Vremenska mašina

Ničim izazvano, bez ikakvog razloga do onog koji dolazi od dokonosti uma, danas sam uzeo da čeprkam po sandučetu (inboxu) svog Gmail naloga. Kakva vremenska mašina!

Za trenutak je oduvana prašina stara (sada već) 4-5 godina i otkriveni predmeti, priče, lica
davno zaboravljena u vrtlogu života koji nas nosi i okreće u onom trenu koji nazivamo svakondevnicom. A nje ionako nikad nema. Neko bi mogao biti dovoljno zločest da kaže kako mi onda zapravo nigde ni ne obitavamo ... neko ko bi možda mogao biti i ja, ali ne sada i ne ovde.

Mišljenje o vremenu koje je prošlo, o daljini tog vremena, zapremini je baš kao pokušaj da odredite koliko ima vode u moru. Pokušali ste to nekada? Ja jesam. I onda vrlo brzo, već na prvom kvadratu shvatite sitnost svog uma i ograničenost našeg bića da sagleda bilo šta do plitke vode koja nam bezbrižno zapljuskuje kolena.

I bez obzira na snagu sećanja svakog od nas, na silu koja nastoji da što čvršće veže konce kojima smo zašiveni za svoju prošlost i parče budućnosti, uvek se ta prošlost čini beskonačno udaljena i nerealna; baš kao dobar dragi film koji smo davno odgledali i čijih se fragmenata tek ponekad setimo; kao i glavnog simpatičnog glumca koga ćemo ponekad, tu i tamo citirati.

Koliko je to bilo drugo vreme, ali ne ono Vreme u koje jedino verujem u ovom Kosmosu, već ono lično, ona sebična linija oko koje svako od nas crta svoj put. Koliko sam ja sam bio drugačiji čovek, toliko da više ne mogu ni da shvatim da li sam tada ja bio sadašnji ja u postajanju ili sam sada onaj pređašnju u nestajanju.

Mnoga draga lica, neke drage reči od nekada dragih osoba, sada su ne više od elektronskog slova, ali slova koje za trenutak može da oživi jedan mali delić sveta zarobljen u sinapsi zaborava.

Nekako, mislim da taj bulevar nema drugog kraja osim tamo kod parka Nostalgije, te je verovatno i bespotrebno upinjati se da skrenemo na drugu stranu. Opet, znam pouzdano ni da šetnja kroz taj park neće doneti nikakav spokoj niti otkriti put ka nečemu gde zapravo treba da idemo, ali ponekad, samo ponekad budemo pozvani na šetnju kroz njega.

I dok šetam kroz taj park ne mogu da zadržim misao koja želi da se ortgne, sama od sebe i da poleti ka osobama u čijem hladu leže putevi parka. Gde li su, kako su, ko su oni sada, da li su dobro, da li i oni gledaju u isto ovo nebo istim očima kakve sam poznao kada smo se zadnji put videli?

Ali kao što rekoh ... nema taj put previše smisla ... osim ako smisao nije u šetnji pred popodnevni čaj.