Čekanje

Imao sam jedan čudan san: čekam na autobuskoj stanici. Ono što je zapravo čudno jeste to što zaista ne znam da li je to bila stanica i da li sam ja tamo zbog. Ali, kako to u snovima biva, uvek znate šta se dešava na neki čudan način, sve je toliko izmešteno od logike i realnosti da zapravo sve postaje lako realno i logično.

Ono što je još neobičnije jeste to da nisam tačno mogao da se setim šta čekam. Pretpostavio sam da čekam autobus. Stajao sam tamo na peronu, okružen samo sivilom dana koji je po nečemu sličan današnjem i gledao nem svet bez lica kako užurbano prolazi svojim poslom.

Ne sećam se da li sam imao neki prtljag, ali znam da su mi ruke bile teške zbog nečega. Ne znam ni kuda sam to mogao poći. A ni zbog čega.

Sad bih rekao da mi se čini da sam tamo stajao i čekao satima, ali dobro znamo da vreme egzistira samo u ovom svetu i da je u svetu snova potpuno ispresavijano i nelinearno, te ga ne možemo meriti našim satovima.

Bez ikakve želje da povlačim paralele sa stvarnim životom trgao sam se i shvatio da želim da sačekam još malo pre nego što zora proturi svoje tanke svetle prste kroz roletne na sobi.

Uvek nešto moramo sačekati ... to je izgleda tako