Ovim postom verovatno padam u zamku da se ponovim i da kažem nešto što sam rekao u isto vreme prošle godine. Eto, to je još jedan od dokaza da je tupavo to kako mi, ljudi, posmatramo odvojeno prostor i vreme i kako je zapravo naš delić prostor-vremena toliko mali, smešan i nebitan, da ga matematika ni ne može detektovati. Ipak, ta predstava je nama apsolutno najvažnija, jer smo mi glumci koji nemaju drugi angažman do igranja nas samih.
Nemojte misliti da sam poklekao i pristao na smešnu ljudsku naviku da vreme posmatra dvodimenzionalno, preko kalendara i kazaljki na satu. Apsolutno ne! Ipak, postoji deo pragmatičnosti koji nas uči da bez kompromisa, koliko god oni izgledali plitki, neuki i trivijalni, vrlo brzo sedamo na ljuljašku Idioglosije i bivamo prepušteni onome u čemu najviše provodimo svoje živote: nerazumevanju.
Godinu koja je ostala iza pametim pre svega po svojoj selidbi u Beograd i građenju svog života. Ne mogu da kažem da je bilo lako, ali ni da je bilo teško; prosto bilo je. Mnoge stvari imaju potpuno drugačiji ukus kada ih iz domena hipoteze prebacite u stvarnost. Prosto, dese se i kotrljaju se. U tom kotrljanju, valjda svako od nas pokušava da izvuče maksimum iz obrtnog momenta točkova i uzme najviše što može za sebe. Meriti uspeh je rabota smešna gotovo koliko i suditi o nečemu, tako da ovog puta uskraćujem sebe tog zadovoljstva.
Ova godina je produbila u meni neke misli i ubeđenja, a svesrdno su joj pomogla dva puta kada sam umro, premda ostao na nogama. Verovatno mnogi to nisu primetili. Neki možda i jesu. Ali, svaka smrt je bila početak jednog novog života koji se razvijao u senci starog i još više želeo da dohvati Sunce. Onima koji si mi omogućili da umrem se najdublje zahvaljujem jer da nisam umro, možda ne bih ni shvatio kako teče život kroz nas i šta je to što čini moju suštinu. U svakom slučaju, svi smo na gubitku i ja podižem svoju čašu za gubitke!
Ove godine sam voleo jesen kao nikada do sada, a ova Jesen je to osetila i pružila se pod mojim nogama koliko je mogla, tako da smo dugo hodali zajedno i razgovarali o svojim smrtima. Ova jesen me je odvela na neka interesantna putovanja, držala moju ruku dok pišem i sviram, pravila mi društvo onda kada ni sam sebi nisam hteo da budem drug. Podižem svoju čašu za ovu Jesen!
Kao i na svakom putovanju, putevi nekih dragih ljudi su se, bez razloga, odvojili i nestali iz vidokruga i naši univerzumi se više ne dotiču. Ponovo, mi ljudi smo skloni da potegnemo za smešnim argumentom nemanja vremena, što je fundamentalna budalaština, ali kao što rekoh, svako od nas pliva kako ume i želi, na kraju krajeva. I za njih podižem svoju čašu!
Dobra stvar je da "put večno ide dalje i dalje" i nosi među svojom prašinom, dragocenu verovatnoću uz pomoć koje srećemo neke nove ljude, neke nove svetove sa kojima će se naše orbite uplestiti i odvući na neku novu stranu, i sve tako, dokle god ima puta. Za te nove drage ljude, podižem svoju čašu!
U ovoj godini sam probudio, nakon dugog sna, svoj muzički san i nerazumljivo jednostavnim zamahom, onakako kako samo Slučajnost ume da uradi, obreo se među sjajnim ljudima, na probama u studijima, gde sviramo i vraćamo u život neke delove mene koje sam otpisao pre mnogo godina. Osim "hvala" ne umem da kažem ništa drugo.
Tu, pred sam kraj maminog i tatinog pecaroškog kalendara koji krasi trpezariju, ovaj Putnik se našao uhvaćen između dve sile, dve gravitacije od čijih stega neće moći da se ortgne, ali mu je jasno koja će ipak prevladati i poslati ga na jedno sasvim novo putovanje.
Ostajte dobro!
Ja, putnik
Нема коментара:
Постави коментар