Godina Putnika

Ovim postom verovatno padam u zamku da se ponovim i da kažem nešto što sam rekao u isto vreme prošle godine. Eto, to je još jedan od dokaza da je tupavo to kako mi, ljudi, posmatramo odvojeno prostor i vreme i kako je zapravo naš delić prostor-vremena toliko mali, smešan i nebitan, da ga matematika ni ne može detektovati. Ipak, ta predstava je nama apsolutno najvažnija, jer smo mi glumci koji nemaju drugi angažman do igranja nas samih.

Nemojte misliti da sam poklekao i pristao na smešnu ljudsku naviku da vreme posmatra dvodimenzionalno, preko kalendara i kazaljki na satu. Apsolutno ne! Ipak, postoji deo pragmatičnosti koji nas uči da bez kompromisa, koliko god oni izgledali plitki, neuki i trivijalni, vrlo brzo sedamo na ljuljašku Idioglosije i bivamo prepušteni onome u čemu najviše provodimo svoje živote: nerazumevanju.

Godinu koja je ostala iza pametim pre svega po svojoj selidbi u Beograd i građenju svog života. Ne mogu da kažem da je bilo lako, ali ni da je bilo teško; prosto bilo je. Mnoge stvari imaju potpuno drugačiji ukus kada ih iz domena hipoteze prebacite u stvarnost. Prosto, dese se i kotrljaju se. U tom kotrljanju, valjda svako od nas pokušava da izvuče maksimum iz obrtnog momenta točkova i uzme najviše što može za sebe. Meriti uspeh je rabota smešna gotovo koliko i suditi o nečemu, tako da ovog puta uskraćujem sebe tog zadovoljstva.

Ova godina je produbila u meni neke misli i ubeđenja, a svesrdno su joj pomogla dva puta kada sam umro, premda ostao na nogama. Verovatno mnogi to nisu primetili. Neki možda i jesu. Ali, svaka smrt je bila početak jednog novog života koji se razvijao u senci starog i još više želeo da dohvati Sunce. Onima koji si mi omogućili da umrem se najdublje zahvaljujem jer da nisam umro, možda ne bih ni shvatio kako teče život kroz nas i šta je to što čini moju suštinu. U svakom slučaju, svi smo na gubitku i ja podižem svoju čašu za gubitke!

Ove godine sam voleo jesen kao nikada do sada, a ova Jesen je to osetila i pružila se pod mojim nogama koliko je mogla, tako da smo dugo hodali zajedno i razgovarali o svojim smrtima. Ova jesen me je odvela na neka interesantna putovanja, držala moju ruku dok pišem i sviram, pravila mi društvo onda kada ni sam sebi nisam hteo da budem drug. Podižem svoju čašu za ovu Jesen!

Kao i na svakom putovanju, putevi nekih dragih ljudi su se, bez razloga, odvojili i nestali iz vidokruga i naši univerzumi se više ne dotiču. Ponovo, mi ljudi smo skloni da potegnemo za smešnim argumentom nemanja vremena, što je fundamentalna budalaština, ali kao što rekoh, svako od nas pliva kako ume i želi, na kraju krajeva. I za njih podižem svoju čašu!

Dobra stvar je da "put večno ide dalje i dalje" i nosi među svojom prašinom, dragocenu verovatnoću uz pomoć koje srećemo neke nove ljude, neke nove svetove sa kojima će se naše orbite uplestiti i odvući na neku novu stranu, i sve tako, dokle god ima puta. Za te nove drage ljude, podižem svoju čašu!

U ovoj godini sam probudio, nakon dugog sna, svoj muzički san i nerazumljivo jednostavnim zamahom, onakako kako samo Slučajnost ume da uradi, obreo se među sjajnim ljudima, na probama u studijima, gde sviramo i vraćamo u život neke delove mene koje sam otpisao pre mnogo godina. Osim "hvala" ne umem da kažem ništa drugo.

Tu, pred sam kraj maminog i tatinog pecaroškog kalendara koji krasi trpezariju, ovaj Putnik se našao uhvaćen između dve sile, dve gravitacije od čijih stega neće moći da se ortgne, ali mu je jasno koja će ipak prevladati i poslati ga na jedno sasvim novo putovanje.

Ostajte dobro!

Ja, putnik

Lament

Pokušavam da pronađem reči. Ovih dana su neobično neuhvatljive i prosto se opiru volji da ih zauzdam i privežem u rečenice koje bih zapisao kao trag, kao podsetnik i svetionik za vreme koje dolazi; kao putokaz za budućeg mene da znam gde je put skrenuo.

Iako želim da ovaj svet zarobim samo u matematičke i fizičke formule, i da dokažem onoj skitnici u sebi da je sve puka uobrazilja, uvek pronađem sebe kako stojim poražen, sa punim rukama neuspeha u tom dokazivanju jer postoje mnoge stvari koje su u ovoj Jeseni veće od mojih reči.

Svako od nas je do pola prazan i deo nas je otkinut, razbacan i skriven u drugima. Na nama je, izgleda, da skupljamo delove sebe po drugima i da se sabiramo tokom svog puta, prateći samo svoj instinkt i vetar koji nas nosi bez reda i smisla.

Ja sam jednog jesenjeg jutra shvatio da se Tkanje pomerilo i odnelo od mene, daleko, jedan veliki deo. Jedan deo koji će ostaviti tišinu na mestu bistrog prolećnog neba i modrine mora. Onaj deo za koji nikada nisam bio siguran da je stvaran ali koji mi je oduvek najviše nedostajao. Onaj deo bez koga je po putevima padalo lišće i bez koga Jesen narasta i pruža se u daljinu dokle god moje sive oči mogu da vide.

Ponovo osećam kako vetar tera u kas mrtvo lišće i kako okreće svoje kočije ka severu. Sneg ponovo pada u mojim snovima i sve su dalje obale na kojima sam, opružen na suncu, uživao u blizini onog dela za kojim najviše čeznem.

Svako poglavlje priče se završava istim rečima, a najviše bole one koje nikada nismo ni izgovorili. One ostaju da nas žuljaju u grlu dok nas bude.

"Namárië"

* * *

Kada se probudio pomislio je da je suviše dugo spavao. Zapravo, toliko dugo da je zaboravio ukus vremena koje je se nekada slivalo niz njegovo čelo. Osetio je kako je nešto drugačije, kako se, iz njemu nepoznatog razloga nešto promenilo, iako nije mogao da se seti sveta kakav je bio pre. Ustvari, nije mogao da se seti bilo čega.

Ležao je. Osetio je kao mu je kičma srasla sa zemljom na kojom je ležao i duboko u sebi je osetio korenje koje crpi život iz njega. I postao je svestan da oseća u sebi svaki puls, svaki drhtaj sveta; postao je jedno sa svetom.

A onda ga je dotakao onaj stari, dobro poznati osećaj praznine i tada je otvorio svoje sive oči i zagledao se u mesto gde je mislio da će da se nalaziti nebo. Na njegovo iznenađenje, tamo nije bilo ničega. Sve je bilo praznije nego praznina u njemu samom. I tada, u trenutku, praznina koju je video je usisala svet iz njega, kroz njegove oči i izvrnula ga na naličje.

Nije ostalo ništa.