Nemir

Tišina je. Ali ne ona tišina koja dolazi od sveta koji me okružuje. To je ona drugačija vrsta tišine, ona koju čujete kada ste od sveta izolovani svojim mesom. U toj opni najjasnije čujete udaranje svog srca. Tupo.

Ne mogu da se otrgnem želji da pitam: zašto ono uopšte pravi bilo kakav zvuk? Ko je to koga taj prevrtljivac želi za svog slušaoca?

Samo, sada je to udaranje potmulije: osećam da je nešto zgrabilo srce, nešto snažno i hladno. Nešto ga je svojim šakama steglo kao mraz koji nedeljama ne pušta zemlju iz svog okrutnog zagrljaja.

Još jedna iluzija? Još jedan pad vere u mogućnost da ću ikada videti to lice kako ustaje kroz veo mesa i kostiju?

Ali mogućnost je čudan poliedar, telo sposobno da nas zadivi brojem svojih stranica. Pa opet, ponekad se čini da je jedino što zna sedeti na tim stranicama prostor koji nasele očekivanja i nemiri. I kao da je sav naš vek ispunjen hodanjem kroz polja nemira, dok nas nedvosmisleno u pogreške navodi nada.

Sve ima više lica, a čini se još i više naličja. Ponekad mi se čini da imamo mogućnost samo da biramo da li ćemo biti izvrnuti na licu ili pravi na naličju one parodije koju bi oni sa viškom nesvesti nazvali životom.

Vremenska mašina

Ničim izazvano, bez ikakvog razloga do onog koji dolazi od dokonosti uma, danas sam uzeo da čeprkam po sandučetu (inboxu) svog Gmail naloga. Kakva vremenska mašina!

Za trenutak je oduvana prašina stara (sada već) 4-5 godina i otkriveni predmeti, priče, lica
davno zaboravljena u vrtlogu života koji nas nosi i okreće u onom trenu koji nazivamo svakondevnicom. A nje ionako nikad nema. Neko bi mogao biti dovoljno zločest da kaže kako mi onda zapravo nigde ni ne obitavamo ... neko ko bi možda mogao biti i ja, ali ne sada i ne ovde.

Mišljenje o vremenu koje je prošlo, o daljini tog vremena, zapremini je baš kao pokušaj da odredite koliko ima vode u moru. Pokušali ste to nekada? Ja jesam. I onda vrlo brzo, već na prvom kvadratu shvatite sitnost svog uma i ograničenost našeg bića da sagleda bilo šta do plitke vode koja nam bezbrižno zapljuskuje kolena.

I bez obzira na snagu sećanja svakog od nas, na silu koja nastoji da što čvršće veže konce kojima smo zašiveni za svoju prošlost i parče budućnosti, uvek se ta prošlost čini beskonačno udaljena i nerealna; baš kao dobar dragi film koji smo davno odgledali i čijih se fragmenata tek ponekad setimo; kao i glavnog simpatičnog glumca koga ćemo ponekad, tu i tamo citirati.

Koliko je to bilo drugo vreme, ali ne ono Vreme u koje jedino verujem u ovom Kosmosu, već ono lično, ona sebična linija oko koje svako od nas crta svoj put. Koliko sam ja sam bio drugačiji čovek, toliko da više ne mogu ni da shvatim da li sam tada ja bio sadašnji ja u postajanju ili sam sada onaj pređašnju u nestajanju.

Mnoga draga lica, neke drage reči od nekada dragih osoba, sada su ne više od elektronskog slova, ali slova koje za trenutak može da oživi jedan mali delić sveta zarobljen u sinapsi zaborava.

Nekako, mislim da taj bulevar nema drugog kraja osim tamo kod parka Nostalgije, te je verovatno i bespotrebno upinjati se da skrenemo na drugu stranu. Opet, znam pouzdano ni da šetnja kroz taj park neće doneti nikakav spokoj niti otkriti put ka nečemu gde zapravo treba da idemo, ali ponekad, samo ponekad budemo pozvani na šetnju kroz njega.

I dok šetam kroz taj park ne mogu da zadržim misao koja želi da se ortgne, sama od sebe i da poleti ka osobama u čijem hladu leže putevi parka. Gde li su, kako su, ko su oni sada, da li su dobro, da li i oni gledaju u isto ovo nebo istim očima kakve sam poznao kada smo se zadnji put videli?

Ali kao što rekoh ... nema taj put previše smisla ... osim ako smisao nije u šetnji pred popodnevni čaj.

Mnoga lica

Vreme ima lice za sve.

Postoji lice sa osmehom koji će ispratiti korak kada je lak. Postoji i ono lice koje će se složiti sa sivim kaputom koji ponekad nosimo kada pada kiša na našim licima. Volimo da se ogledamo u očima onog lica koje gori od vatre hranjene opsenom i očekivanjem da će biti onako kako prevrtljivi rukavi Verovatnoće nikada neće dopustiti.

Vreme ima i ono lice da nas gleda kada mislimo da smo konačno prešli liniju cilja i da nam se nasmeje jer to lice zna da smo samo mi ti koji će vrlo brzo zaboraviti slatki miris pobede i nacrtati novu liniju: još dalju i nedosatižniju.

Postoji i ono lice, mirno, koje će nam praviti društvo u časovima kada svojom mirnoćom utišamo svet oko nas i u nama.

Srećni smo ako poznajemo ono lice čija toplota će nam ogrejati grudi baš kao ruka pod ruku dragog prijatelja u hladnoj zimskoj šetnji.

Čak i kad nam se učini da smo samo sami treba da se prisetimo da je tu oko nas, svuda, bezbroj lica.

Stvarno postoji vreme za sve, a na nama je da uživamo u njegovim licima čak i onda kada se ta lica krive od bola, jer to je jedino vreme koje ćemo imati, a ta lica su jedina koja će nas uvek pratiti.

Dobro, tu je i poneki prijatelj, onaj zalutali iz nekog drugog sveta, koji će znati kako treba da nas drži pod ruku dok šetamo od Terazija prema Slaviji.

Ćutanje

Koliko bi bilo dobro da znamo da ćutimo. Ustvari da znamo kada treba ćutati, da možemo da osetimo trenutak kada je reč suvišna i kada će, bez obzira na dobru nameru ta reč izazvati lavinu nerazumevanja koju više neće moći da zaustavi ni hiljadu reči.

Kad kažem reč ne mislim samo na onu izgovorenu, već na reč kao simbol komunikacije, bilo da je to izgovoreno, napisano, sms-ovano, postavljeno kao status na Facebook-u ... sve je to reč, pokušaj da se približivo nekoj drugoj galaksiji, za koju podsvesno znamo da mora biti jako daleka i različita od naše. Mi smo svi hodači u intergalaktičkom beskraju, svi mi dišemo vakuum nerazumevanja i svi imamo suviše kratke korake da bi se približili jedni drugima.

Pa ipak, pokušavanje je ono što nam, izgleda, daje obrtni momenat na našoj putanji oko Sunca.

A pitam se često da li zapravo i vredi pokušavati? I zašto uopšte želimo da se približimo? Zašto želimo da pokušamo da objasnimo svoj svet kada smo svesni da je jedino čime ćemo napuniti naše grlo ukus nerazumevanja?

Kao i uvek, Idioglosija je ta koja se poslednja smeje onim svojim zvonkim slatkim osmehom. A mi ostajemo zbunjeni i zatečeni.

Mislim da je za večeras dovoljno (i previše) pokušaja objašnjavanja. Odlučujem se da mi društvo pravi mali čarobnjak iz Hogwartsa, a ja dajem reč da se neću ništa pitati i da ću mu dozvoliti da me vodi gde god želi.

Znanje nije roba?!

Vozeći se tramvajem spazih na jednom fakultetu grafite "Znanje nije roba" i "Zahtevamo besplatno obrazovanje". I nešto me je bocnulo; neka misao je odmah krenula da traži svoj put kroz sivu masu ...

Kao prvo, neću ovo da obojim nikakvim političkim stavovima iz prostog razloga jer ih nemam. Takođe ni ideološkim. I njih mi manjka u zadnje vreme. Želim samo da razmišljam trezveno, i da pokušam da sagledam širi kontekst što, čini mi se, autor grafita nije mogao.

Moje prvo pitanje za anonimnog heroja jeste: da li želi da dobija platu kada počne da radi ili je spreman da volontira, doživotno, i da radi za dobrobit države koja ga je školovala besplatno?

Dalje, šta misli pod tim da "znanje nije roba"? Kakva je to sad inovacija u ovo pozno doba naše civilizacije? Pa naravno da jeste roba, nažalost ne toliko na ceni koliko treba da bude i nije mi jasno da neko ko je student fakulteta (ako to jeste) može da ima ovakav stav ... pa zbog čega je on tu ako ne da sutra unovči (proda) svoje znanje?

Nekako nazirem opasno brkanje pojmova. Da sam ovo video na zidu recimo JKP ili nekog gradilišta ovaj post ne bih nikada ni napisao ... ali na zidu fakulteta, ustanove čiji je jedini cilj da prenese drugima znanje koje će sutra unovčiti u vidu svog rada (posla, karijere) ... stvarno se čudim.

Nemojte misliti da stojim na strani bezobrazno visokih školarina, najčešće precizno određenih odokativnom metodom samouprave svake katedre ili fakulteta. Taman posla da zagovaram i tezu da samo bogati treba da se školuju, ali mi se čini da se narod u nas još uvek nije trgnuo iz socijalističkog sna i da ne može da shvati prost, ali permanentan mehanizam današnjice (ne bih da kažem kapitalizma jer je ta reč kod nas demonizovana pre više decenija).

Takođe, ne ustajem u borbu za ili protiv tog sistema; to je sistem, koji nas okružuje i to je konstanta. Isto tako možemo da diskutujemo da li bi voleli ili ne da nam je gravitacija veća ili manja, ali mi se čini da je to jalov posao, a da je prilagođavanje ono što nas je napravilo onim što jesmo.

Dakle, par prostih pitanja rezultuje par prostih odgovora i zaista nema nikakve preterane niti skrivene logike iza svega. Jednostavno je: treba ti novac - zaradi ga. Kako da ga zaradiš - radom. Kako se osposbljavaš za rad - obrazovanjem. Prosto zar ne? Izgleda ne dovoljno da ljudi ne mogu da shvate da je ovo takva jednačina da će se pokidati i postati nerešiva ako izvučeš bilo koji elemenat iz nje. Ali da, to je upravo ono što ljudi pokušavaju ... pa kao i uvek.

Za kraj, jasno je da ništa nije crno niti belo i da su nijanse sive to gde obitavamo, ali zar ne možemo ponekad, samo ponekad da se otarasimo sami sebe i tereta koji stojeći nam iznad glave izgleda kao jedini i najnepravedniji (jer je nad nama) i da pogledamo svet i drugim očima ... očima kakve će biti naše kroz par godina?

Tranzicija

Ne, nemojte misliti da ću da pišem o Miletu. Niti o (uvek)aktuelnoj
političko-ekonomsko-geografsko-strateškoj problematici. Niti o otopljavanju glečera. Ne. Čak ni o otrkivanju vode na ponekim planetama izvan Sunčebog sistema. Ništa slično. Pa čak ni o fizici, računarima, matematici ... baš ništa tako.

Evo me kući. Da, od sada ću morati da naglašavam u kojoj kući. Onoj starijoj, hajde da tako kažemo. Došlo dete (?) kući za praznike ... eh, idila. Doduše malo pomerena u vremenu, ali dobro. Nikad nije kasno da budeš dete i da se stvari oko tebe tako dešavaju ... zar ne?

Samo sam želeo da kažem da se tranzicija u koju sam sasvim slučajno upao odvija sasvim lepo. Uz zapanjujuć faktor komplikovanosti sa kojim sam uvek igrao, sve ovo je nekao došlo totalno nekomplikovano. Toliko da mislim da se sve što se dešava ne dešava meni, ili barem ne pravom meni. Ili sam oduvek imao problem sa percepcijom? Svakako, mogućnost sa kojom treba računati.

Začuđujuće brzo sam prihvatio sve te nove stvari, i sve ih postavio na mesto, ali još čudnije mi je to kako sam se brzo i pomirio sa njima: sa gubljenjem vremena po prevozima, sa kuvanjem, pranjem sudova, 9-18 načinom života ... ma sve je to samo selo na svoje sedište i uopšte se nije ritalo. Čudno.

I eto, ne znam kako ni zašto, ja sad ne mogu da budem Mile, i ne mogu da nađem nijedan argument protiv Tranzicije. Ne mogu da se uhvatim ničega što bih trenutno secirao, rastezao, delio u kvantume i tražio parabole. Umesto toga, umotaću se u ćebe i čekati ručak, onaj iz rerne (koju nemam u stanu), te sa mamom, tatom i svinjom slaviti rođendan onog drugara koji je i dalje fenomen za marketing stručnjake čitavog sveta.

I vama želim slično!

Kutija

Kladim se da svako od vas ima jednu Kutiju. To nije obična, bezvezna kutija, bar ne za svakoga od vas; Kutija o kojoj govorim je ona posebna, ona u koju odlažete stvari od sentimentalne vrednosti. To je ona Kutija koja nemo čuva čitav jedan svet, smešten u vašoj prošlosti. Znate o čemu pričam, zar ne?

Te kutije su mesta u univerzumu koja krive vreme na najčudniji mogući način; tu se vreme zaustavlja i taloži, i svaki sloj, svaka stvar zatvorena u kutiji ostaje tu da čeka na priliku da u vašem umu oživi sećanje i vreme, baš kao neka semenka koja može stotinama godina čekati kap vode u pustinjskom tlu.

A ja sam jutros uzeo da pakujem stvari i došao do svoje Kutije. To je jedna (kao i većina njih) naizgled bezvezna kutija, u mom slučaju plava, od nekog CD playera kupljenog ko bi se setio kada (i zašto). I ta kutija je sa godinama postala moja Kutija, riznica koja ćuti i čuva tragove života koji je protekao pored a da ga nismo ni primetili.

I znate šta ... podeliću sa vama njen sadržaj!

Otkrio sam da se u toj maloj kutiji nakupio ogroman vremenski dug, i stvari koje sam potpuno zaboravio. Naprimer, bedževi Deep Purple i EKV kupljeni u Sutomoru, ne jednom letovanju pre 15-tak godina! Tu pored leže i rasuti novčići, kune, turske lire, egipatske funte, slovenački tolari, mađarske forinte ... saputnici na nekim davnim i dalekim putovanjima. Tu sam pronašao i rezervne pertle patika koje odavno ne hodaju samnom, ostavljene ne znam zbog čega. Pregršt vizit-karti, neke od ljudi kojih se više iskreno ni sećam. Poništena vojna legitimacija i značka graničarskih jedinica su ništa više do sećanja na sve te čudne godine. Gomila rezervnih dugmadi od odeće kupljene u Springfieldu i Time Out-u. Stari, vrlo stari džepni časovnik koji sam maznuo od tate pre nekih 13-14 godina, i ponosno ga nosio ispod kaputa u svojim gimnazijskim danima; bio je to dobar i pouzdan drugar u mojim dugim zimskim šetnjama po Kalemegdanu. Neke žice za gitaru, priključci, trzalice ... mapa Budimpešte, članska karta streličarskog kluba, pozivnica za "Plavo veče" kada je bend u kome sam svirao na akademiji nastupao u Domu vojske, sat koji sam dobio kao drugi najbolji u klasi u srednjoj vojnoj školi u Svilajncu. Tu je i moj metalski prsten i divni neobični privezak oko vrata koji više ne nosim.
A tu je i ono najdraže: ulaznice sa koncerata. Desetine njih, sada samo podsetnici za sve te divne svirke na kojima sam bio, na neko drugo vreme, na neke druge ljude koji su ispunjavali moj život i moje misli. I to je sada samo sećanje. Pored toga tu su i neki računi, papirići koji su trebali da služe kao podsetnici, poneka sentimentalna rukotvorina, sitni pokloni ...

I eto, sve je to stalo u malecku kutiju. Ali kad pogledate, takav je i život, toliko toga stane u naše male živote, naše male svetove, naše kutije koje nosimo sa sobom. I baš kao krš koji sam nabrojao, sve te sitnice nemaju nikakvu vrednost do vrednosti koju mogu da pokrenu kada ih pogledamo i zagledamo se kroz njih.

Ne znam da li sam srećan ili ne kada ovo kažem, ali lagano se stari ... i lagano se sve više i više sentimentalnog krša taloži u moju Kutiju, i sve je više vremena koje se gomila dole u podrumu zaborava. Brda postaju sve viša i viša ... lagano, ali neumitno.

Odluke

Verujem da svako od vas, dragi moji, ima onaj momenat u ove praznike kada ga ponesu čestitke, želje, impuls kovanja planova i dela, koji je uvek tako bezbrižno dalek i posađen na ravni koja se čini nerealna i nedodirljiva. I možda baš zato volimo da ih kujemo, da ih snevamo jer znamo da su toliko nestvarni da se neće razbiti o tvrdo tlo realnosti.

Postoji tu i onaj momenat kada zakopavamo svoje pete u tlo i stojimo čvršći nego ikada u nameri da nešto ispravimo ili iskrivimo "od nove godine"; kao da sazidamo neki nevidljivi bedem preko koga zidamo i nevidljive dvorce i kule, koje su stameni i neuništivi, baš kao i nada sama po sebi.

I tako, dok čestitamo jedni drugima, želimo sreće, zdravlja, veselja, ljubavi, u kutku (da ne kažem kutnjaku) svog uma smišljamo nove opsene kojima želimo da natovarimo godinu koja se još nije ni rodila kako treba. Baš kao oni roditelji koji svoju malecku decu upisuju na tri jezika, časove baleta, klavira i još dva sporta ... tako i mi, želimo da godinu koja dolazi natovarimo svime što smo propustili u prethodnoj. Posao osuđen na propast (ne, neću biti maliciozan pa ovo zadnje što sam rekao uporediti sa predzadnjim) ...

I stoga, neću da planiram baš ništa, iako sam nedavno krenuo u neke rabote tog tipa. Ostaviću se na milost i nemilost Verovatnoći i dozvoliću da me i dalje Idioglosija grli u svom naručju, kao i svakoga od nas. I na kraju krajeva ... ironično jednostavan je taj mehanizam koji će sve naštimati da dođe na svoje; i ironično je da će on biti jedini ispravan jer drugi ne može ni da postoji.

Dakle, ostaviću otvorena vrata i bez obzira na studen koja grabi na svom putu u sobu, siguran sam da će se provući nešto što će da vredi malo studeni koja nagriza prste.

Hm, možda ne siguran, ali uveren u uverenje da postoji neki mehanizam koji ne razumemo a koji otkucava na čudnom satu Verovatnoće.