Pokušavam da pronađem reči. Ovih dana su neobično neuhvatljive i prosto se opiru volji da ih zauzdam i privežem u rečenice koje bih zapisao kao trag, kao podsetnik i svetionik za vreme koje dolazi; kao putokaz za budućeg mene da znam gde je put skrenuo.
Iako želim da ovaj svet zarobim samo u matematičke i fizičke formule, i da dokažem onoj skitnici u sebi da je sve puka uobrazilja, uvek pronađem sebe kako stojim poražen, sa punim rukama neuspeha u tom dokazivanju jer postoje mnoge stvari koje su u ovoj Jeseni veće od mojih reči.
Svako od nas je do pola prazan i deo nas je otkinut, razbacan i skriven u drugima. Na nama je, izgleda, da skupljamo delove sebe po drugima i da se sabiramo tokom svog puta, prateći samo svoj instinkt i vetar koji nas nosi bez reda i smisla.
Ja sam jednog jesenjeg jutra shvatio da se Tkanje pomerilo i odnelo od mene, daleko, jedan veliki deo. Jedan deo koji će ostaviti tišinu na mestu bistrog prolećnog neba i modrine mora. Onaj deo za koji nikada nisam bio siguran da je stvaran ali koji mi je oduvek najviše nedostajao. Onaj deo bez koga je po putevima padalo lišće i bez koga Jesen narasta i pruža se u daljinu dokle god moje sive oči mogu da vide.
Ponovo osećam kako vetar tera u kas mrtvo lišće i kako okreće svoje kočije ka severu. Sneg ponovo pada u mojim snovima i sve su dalje obale na kojima sam, opružen na suncu, uživao u blizini onog dela za kojim najviše čeznem.
Svako poglavlje priče se završava istim rečima, a najviše bole one koje nikada nismo ni izgovorili. One ostaju da nas žuljaju u grlu dok nas bude.
"Namárië"
* * *
Kada se probudio pomislio je da je suviše dugo spavao. Zapravo, toliko dugo da je zaboravio ukus vremena koje je se nekada slivalo niz njegovo čelo. Osetio je kako je nešto drugačije, kako se, iz njemu nepoznatog razloga nešto promenilo, iako nije mogao da se seti sveta kakav je bio pre. Ustvari, nije mogao da se seti bilo čega.
Ležao je. Osetio je kao mu je kičma srasla sa zemljom na kojom je ležao i duboko u sebi je osetio korenje koje crpi život iz njega. I postao je svestan da oseća u sebi svaki puls, svaki drhtaj sveta; postao je jedno sa svetom.
A onda ga je dotakao onaj stari, dobro poznati osećaj praznine i tada je otvorio svoje sive oči i zagledao se u mesto gde je mislio da će da se nalaziti nebo. Na njegovo iznenađenje, tamo nije bilo ničega. Sve je bilo praznije nego praznina u njemu samom. I tada, u trenutku, praznina koju je video je usisala svet iz njega, kroz njegove oči i izvrnula ga na naličje.
Nije ostalo ništa.
Iako želim da ovaj svet zarobim samo u matematičke i fizičke formule, i da dokažem onoj skitnici u sebi da je sve puka uobrazilja, uvek pronađem sebe kako stojim poražen, sa punim rukama neuspeha u tom dokazivanju jer postoje mnoge stvari koje su u ovoj Jeseni veće od mojih reči.
Svako od nas je do pola prazan i deo nas je otkinut, razbacan i skriven u drugima. Na nama je, izgleda, da skupljamo delove sebe po drugima i da se sabiramo tokom svog puta, prateći samo svoj instinkt i vetar koji nas nosi bez reda i smisla.
Ja sam jednog jesenjeg jutra shvatio da se Tkanje pomerilo i odnelo od mene, daleko, jedan veliki deo. Jedan deo koji će ostaviti tišinu na mestu bistrog prolećnog neba i modrine mora. Onaj deo za koji nikada nisam bio siguran da je stvaran ali koji mi je oduvek najviše nedostajao. Onaj deo bez koga je po putevima padalo lišće i bez koga Jesen narasta i pruža se u daljinu dokle god moje sive oči mogu da vide.
Ponovo osećam kako vetar tera u kas mrtvo lišće i kako okreće svoje kočije ka severu. Sneg ponovo pada u mojim snovima i sve su dalje obale na kojima sam, opružen na suncu, uživao u blizini onog dela za kojim najviše čeznem.
Svako poglavlje priče se završava istim rečima, a najviše bole one koje nikada nismo ni izgovorili. One ostaju da nas žuljaju u grlu dok nas bude.
"Namárië"
* * *
Kada se probudio pomislio je da je suviše dugo spavao. Zapravo, toliko dugo da je zaboravio ukus vremena koje je se nekada slivalo niz njegovo čelo. Osetio je kako je nešto drugačije, kako se, iz njemu nepoznatog razloga nešto promenilo, iako nije mogao da se seti sveta kakav je bio pre. Ustvari, nije mogao da se seti bilo čega.
Ležao je. Osetio je kao mu je kičma srasla sa zemljom na kojom je ležao i duboko u sebi je osetio korenje koje crpi život iz njega. I postao je svestan da oseća u sebi svaki puls, svaki drhtaj sveta; postao je jedno sa svetom.
A onda ga je dotakao onaj stari, dobro poznati osećaj praznine i tada je otvorio svoje sive oči i zagledao se u mesto gde je mislio da će da se nalaziti nebo. Na njegovo iznenađenje, tamo nije bilo ničega. Sve je bilo praznije nego praznina u njemu samom. I tada, u trenutku, praznina koju je video je usisala svet iz njega, kroz njegove oči i izvrnula ga na naličje.
Nije ostalo ništa.
Нема коментара:
Постави коментар