Da, jutros mi upala kašika u med. Ozbiljno i doslovno.
Za scenografiju ove priče se pobrinulo divno sunčano jutro, onakvo kakvo nije bilo mnogo meseci unazad. Naravno, kad je takvo jutro, nema tu razloga da se čovek ne oseća živahno i srećno.
Uzmem ja da pravim (svoj omiljeni) doručak: tost-sendvič (sa onim divnim tost-hlebom) i čaj, i to ne običan čaj, nego engleski čaj za doručak(živela Kraljica, Imperija, kolonizacija i ratna flotila 19.veka!) ....
I rešim da malo iskuliram, jer sam zadnjih nedelja živeo baš kao neki crv-freak, samo ispred svojih monitora, lupajući glavu o kod.
Dok sam pravio te magične sendviče dao sam se u razmišljanje o tome kako je lep dan, kako je ustvari sve tako super i da sam ja ustvari prilično srećan čovek jer mi je sve potaman, ništa me ne tišti (previše) a i ova prehlada je skroz prolaznog karaktera, pa je nećemo uzimati u razmatranje.
I shvatim tako da se ja premalo vremena radujem, jer sam uglavnom u belo-plavo-crveno-narandžastom svetu koda i nekolicine fraza i brojki koje besomučno ponavljam ... pa čak i kada spavam.
Odjednom javi se meni vizija kako ovo jutro (podne) treba da izgleda: velika bašta, stočić i doručak na suncu, zagledan u borove šume koje se nalaze na kraju bašte ... E pa tako će i da bude! Rekoh to sebi, postavih lep kariran stoljnjak (ne znam kako se piše ova reč!), servirah sebi doručak u lep šaren tanjir, pored mene moj divni čajnik a u njemu engleski čaj za doručak!
I baš kad sam krenuo da sladim čaj medom meni upadne kašika u isti! Dakle, to je to!
Toliko je malo potrebno da nam upadne kašika u med!
