Verujem da svako od vas, dragi moji, ima onaj momenat u ove praznike kada ga ponesu čestitke, želje, impuls kovanja planova i dela, koji je uvek tako bezbrižno dalek i posađen na ravni koja se čini nerealna i nedodirljiva. I možda baš zato volimo da ih kujemo, da ih snevamo jer znamo da su toliko nestvarni da se neće razbiti o tvrdo tlo realnosti.
Postoji tu i onaj momenat kada zakopavamo svoje pete u tlo i stojimo čvršći nego ikada u nameri da nešto ispravimo ili iskrivimo "od nove godine"; kao da sazidamo neki nevidljivi bedem preko koga zidamo i nevidljive dvorce i kule, koje su stameni i neuništivi, baš kao i nada sama po sebi.
I tako, dok čestitamo jedni drugima, želimo sreće, zdravlja, veselja, ljubavi, u kutku (da ne kažem kutnjaku) svog uma smišljamo nove opsene kojima želimo da natovarimo godinu koja se još nije ni rodila kako treba. Baš kao oni roditelji koji svoju malecku decu upisuju na tri jezika, časove baleta, klavira i još dva sporta ... tako i mi, želimo da godinu koja dolazi natovarimo svime što smo propustili u prethodnoj. Posao osuđen na propast (ne, neću biti maliciozan pa ovo zadnje što sam rekao uporediti sa predzadnjim) ...
I stoga, neću da planiram baš ništa, iako sam nedavno krenuo u neke rabote tog tipa. Ostaviću se na milost i nemilost Verovatnoći i dozvoliću da me i dalje Idioglosija grli u svom naručju, kao i svakoga od nas. I na kraju krajeva ... ironično jednostavan je taj mehanizam koji će sve naštimati da dođe na svoje; i ironično je da će on biti jedini ispravan jer drugi ne može ni da postoji.
Dakle, ostaviću otvorena vrata i bez obzira na studen koja grabi na svom putu u sobu, siguran sam da će se provući nešto što će da vredi malo studeni koja nagriza prste.
Hm, možda ne siguran, ali uveren u uverenje da postoji neki mehanizam koji ne razumemo a koji otkucava na čudnom satu Verovatnoće.
Postoji tu i onaj momenat kada zakopavamo svoje pete u tlo i stojimo čvršći nego ikada u nameri da nešto ispravimo ili iskrivimo "od nove godine"; kao da sazidamo neki nevidljivi bedem preko koga zidamo i nevidljive dvorce i kule, koje su stameni i neuništivi, baš kao i nada sama po sebi.
I tako, dok čestitamo jedni drugima, želimo sreće, zdravlja, veselja, ljubavi, u kutku (da ne kažem kutnjaku) svog uma smišljamo nove opsene kojima želimo da natovarimo godinu koja se još nije ni rodila kako treba. Baš kao oni roditelji koji svoju malecku decu upisuju na tri jezika, časove baleta, klavira i još dva sporta ... tako i mi, želimo da godinu koja dolazi natovarimo svime što smo propustili u prethodnoj. Posao osuđen na propast (ne, neću biti maliciozan pa ovo zadnje što sam rekao uporediti sa predzadnjim) ...
I stoga, neću da planiram baš ništa, iako sam nedavno krenuo u neke rabote tog tipa. Ostaviću se na milost i nemilost Verovatnoći i dozvoliću da me i dalje Idioglosija grli u svom naručju, kao i svakoga od nas. I na kraju krajeva ... ironično jednostavan je taj mehanizam koji će sve naštimati da dođe na svoje; i ironično je da će on biti jedini ispravan jer drugi ne može ni da postoji.
Dakle, ostaviću otvorena vrata i bez obzira na studen koja grabi na svom putu u sobu, siguran sam da će se provući nešto što će da vredi malo studeni koja nagriza prste.
Hm, možda ne siguran, ali uveren u uverenje da postoji neki mehanizam koji ne razumemo a koji otkucava na čudnom satu Verovatnoće.
Нема коментара:
Постави коментар