcija koji nam pomažu a ni ne znamo da ih imamo.

A možda problem zapravo nastaje i pre problema: možda je problem u nazivu, nalepnicama koju smo osuđeni da lepimo na sve stvari oko sebe da se ne bi gubili u životu. I tu dolazimo u dvorišta boginje Semantike, prema mom skromnom mišljenju jedne veoma moćne a opet veoma potcenjene i zanemarene ličnosti, zbog koje su ljudi vekovima gubili glave ili dobijali kraljevstva ...

I tako, shvatamo da su ljudi koje srećemo višedimenzionalni, kao i mi sami, i naš odnos prema njima. Koliko god nativno težili singularitetu, moramo priznati da je jedina reč sa kojom možemo baratati "multi". A ta višedimenzionalnost svega i svačega uz malu pomoć Nasumičnosti, kao i Idioglosije (omiljene mi od svih božanstava) učini da svako od nas ima široku plejadu osećanja i misli vezanih za isto tako široku plejadu osoba.

I sad, posle svega rečenog, šta zapravo deli te ljude koje poznajemo (ili mislimo da poznajemo)?

Ne mogu a da ne potegnem za argumentom da ih deli samo naš individualni, sebični i nimalo objektivni doživljaj sveta, za koji verujem da je možda i jedina stvar kojom komuniciramo sa spoljašnjim svetom (da ne kažem univerzumom).
A možda je pitanje trebalo biti postavljeno od drugog kraja ... da li mi zapravo poznajemo ljude (koje kod "kategorije" bili)? Da li ih mi zapravo uopšte možemo poznati i približno tome da bi na njih nalepili onu našu nalepnicu?

Iskreno, ponekad se plašim da odgovaram na svoja pitanja. Mislim da ne možemo i da je i to još samo jedna u nizu naših obmana koje nam ispunjavaju usta ukusom misli da nešto znamo i razumemo. Nekako mi se čini da za svaku osobu odredimo jednu oblast, jedno igralište na kome se možemo sresti i popričati, poigrati se, prošetati, sedeti jedno uz drugo i osećati se spokojno. Ali, retko ko od nas će se usuditi da tu osobu uzme za ruku i povede je van tog igrališta. Svi smo mi vezani žicama od strahova i to valjda tako i mora da bude, pa ne izlazimo iz dvorišta, osim kad baš moramo.

Ponekad mi se čini da kad treba da se vidim sa nekim, osetim kako mi se unapred aktiviraju teme i regioni vezani za tu osobu, kako već ulazim na naše zajedničko igralište i kako znam kojih ćemo se igara igrati.

Da se vratim na podelu ... neka definicija bi verovatno rekla da su prijatelji samo oni za koje nemamo posebno ograđeno igralište, a da su svi ostali nešto drugo. Možda i to jeste tačno, ali ipak mislim da za različite prijatelje imamo različite teme, različitu dubinu, različitu semantiku, različit glas kojim pričamo, i različit žar kojim nam gori u očima dok pričamo.

Ono što sam siguran da razdvaja prijatelje od svih ostalih jeste potreba za upoznavanjem, odnosno činjenica da onog koga želiš da voliš - želiš da upoznaš, a onoga koga poznaješ želiš da voliš. Naizgled zatvoren krug, ali samo naizgled jer mi se čini da je mnogo više elipsa. Nema linerane algebre, nema prostih jednačina, nema sistema bez intergala ... onome što su nas učili svaka čast, ali to je bilo samo zato što ne bismo mogli da shvatimo ništa. Većina od nas.

I eto, malo po malo, počelo mi se činiti da nemam više ništa artikulisano za reći. A možda i ne treba sve reći, možda neke reči imaju mnogo više značenja kada se prećute.

Ostavljam vas da razmišljate u tišini o ljudima koje mislite da poznajete ...

Vreme

Da li se nekada zapitate odakle dolazi i šta je zapravo ono bez čega ne možemo, ono od čega zavisimo i čega nikada nemamo: vreme?

Verovatno ne, jer smo dizajnirani da se ne bavimo baš tim elementarnim stvarima. Te ekskurzije su izgleda privilegija velikih umova, onih pomerenih i za života neshvaćenih duša, onih koji će u najboljem slučaju za života izazvati nerazumevanje, a često i mnogo više ... negativnog naravno.

Pa šta je to vreme?

Ne, ja neću pokušati da dam odgovor na to pitanje u ovoj priči ali ću dati sebi za pravo dovoljno da kažem da imam toliko znanja da mogu da naslutim koliko ništa ne znam o vremenu (pa i bilo čemu), odakle ono dolazi, kako je nastalo, kakav je to zapravo mehanizam i na kraju ... ima li mu kraja?

Iz svojih razmišljanja o vremenu stidljivo ću izvući zaključak da vreme doživljavam kao ram u konceptu prostor-vreme, odnosno kao relativno čvrstu (a ipak fleksibilnu) komponentu koja razapinje prostor ... hm, hajde da pokušam ovako da to kažem:

zamišljam prostor-vreme kao slikarsko platno koje je razapeto o ram. Ram je u ovom slučaju vreme, samo nemojte ga zamisliti onako kruto kakvi su obično ramovi. A platno je prostor, baš onakav kakav je čini mi se, kada mu skinete ram (vreme): mlohava, savitljiva i amorfna stvar ... mada to je samo moje mišljenje, na koje svako ko se dublje bavio tematikom i u džepu nosi više znanja može da mi nasmeje. Preuzimam taj rizik, u ime sporta!

Ovde biram da se bavim implikacijom, uticajem na ono što vreme ima na nas i naše živote.

Zamislite se sada, prijatelji, i pogledajte koliko smo mi ovisnici o vremenu, koliko je ono ugrađeno u svaki naš pokret, u svaku našu misao, u svako osećanje: sve ima svoju vremensku komponentu. Izgleda da je naš um potpuno nesposoban da uradi bilo šta čemu neće dati vremensku komponentu. U sve ugrađujemo i beležimo vreme.
Razmislite: svako osećanje, svaki ukus, svaka misao, svaka emocija (i da ne idem dalje u nabrajanju), uz sve to postoji vremenska odrednica, pa čak i ona koja opisuje odsustvo iste (mislim na slučaj da nam je neobično važno da ako ne znamo kada nam se desilo nešto od pomenutog da to i naglasimo sa nečim tipa "ne mogu tačno da se setim kada, ali ..."). Dakle, mi smo definitivno vremenski zavisnici.

Sledeća izuzetno zanimljiva stvar pripada slatkom omažu ljudskog paradoksa. Možda pogađate, reč je o korišćenju vremena kao izgovora, zagovora ili dogovora. Opet, tu isplivava sjajnost ljudske prirode, a evo i kako:

Verujem da ne postoji dan, ni jedan jedini dan u životu svakog čoveka (moram da se ovde ograničim na termin "čoveka zapadne civilizacije" jer stvarno ne znam da li je to slučaj u afričkim i aboridžinskim plemenima) kada ne upotrebi frazu "ne mogu, nemam vremena". Ne bi bila muka da ova fraza služi za teranje dosadnijih pripadnika rodbine ili komšiluka, ali je problem u tome što nam je to svima izgleda postao univerzalni podupirač i alat.
A najstrašnije od svega je što smo na dnevnoj bazi počeli da ga koristimo i na prijateljima, bliskim i dragim osobama, voljenim osobama, pa i na sebi.

I tu dolazimo do jednog od najvećih promašaja čoveka: pokušaja trgovine i kalkulacije sa vremenom. Akcija koja je pre početka osuđena na propast, pokušaj koji može da se završi samo smešnom scenom u kojoj, kao u starim dobrim komedijama, glavni glumac mora da bude počašćen pitom u lice ... i najstrašnije je to što nesposobni da to naučimo. Da, nesposobni smo i osuđeni rekao bih (mada to nekoga može da navede na pomisao da mislim da postoji neka sudbina; takve molim da se vrate par strana unazad u moja razmišljanja o Fortuni) da ikada naučimo da vreme ne možemo vratiti, nadoknaditi, bolje iskoristiti ili upotrebiti u svoje svrhe.

Koliko samo puta smo pokušali da trgujemo vremenom da bi završili jednu stvar i nadali se da ćemo "vremenski dug" uspeti da naplatimo (od nekoga već) ali na kraju shvatili da neće biti naplate, da je vreme proteklo svojim sporim, ali ujednačenim i čvrstim korakom i odnelo nas dalje? Koliko puta smo i ćemo dozvoliti da nas nedostatak onoga što nas okružuje preko glave razdvaja od dragih nam osoba, ili stvari, i koliko puta ćemo da poverujemo da ćemo nekako da nadoknadimo sve to?

Ne, nećemo. To je jedna od retkih stvari koje su jasne i nepolomljive. Nećemo.

Zato, pokušajmo da malo koristimo vreme i njegov tok i da plivamo nošeni njegovom snagom, da jednom za promenu plivamo niz maticu; da jednom ne sitnimo svoje živote na kazaljku sata; da shvatimo svoju trenutnost i nebitnost i da ne pravimo dug vremenu, nego osobama do kojih nam je stalo.

Posvećeno svima nama, a posebno dragoj mi M. koja neće imati vremena da ovo pročita. A sve teče ...

Odelo

Svi mi nosimo dva sveta: jedan oko sebe i jedan u sebi. Taj u sebi je zapravo čudniji i teži za ugledati, iako je tu od kako znamo za sebe. Često razmišljam o tom unutrašnjem svetu i najbliže kako mogu da ga definišem je da je to unutrašnje odelo, sa kojim se svako od nas rađa i koje raste sa nama, ponekad se uklapajući u nas, a ponekad bude ili tesno ili previše veliko ...

Pitam se često, da li je to unutrašnje odelo zapravo ono što zovemo JA, da li je to onaj deo za koji verujemo da ne može da nestane, jer je tu oduvek, od kako znamo za sebe, te se zapravo i ne možemo setiti nepostojanja. Upravo zato ne možemo ni da prihvatimo činjenicu da će jednog dana, jednog sasvim običnog dana dok sunce bude putovalo svojom linijom i dok mora i dalje budu slana, jednostavno iščeznuti naše unutrašnje odelo isto onako kako je i nastalo. Iz ničega u ništa ... i tu je tačka oko koje su zapodenute sve poznate i nepoznate religije, vere, špekluacije raznih sorta koje kažu da će da se odelo rastavi od nas i nastavi da živi svoj novi život. Ulažem pravo na neverovanje i neslaganje!

Koliko ste puta samo pokušali da izmerite i odmerite svoje unutrašnje odelo? Koliko smo ga samo puta tražili a nikada ga nismo mogli pronaći, jer traženje sebe je kao traženje kuće u kojoj stojite ... nemoguće ju je pronaći jer je ona svuda oko vas!
U skladu sa tek izrečenim, možda to unutrašnje odelo zapravo pokriva i mnogo više od naše unutrašnjosti ... ko bi to znao!

Ono što znam jeste da nam je to odelo jedino što imamo, da je od jako čudnog tkanja: istkano je od svega što jesmo, što nismo i što tek treba ili ne treba da budemo; da se ono tka i oblikuje samo od sebe, često nas navodeći pod šavove jer mu izgleda ipak treba malo pomoći. A mi se krpimo raznim koncima, razne debljine i boja, tako da svakog od nas krasi bezbroj nakaradnih šavova koji su zapravo lepota i oda jedinstvenosti.

A možda je naš unutrašnji svet (odelo) zapravo samo jedna krpena lutka između bezrboj drugih, ona sa kojom spavamo, pričamo, češljamo je, oblačimo, hranimo i na kraju zaboravimo da je ikada postojala kada se odmetnemo u traženje neke druge ... ko bi i to znao!

Putovanje

Oni koji čitaju moj blog možda će primetiti da sam u ovih godinu i nešto više dana šetao po raznim stazama, nošen različitim strujama; različiti vetrovi su duvali u moja jedra i ka različitim suncima sam širio svoja krila. I tek tako, malo po malo, čini se da su se stvari uozbiljile. Možda su i ranije bila ozbiljne samo ih nisam zapisivao na dovoljno ozbiljan način ... a ko bi to znao?

Kao i uvek, pesrpektive su to što se menja; uglovi, azimuti, zaklapanje i preklapanje nepostojećeg sa željenim, primeri iz priručnika na temu „Kako se izgubiti na putovanju“ ... i mi se stalno gubimo. Kad kažem „mi“ mislim na sebe, samo mi je nekako lakše da generalizujem na čitav ljudski soj.

A mi naše putovanje posmatramo iz perspektiva, raznih uloga, momenata, delića naših života koji su se odigrali u trenu koji je ovekovečio deo puta ... i onda se sećamo naših putovanja, srećni smo ili nismo zbog puta koji je ispred nas ili iza nas. Oplakujemo i kada smo bili srećni i kada nismo: kada jesmo – zašto više nismo, a kada nismo – zašto nismo. Duge pruge očaja što su se prostrle po nama kao po detelini.

I sada, kao da bih umeo da kažem i pokažem koji deo puta je bio srećan, na kom delu je bilo lako hodati, sa blagim prolećnim vetrom u leđa i suncem toplim dovoljno da podgreje duh za atmosferu; isto tako, ne pitajte me jer ne znam reći koji deo puta bih želeo da zaboravim odnosno da zapamtim i da naučim da nikada više ne hodam na taj način ... ne pitajte jer ne znam.

Isto kao što ne znam koja nas uopšte sila navlači na put, koja nam daje momente i spoznaju koja nam služi samo kao sud. Varljivog saputnika svi mi nosimo u grudima, tako sebičnog i tvrdoglavog a tako slabašnog i nimalo hrabrog. A opet ga volimo i slušamo svaki njegov drhtaj; jer je i taj ljubav kao i svaka druga uobrazilja, pa voleći njega volimo sebe, a kroz sebe volimo druge, a kroz druge svet ... taman toliko da nastavimo svoje hodanje. Ali ka čemu?

Možda cilj nije ni bitan. Možda je bitno samo putovanje, pomeranje, odsustvo mira, jer na kraju hteli ili ne mi smo na putu i čak da čvrsto odlučimo da stojimo u mestu, put će se pokrenuti pod našim nogama.

Mnogo toga ima da se kaže, ali boginja Idioglosija se već smeši jer reči imaju sklonost da same skrenu sa puta u njive nerazumevanja. Možda onda treba sačuvati reči i nastaviti hodati ... jer na kraju krajeva, mi i nemamo drugog izbora.

Zora

Ležim. Umorom i strahom od protekle noći zakucan za posteljinu. Ležim i gledam kako zora svojim hladnim, svetlim prstima presipa noć iz mojih očiju u moju dušu. I uskoro će nestati, dovršiti svoj zastrašujući ples nad senkama i oterati svetlom mrak. A mrak će se sakriti u mene i svi strahovi će nastaviti da dišu i grizu.

Koliko puta moramo da progutamo ovu slanu vodu, dok plutamo u moru, nošeni beznadežnom silom talasa? Koliko puta moramo da preplovimo taj beskrajni okean nasumičnosti na slučajnim daskama za koje mislimo da su poslate da nas drže da ne potonemo? Koliko puta moramo da sebe ubedimo da smo mi izabrali te daske i da mi utičemo na smer kojim će nas talasi nositi?

I koliko puta moramo da prođemo kroz te strašne bašte od kamena, sa vezanim rukama, sa vezanim očima, krvavog lica, bosih stopala koje povređuje grubi kamen?

Nikada zaista ne odrastemo; uvek u nama nastavljaju da žive strahovi iz detinjstva. Zapravo, samo oni rastu, sazrevaju, dobijaju nove bodlje i nova imena i nove zube kojima nas grizu. A mi se samo lažemo da odrastamo time što ih teramo dublje u mrak ... ali ne znamo da oni tu zapravo najudobnije žive i hrane se i čekaju neku zoru da iskoče pred nas.

I zato ležim zastrašen i nepomičan, gledajući u hladnu svetlost kako bledi tamu u oblike koje prepoznajem, svestan straha od stvari koje će uvek biti tu, duboke i skrivene a koje prste zore neće učiniti prepoznatljivim.

***

Popili smo svu vodu od dana Odina i sada ležimo u zori Frejinog dana, tako udaljeni, kao da nas nikada Odinov dan nije spajao u jedno. I svakom od nas zora presipa drugačije strahove i svakog od nas će Freja u svojoj noći odvesti u drugačiju baštu, gde ćemo opet hodati siromašni i bosi među svojim strahovima i nadama.

Zaustavljam dah ne bi li usporio ovu zoru; želim da bude ona zora koja je podarila dane Odina, ali znam da ne mogu zaustaviti ono što zovemo vreme jer na kraju krajeva ... i ko sam ja? Ne više niti ništa od čoveka, osuđenog da pluta u strašnom okeanu iznad koga pleše Zora, hladna, svetla i nemilosrdna, ona koja uvek uzima šta je njeno ne ostavljajući ništa oko nas: nego sakrivajući sve u nama.

Leto

Zapravo me je oduvek fascinirala naša (ljudska) uslovljenost klimatskim faktorima (da ne kažem vremenom), odnsono fakat da se, uz sve civilizacijske alate i pomagala nismo preterano odaljili od dalekih nam predaka i da se, baš kao i oni, ponašamo u skladu sa godišnjim dobima.

Leto je za mene oduvek (dobro, ne znam da li oduvek, ali recimo tako) bilo veoma mučno godišnje doba. Mrzim vrućinu, mrzim kad me sunce peče, mrzim da se znojim. Mada, kad bolje pogledam, mogao bih pronaći stotine zamerki za bilo koje godišnje doba, takođe. Talenat, šta li ...

Leto (uz sve što sam naveo) mrzim i zbog toga što je to definitvno sezona kada lepo i jasno osetim kako mozak spakuje svoje kofere, i u stilu holivudskog glumca kaže "rođače, ja odoh na Halkidiki, da jedem masnog girosa i gledam one garave grkinje, a ti kako hoćeš". I eto ... najčešće se osećam da plivam u tom bezmozgnom stanju, dok se borim za kiseonik koji je odavno spalilo sunce u direktnom sudaru sa betonom.

S tim u vezi, leto je vreme kada gubim na oštrini i kada se lovac kome zima daruje keen eyes, sharp mind (oštro oko, oštar um) pretvara u onu simpatičnu, dragu i potpuno besmislenu igračku koju smo kupovali po eksurzijama na Oplencu i Aranđelovcu - ljigavu lopticu (ako smo to tako zvali) ... znate onu što se bez razloga lepi na sve, a deca je još bezrazložnije vole ...

E sad, ima nekih koji se neće složiti sa ispričanim, i odmah da kažem da se i ja slažem sa njima u pogledu neslaganja, odnsono da se zajednički slažemo da se neslažemo jedni protiv drugih ... kako god.

S tim u vezi, apelujem na sve da se pokrene inicijativa pod nazivom "Preko leta pameti nema" i da se svi poslovi, sve obaveze, dešavanja i slično odlože za septembar, kada nam se mozgovi vrate iz Halkidikija, Marmarisa, Budve i ostalih dalekih i egzotičnih destinacija.

Hm, apsurdno il' ironično, sad shvatam zašto ljudi hrle u navedene turistička mesta ... samo da obiđu svoj mozak :)

Zaključka (na koji ste verujem navikli) ovog puta nema ... pa leto je!

Tattoo

Odmah na početku da saopštim da naslov posta nema ama baš nikakve veze sa mislima koje ću pretvoriti u nešto čitljivo, kako bi ih neko mogao konzumirati.
Zapravo, tražeći naslov za temu ovog članka po glavi su mi se motale reči Milana Mladenovića "laž i mimikrija, jako dobar tattoo" ... eto sad znate i temu današnjeg predavanja.

Zapravo, ovaj članak je pronašao svoje mesto u binarnom zapisu nakon čitanja jednog mog ranijeg članka ("Linija") u kome se govorilo o nerazumevanju.

Često razmišljam o fenomenu mimikrije kod ljudi, i laži, ali ne u nekom negativnom kontekstu. Jer, na posletku, nisu li mimikrija i laž veštine koje učimo čim udahnemo vazduh? Sigurno onda ne mogu biti tako loše. Uostalom, kao i sve ... samo ako skinete one čudne naočare koje nosimo i koje imaju tendenciju da svet predstave crno-belim. Ovde osećam da postoji jedna kuka o koju planiram da se okačim kasnije ...

Fascinira me snage sile koja nas goni da se pretvaramo, da deformišemo svoje misli, stavove pa i fiziku tela samo zarad ostvarenja (istina jedne od primarnih) potrebe za samodokazivanjem i društvenim prihvatanjem. Hm, i onda neko kaže da je to loše ... čak i ako jeste, hvatajte za vrat onoga ko je pisao kernel, ne one koji su ga ničim izazvano nasledili.

Ta sila će često učiniti upravo suprotan efekat od onoga što bi trebalo da učini, ali tu se onda otvaraju (uz zapažen dramski efekat) nova vrata ljudskog paradoksa: druga strana (zbog koje je sila uopšte i počela da deluje) će da pozitivno prihvati sliku koja je deformisana zbog želje da se dopadne drugoj strani. Ima li ovo uopšte smisla kad pročitate? Nema, i naravno da nema, ali tako stvari rade.

Najčešće će ta deformacija zapravo signalizirati drugoj osobi da ona nije to što izgleda da jeste i poslati poruku da je (deformacija) učinjena kao zalog za dopadanje. E tada druga strana pali dekoder, i kreće ono što se nazive reversing onoga što je prva strana htela da postigne deformacijom. U međuvremenu, prva strana nije svesna da je dekoder uključen i počinje da menja enkripciju koda ... posle nekoliko ciklusa, rezultat je fantastično jasan i ironično jednak samom startu operacije: tu niko nikoga zapravo ne razume. Ali (sa velikim akcentom na ALI) obe strane shvataju svoju povezanost koja je nastala u procesu kodiranja/dekodiranja signala te zajednički proslavljaju trijumf uspeha. Zanimjivo, zar ne?

I generalno, obe strane se osećaju pobednički i pune samopouzdanja jer misle da su otkrile onu drugu stranu ... eh, lipo li je sve to.

Eto, tako se mi iz dana u dan tetoviramo, želeći da kažemo što više drugoj osobi (ili osobama) a da ipak zadržimo to nekako u tajnosti, jer je sila koja će odvojiti tajnost od netajnosti zapravo ekvivalentna stepenu jačine veze (tumačiti vezu kao bilo koju relaciju među ljudima). Rekao bih da se na kraju sve nekako zlobno vrati u fizičke kontekste ili je najlakše njih objasniti.

Bilo kako bilo, nastavljamo se pretvarati jer na kraju krajeva, to svi volimo i to nam treba ... a i kako ne bi ... ili zašto ne bi?

Nevernik

Dugo sam razmišljao o tome šta bih mogao pisati na ovaj moj pomalo zaboravljeni blog. Paradoksalno je to što kada imamo toliko toga reći, reči jednostavno ne nalaze svoj put. I upravo se to dešava ... uvek.

Znate, pokušavam sebe da odredim i ubedim kao nevernika u verovanja i kao vernika u neverovanja, uvek gladnog hladnoće metalne ploče obdukcionog stola nauke, fizike i racionalnih objašnjenja ... i taman kada se već svako dovoljno smori da dođe u iskušenje da mi nalepi nalepnicu da na kojoj piše "posmatra svet bez duše" ja onda kažem onako kako ja vidim stvari i kako ih osećam, izvan granica razuma. I onda tajac. A nakon tajca (ako je ovo ispravan oblik) sledi negiranje onoga što sam rekao kao neverovatnog od strane onih koji se deklarišu da veruju u neverovatno. Hm ... čini se da dolazi do sukoba verovatnog i neverovatnog na beskrajnog njivi verovatnosti ...

Ne znam, meni je sve to čudno i verovatno neću nikada dovoljno odrasti u svojim očima da bih se prestao čuditi takvim stvarima. A i zašto bih odrastao? I tim argumentima pokušavam da ubedim sebe, ali na sreću, nisam preterano ubedljiv. I gde je zapravo ta granica?

Ako je odrastanje nabijanje plastiče kese na glavu i gledanja u svoju muku kroz samo dva proreza za oči (što hteli to da priznaju ili ne, većina sveta zapravo i radi) onda neka hvala ... evo samo ću da stavim etiketu na čelo "neodrastao".

Nazad pod šine mašine ... u poslednje vreme svedočim zatvaranju velikih kružnica jednom davno otvorenih i življenih. Bez preterane želje za bavlljenje trigonometrijom (koja mi i nije bila baš jača strana, priznajem), čini se kao da se još jednom, finalno, sabiraju svi tangensi i kotangensi, sinusi i kosinusi i završavaju davno započeto tkanje rozeta. Postoji li svrha? Hm, zadržaću pravo da ne odgovorim na to pitanje.

I baš kao u davna vremena Trećeg Razdoblja, ponovo se sklapaju alijanse, zaboravljene niti među prijateljima se ponovo pletu i svedoče o povezanosti na nivoima koji postoje samo među prijateljima.

I ponovo osećamo kako je divno razmišljati o Gvaihiru, i snazi njegovih krila koja nagone oblake na beg preko plavetnila neba. I ponovo hodamo pod sjajem Orionovog opasača, osećajući slobodu i mir koju nam uliva to savršenstvo haotičnog tkanja ...

I posle ja nevernik ... haj'te molim vas!

Frizeraj

Odnesem ja danas glavu na šišanje, posle nekog vremena; nije zato što volim to moderiranje nego što sam počeo svako jutro da se plašim osobe koju vidim u ogledalu. Elem, nateram sebe da učinim tih 50 koraka do frizera (po defaultu, šišaš se kod najbližeg, ne najboljeg frizera, jel) i eto, odvučem se i smestim donji deo svojih leđa u udobnu žutu stolicu, poverivši svoju glavu majstorima. ...

Još jedno elem je potrebno da se upustim u priču: opustim se ja tako dok mi štrićkaju oko glave, i taman odlutah u neke while petlje PHP-a kad, odjedared moje uvo počinje da hvata signale koji me odvukoše nazad u surovu sliku plitkog lineranog sveta, poznatog kao realnost.

I da ne okolišam više sa tim mojim složeno složenim rečenicama ... shvatim ja da majstor frizer i kolega mušterija upravo vode razgovor od koga sam zastao i na brzinu se preslišao da li sam ušao kod muškog ili ženskog frizera. Možda je potrebno ili nepotrebno reći da su i jedan i drugi lepi, mišićavi momci, kojima ja teretana veći deo realnosti ... uh!

Pale su tu priče tipa "brate, ova krema za depilaciju ti je bolja", "ovaj solarijum je ovakav", "ova kašica za dijetu" ... vidim ja, odneo Rogati šalu, ukucam na brzinu "die(mysql_error()", ne verujući u to što slušam ....

I eto, dragi svete ... kuda mi to plovimo? Kakve nas to nove zelene obale čekaju gde su nabildovani glatki muškarci sa minđušicom u uvetu, bez da znaju da se "last minute" ne kaže "poslednja šansa" (citat kolege frizera) i djeve, glatke, iskvarcovane i doterane ... Kakav je to novi svet gde će nam biti potrebna samo ambalaža, gde nećemo mariti više za ostala čula do očiju?

Kakve su to obale i šta ćemo na njima raditi mi dlakavi, mršavi, debeli, prirodne kose, nefazoniranih obrva i bez minđušica, što ponešto znamo o mezonima, alkaloidima, ćelijskim jezgrima, padežima, i sličnim nebitnim stvarima? Kakve su naše šanse da nastavimo vrstu?

Verovatno minimalne ... zato će se, konačno, točak Evolucije okrenuti za još jedan stepen i na scenu izneti divne nove ljude, savršene mašine za repliciranje novih savršenih ljudi ...

Samo, možda će nekada u budućnosti isto ovako neko od njih biti zatečen u nekoj svojoj dijeta-solarijum petlji i bačen o tlo ružne realnosti kada čuje nešto još bizarnije ... ko zna.

Frizeraj je opaka rabota, kažem vam ja.

Čekanje

Imao sam jedan čudan san: čekam na autobuskoj stanici. Ono što je zapravo čudno jeste to što zaista ne znam da li je to bila stanica i da li sam ja tamo zbog. Ali, kako to u snovima biva, uvek znate šta se dešava na neki čudan način, sve je toliko izmešteno od logike i realnosti da zapravo sve postaje lako realno i logično.

Ono što je još neobičnije jeste to da nisam tačno mogao da se setim šta čekam. Pretpostavio sam da čekam autobus. Stajao sam tamo na peronu, okružen samo sivilom dana koji je po nečemu sličan današnjem i gledao nem svet bez lica kako užurbano prolazi svojim poslom.

Ne sećam se da li sam imao neki prtljag, ali znam da su mi ruke bile teške zbog nečega. Ne znam ni kuda sam to mogao poći. A ni zbog čega.

Sad bih rekao da mi se čini da sam tamo stajao i čekao satima, ali dobro znamo da vreme egzistira samo u ovom svetu i da je u svetu snova potpuno ispresavijano i nelinearno, te ga ne možemo meriti našim satovima.

Bez ikakve želje da povlačim paralele sa stvarnim životom trgao sam se i shvatio da želim da sačekam još malo pre nego što zora proturi svoje tanke svetle prste kroz roletne na sobi.

Uvek nešto moramo sačekati ... to je izgleda tako

Paralele

Ne znam da li ste se ikada zapitali o paralelnosti koja nas okružuje i koja se prožima svuda po ovom svetu ... ah, da, možda bih najpre mogao da objasnim o čemu to pričam, odnosno želim da pričam.

Mislim na paralelnost u smislu mogućnosti da se neke stvari događaju paralelno sa tokovima naših života ali da uopšte ne zavise od nas, čak da se nikada ne sretnu. Nadam se da sada žmirite na jedno oko i počinjete da klimate potvrdno glavom. Ukoliko je to slučaj pozivam vas da nastavimo priču.

Uz tri kašike šećera u moj čaj ono što ću vam reći o paralelnosti i nije neko otkrovenje. To zaista postoji. Ni to nije neko otkrovenje. Ali otkrovenje može biti naterati naš mozak da pokuša da shvati i proširi svoj opseg shvatanja paralelnosti ...

Hajde, zapitajte se, nismo li svi mi podešeni tako da smatramo ovaj svet manje-više sopstvenom tragi-komedijom sa elementima akcije, trilera, malo pornografije, drame, malo horora i da verujemo da manje-više postoji samo jedan glavni put na koji se samo uključuju i isključuju drugi putevi koji se iz retrovizora gube jako brzo?

Zamislite sada, eksperimenta radi, jednu sebi ne tako blisku osobu, ali osobu koju poznajete dovoljno da znate ko je, šta obično radi ... da li možete da prihvatite da ona sada negde, na nekom drugom mestu živi svoj život, da njen tok i dalje postoji, nezavisno od vašeg? Možda možemo to da prihvatimo samo delimično i to na nivou jednostavnog racionalnog objašnjenja tipa "Da, naravno" ... ali da li je tako?

Meni se često čini da nije. Kada sedite i razgovarate sa nekim, oslušnite tada ovu misao i možda shvatite da ćete uhvatiti sebe sa mišlju da u datom trunutku postojite samo vi i ta osoba, da su svi ostali filmovi prekinuti, da je jedini tok na ovom svetu zapravo to što se vama dešava a da je sve ostalo samo scenografija, soundtrack.

Bez posebne namere da zagovaram egocentrizam ili bilo kakve -izme, ali stvarno verujem da tu ima nešto po sredi, nešto što nam ne dozvoljava da prihvatimo činjenicu da postoje paralelni tokovi, milioni, milijarde njih.

Eto, to je otprilike to. I zato se nemojte čuditi kada sledeći put krišom poravnavam stvari na polici u nekoj prodavnici ... samo tragam za paralelnošću i simetrijom.

Posvećeno mojoj prijateljici Aleksandri Ć. :)

(Ne)prilike

Kako započeti razgovor o prilikama a da se ne pođe od tumačenja pojmova kao što su "prava prilika", "propuštena prilika", "iskorišćena prilika", "neprilika" itd ... Ipak ovi pojmovi nas odvlače duboko u vode subjektvinosti, a budući da mi je I. sugerisla da budem malo objektivan (ili tačnije da ne budem pesimističan) evo svečano obećavam da ću dati sve od sebe ...

Odakle uopšte dolaze prilike ili neprilike? Da li ih sami stvaramo, da li su one tu dejstvom neke više sile, da li su samo refleksija niza slučajnosti i nausmičnosti ... huh, moram da priznam da je ponekad teško razlučiti. Isto kao što je teško, ustvari nemogućno sagledati uticaj bilo koje prilike na dalji ishod odnosno tok (da ne dobijem kritike opet) života. Teška pitanja za stvari koje radimo svakodnevno. Ali, ukoliko se samo postavite u perspektivu gde i jedan zamah krila leptira može izazvati cunami na nekoj obali desetinama hiljada kilometara daleko stvari postaju ozbiljnije ... valjda?

Ali, ne želim da se bavim ovde studijom nečega što će u najboljoj i najdužoj mojoj pisaniji ostati samo u granicama verovatnoće. Hteo sam da sagledam baš taj subjektivni, ljudski aspekt prilika.

Koliko puta vam se desilo da sedite, razgovarate, i vidite svoju priliku i da ste otvorili usta da kažete reč koja bi je mogla zgrabiti i onda videli to istu reč koja izgleda kao slepi cirkuzant, akrobata, hodač po žici, vidljiv samo vama, napušta vaša usta i nesigurnim hodom pokušava da dođe do osobe u koju gledate ... i tu na pola puta pada u ambis. I kako se onda osećamo? Poraženo? Slabo? Smešno? Kako da se osećamo kada glasnik (koji ima tako nezahvalan zadatak - da prenese ono što mislimo, u potpuno drugi svet uz nadu da će ondašnja garda na vratima prvo pitati, a potom potegnuti samostrel) padne tu na pola puta, a da ga garda sa druge strane nije čak ni videla. Sigurno taj osećaj znate. Da ne evociram. Da li onda pričamo o propuštenoj prilici?

Nekako, kaldrmisani put pričanja nas tu skreće u bulevar Hrabrosti koji ne bih da posetim ovom prilikom, jer zapravo ne znam šta bih mogao da napišem o njemu. Nekako mi se čini da mnogo češće protrčimo kroz njega onda kada toga zapravo nismo ni svesni ... to je onaj isti slučaj kao kada zalutate u nekom stranom gradu, npr. Budimpešti i otkrijete da ste upravo pronašli sjajan deo grada samo zato što ste skrenuli u pogrešnu ulicu. Otprilike.

Da ne bih zalutao u bulevar Hrabrosti, oštro ću se okrenuti i nastaviti putem ka Aleji Mudrosti, koju da budem iskren mnogo češće priželjkujem da obiđem nego što je stvarno obilazim. Ali možda bi tamo mogao ja, a i vi da pronađemo tu potku koju je potrebno da shvatimo ne bi li mogli da prigrlimo prilike, odnosno da zaobiđemo neprilike.

A opet ... možda čak ni Mudrost koju svi toliko priželjkujemo (valjda svi, ne znam ni to) ne ume da pokaže jasno što bi trebali i kako bi trebali da uradimo, jer na kraju krajeva, tu je onaj stari prevrtljivi i namazani saputnik, koji se uvek pita, koji uvek vodi i koji se uvek prvi skloni kada konačno dođemo do neprilike: Srce. Takođe, isti džentlmen će vrlo nonšalantno požnjeti plodove uspešno iskorišćene prilike i iskoristiti svaku priliku da se okiti lovorom i pri tom održati prigodan govor kako je sve to ispalo isključivo njegovom zaslugom, a nikako onog (večito) mlađeg referenta - Uma.

Možda se prosto neke prilike iskoriste eto tako. Samo se prigrle, isto kao i neprilike, jer na kraju krajeva, prilika i neprilika je verovatno ista duž, samo zavisi iz kog ugla je gledamo, odnosno koji nam se kraj zalomi.

Za mene ostaje misterija koji kraj duži treba uhvatiti i kada, a na kraju krajeva, pa i krajeva duži, uvek je tu stari šeret da se prvi pronađe u sreći ili nesreći i da natera mlađeg referenta da protrči strašnim širokim ulicama bulevara zarad par zrnaca svoje satisfakcije. Eh, neprilika je to!

Beg

Razmišljam stalno o tome kako smo mi ljudi domišljata sorta. Pokupismo od svake živuljke pomalo, što karaktera, što sposobnosti, što blesavosti ... razmišljam od koje smo živuljke pokupili tu potrebu da bežimo i da se krijemo. Možda od svih?

Za razliku od dragih krznatih, pernatih i ostalih stvorova, mi se najčešće krijemo tamo gde nas zaista niko ne može naći- u sebi. Čini mi se da od kako otvorimo oči još mlekom obojene u plavo krećemo da pravimo neka skrovišta u sebi koja ćemo u godinama i decenijama koje su pred nama produbljivati, kriviti hodnike i kopati sve dublje i dublje ...

A zašto? Pa to je verovatno ključno pitanje na koje stvarno nemam odgovor i kojim je uzaludno baviti se. Zašto? Verovatno zato.

Nego, ja se dvoumim da li su mi fascinantniji ti hodnici i skrovišta ili muka koja nas natera da ih kopamo i ne mogu da se odlučim.

Zbog nečega mi imamo potrebu da se sakrijemo, prikrijemo, vrebamo na život ili na priliku kao panter iz zasede, a nekada prosto da se zavučemo kao voluharica duboko u zemlju i tu se krijemo, zaustavlajjući dah dok opasnost ili potencijalna opasnost ne prođe.

I to je to ... krijemo se zbog različitih stvari. Menjamo divnu jednostavnu jednostavnost na kojoj bi mogao da počiva ceo svet kompleksnim zamršenim igrama, uvijanja, beganja ... i opet ... zašto?

Koji je to deo koda koji nam nedostaje da možemo da skrojimo jednostavan svet za sebe, svet koji nas ne bi žuljao niti imao šljampave rukave da upadaju u supu? Ili je možda kod dobar i validan, pa ga samo mi loše interpretiramo, kao onaj nesrećni Internet Explorer, sa kojim ratujem odavno, a zadnjih dana ponovo pooštrismo sukobe ...

Puno, pitanja, nimalo odgovora. Ali ponekad je i pitanje dovoljno, zar ne .... da pobegnemo od nekog odgovora koji bi nas mogao stići!

Projekat: Nasumičnost

Ima tome nekoliko pecaroških kalendara iz kuhinje, kada sam započeo i sprovodio svoj projekat: Nasumičnost.

Ali pre toga ... moram da se osvrnem na konstatcije ljudi koji mi poručuju (ne naglas, naravno) da treba da prestanem da se pravim nenormalan i da se kao meni dešavaju te čudne stvari ... ne, kardinalno grešite ... ja se kompletno vreme postojanja u ovom obliku pravim normalnim :)

Dakle, šta je bio projekat: Nasumičnost? Najkraće rečeno, to je bio jedan period u mom životu kada sam odluke donosio nasumično. Jednosatvno. Kako sam to radio? Imao sam novčić koji sam bacao u svakoj situaciji koja je zahtevala odluku. Jednostavno. Rezultat? Pa o tome ćemo sada ...

Nekome se opet ovo može učiniti čudnim ili bezveznim, ali pre nego što taj neko iznese (ili pokuša da iznese) cjenjeno mišljenje, hear me now!

Novčić (ovde kao simbol Randomness-a) je odlučivao za sve stvari koje su trebale odlučene: od toga da li ću da pržim jaja za večeru (ili ostajem na sendvičima), preko kupovine garderobe pa do nekih drugih odluka. Odmah da kažem da tada nisam imao neke veće pokrete niti promene u životu, tako da je ovaj eksperiment ipak bio ne neki način ograničen.

I tako, živeo sam neko vreme vođen čistom slučajnošću, pukim izborom 0 ili 1, odnosno glave ili pisma ... i znate šta? Ama baš mi ništa nije falilo!
Sada kada pogledam na sve to, iako se sve to stavrno može učiniti uvrnutim, ništa radikalno (ovu reč stvanro ne volem) se nije promenilo niti je bilo kakvog uticaja nije imalo .. kratkoročno niti dugoročno.

Kao zaključak bi se tu mogao izvesti stav, odnosno ideja da koliko god da se trudiš, šta god da činiš stavri će se odvijati ... kako? Pa ... odvijaće se, kako god.

Za kraj, ne mogu a da se ne setim jedne genijalne poslovice koja kaže: "Kako god se okreneš, d*** ti pozadi" (gde je d*** onaj deo leđa na kojem sedimo) :)

Linija

Obučem se, zakopčam jaknu, stavim maramu. Još uvek je dovoljno lepo da mogu da nosim duboke patike, a dovoljno toplo da mašta može da poleti na prolećnom suncu. Obučem se i krenem u šetnju.
Ruke u džepovima (znam da i nisam neki primer bon-tona) i gledam ... i hodam ... i razmišljam.

Znate šta me je uvek fasciniralo? Mikrokosmosi u svakom od nas, u svakom od ljudi koje ću videti na ulici, multiuniverzumi u pokretu koji se skoro dodiruju, ali uvek ostaju usamljeni i daleki.

A što su zapravo ti univerzumi? Znate ih, i vi ste u vrtlogu jednog, koji se neminovno graniči i ponekad dodiruje sa nekoliko drugih, ali je i dalje usamljen i prostoran i nedokučiv. To je svet u našim glavama, paradox prostora i vremena, galaksija zbijena u nekoliko litara (zapremine) kostiju i mesa.
I niko ne zna ništa o tim konstelacijama, čak ni mi sami. I mi sami živimo i tu, u svojoj galaksiji, na maloj plavoj planeti, ušuškani i zaštićeni atmosferom i blagom klimom i čak ni tu ne želimo da pogledamo iznad oblaka pa dalje u crnilo dalekih prostora ... a možda ni ne trebamo?

I svačiji je univerzum drugačije boje, svaki se drugačije okreće i kreće ... i nije ni čudo što je toliko puno nerazumevanja u svetu, kad smo svi mi nekako drugačije podešeni. Da, zaista to mislim. Verujem da ne postoje dve osobe koje isto vide boju ili čuju zvuk, koje će da na isti način zapamte nešto ili dožive nešto ... a primetili ste, tek govorim o inputima, odnosno ulaznim informacijama ... a onda sve to dolazi do procesa obrade, uz pomoć sistema i sila koje su (e to je najsgurnije od svega) potpuno unikatne za svaku osobu, možda čak i dobrim delom i nasumične ... i onda dobijamo output (izlazni rezultat) odnosno reakciju koja ja najčešće vodi samo ka nerazumevanju ili delimičnom razumevanju. Boginja Idioglosija tu preuzima stvari u svoje ruke ...

I zato, dok gledate ili slušate ljude, ma koliko ih dobro poznavali, budite svesni da zapravo nemate pojma o čemu oni i na kakav način zaista misle ... jer prosto nismo u mogućnosti da preskočimo tu liniju, barijeru koja nas deli ... tih 6-7 mm kosti čini da smo svi mi daleki milionima svetlosnih godina.

I zato dok hodam ulicom, ponekad imam utisak da šetam intergalaktičkim prostranstvima ... jer shvatam da je linija koja nas sve razdvaja jednostavno previše široka.

Oscilacije

Ponekad je stvarno teško uhvatiti korak. Bilo kakav. Ne znam da li ste pokušali da to radite kada idete ulicom sa nekim ... ja da, i vrlo često to radim. Prisećanje na dresuru iz vojnog školstva ili samo verovanje da dok isto hodamo isto mislimo ... ko bi znao. Ali ovde govorim o hvatanju koraka sa samim sobom i dešavanjima u okruženju.

Iako sam nekada bio ubeđen da ovim svetom i nama samima vlada haos, više nisam ... i pre nego se pojedine osobe nasmeše i kažu da sam se konačno urazumio, ja ću nastaviti rečenicu ... jer sada verujem da time vlada još veći haos. :)

U poslednje vreme sve više okolnosti se izliva i čini da bi neko naivan mogao i pomisliti da je tu neka sudbina po sredi. Ali, znate mene i moju svađu sa gospođom Fortunom ... mada priznajem da sam na momente i sam stao i zapitao se da li je ona konačno rešila da me ubedi da je ipak tu.

Ipak mislim da to nije delo njenih ruku, nego oscilacije koje svi mi pravimo, i ciljevi kojima se hteli (a nekad i ne hteli) primičemo, vođeni gomilom nasumičnih događaja i reči kojima pokušamo da ovladamo ... znam da sam tajanstven, ali moram tako. CIA, BIA,komšije, Facebook i ostali ...

I tako, oscilacije ... čas plus, čas minus faza, naizmenična struja. Dobra je stvar što barem ovu struju koju indukujemo u sebi ne plaćamo .... još uvek. Mada, plaćamo je mi na druge načine, tako da se uvek sve obrazuje u krug, ciklus potošnje. Ni ja nisam razuemo šta sam hteo da kažem, ali nema veze ... možda je neko veći entuzijasta od mene samog pa otkrije. Neka javi.

Nego da se vratim ja Fortuni ... čvrsto sam rešio ovih dana da sarađujem sa njom na jednom našem davno započetom projektu, pa videćemo kakvi smo kao kolege, možda ćemo se u budućnosti bolje slagati.

Ono što znam da osećam da oluja dolazi, ali da je to tek početak putovanja ... pa što da ne, karta je već kupljena ... zar ne?!

Skupština

Znam, nisam baš neki blogdžija. Verovatno je ono malo duša što je čitalo sve ovo odavno zaboravilo na adresu i mesto gde se uz čaj priča o svemu i svačemu, ali da budem iskren, ovo ionako pišem samo da bih razgovarao sam sa sobom.

Odavno nisam pisao. Svašta se desilo od tada ... a i ništa. Samo zavisi kako posmatrate, kao i sve uostalom.

Opet mojom skupštinom predsedava ministar Haos, i svojim ludim štapom vitla unaokolo, dok ministar vojni - Razum pokušava da ga obuzda ... možda bi i uspeo kada mu se ministra unutrašnjih poslova - Srce, ne bi mešao u posao i stavljao veto na svaku reč.

I tako, skupštinski ...

Ono što sam u zadnje vreme interesantno otkrio je (nasumični red):
traženje suštine vas fundamentalno ne pomera ka niti odbija od iste, koncepte uglavnom nije moguće otkriti jer smo često deo njih (kako da pronađeš nešto što je svuda oko tebe?), pronašao sam mesto gde bi i šta bi mogao biti Bog, utvrđivanje reda i šablona nas odvodi samo u širi pojavni oblik haosa ... eto svašta nešto.

Čekam ....