Godina Putnika

Ovim postom verovatno padam u zamku da se ponovim i da kažem nešto što sam rekao u isto vreme prošle godine. Eto, to je još jedan od dokaza da je tupavo to kako mi, ljudi, posmatramo odvojeno prostor i vreme i kako je zapravo naš delić prostor-vremena toliko mali, smešan i nebitan, da ga matematika ni ne može detektovati. Ipak, ta predstava je nama apsolutno najvažnija, jer smo mi glumci koji nemaju drugi angažman do igranja nas samih.

Nemojte misliti da sam poklekao i pristao na smešnu ljudsku naviku da vreme posmatra dvodimenzionalno, preko kalendara i kazaljki na satu. Apsolutno ne! Ipak, postoji deo pragmatičnosti koji nas uči da bez kompromisa, koliko god oni izgledali plitki, neuki i trivijalni, vrlo brzo sedamo na ljuljašku Idioglosije i bivamo prepušteni onome u čemu najviše provodimo svoje živote: nerazumevanju.

Godinu koja je ostala iza pametim pre svega po svojoj selidbi u Beograd i građenju svog života. Ne mogu da kažem da je bilo lako, ali ni da je bilo teško; prosto bilo je. Mnoge stvari imaju potpuno drugačiji ukus kada ih iz domena hipoteze prebacite u stvarnost. Prosto, dese se i kotrljaju se. U tom kotrljanju, valjda svako od nas pokušava da izvuče maksimum iz obrtnog momenta točkova i uzme najviše što može za sebe. Meriti uspeh je rabota smešna gotovo koliko i suditi o nečemu, tako da ovog puta uskraćujem sebe tog zadovoljstva.

Ova godina je produbila u meni neke misli i ubeđenja, a svesrdno su joj pomogla dva puta kada sam umro, premda ostao na nogama. Verovatno mnogi to nisu primetili. Neki možda i jesu. Ali, svaka smrt je bila početak jednog novog života koji se razvijao u senci starog i još više želeo da dohvati Sunce. Onima koji si mi omogućili da umrem se najdublje zahvaljujem jer da nisam umro, možda ne bih ni shvatio kako teče život kroz nas i šta je to što čini moju suštinu. U svakom slučaju, svi smo na gubitku i ja podižem svoju čašu za gubitke!

Ove godine sam voleo jesen kao nikada do sada, a ova Jesen je to osetila i pružila se pod mojim nogama koliko je mogla, tako da smo dugo hodali zajedno i razgovarali o svojim smrtima. Ova jesen me je odvela na neka interesantna putovanja, držala moju ruku dok pišem i sviram, pravila mi društvo onda kada ni sam sebi nisam hteo da budem drug. Podižem svoju čašu za ovu Jesen!

Kao i na svakom putovanju, putevi nekih dragih ljudi su se, bez razloga, odvojili i nestali iz vidokruga i naši univerzumi se više ne dotiču. Ponovo, mi ljudi smo skloni da potegnemo za smešnim argumentom nemanja vremena, što je fundamentalna budalaština, ali kao što rekoh, svako od nas pliva kako ume i želi, na kraju krajeva. I za njih podižem svoju čašu!

Dobra stvar je da "put večno ide dalje i dalje" i nosi među svojom prašinom, dragocenu verovatnoću uz pomoć koje srećemo neke nove ljude, neke nove svetove sa kojima će se naše orbite uplestiti i odvući na neku novu stranu, i sve tako, dokle god ima puta. Za te nove drage ljude, podižem svoju čašu!

U ovoj godini sam probudio, nakon dugog sna, svoj muzički san i nerazumljivo jednostavnim zamahom, onakako kako samo Slučajnost ume da uradi, obreo se među sjajnim ljudima, na probama u studijima, gde sviramo i vraćamo u život neke delove mene koje sam otpisao pre mnogo godina. Osim "hvala" ne umem da kažem ništa drugo.

Tu, pred sam kraj maminog i tatinog pecaroškog kalendara koji krasi trpezariju, ovaj Putnik se našao uhvaćen između dve sile, dve gravitacije od čijih stega neće moći da se ortgne, ali mu je jasno koja će ipak prevladati i poslati ga na jedno sasvim novo putovanje.

Ostajte dobro!

Ja, putnik

Lament

Pokušavam da pronađem reči. Ovih dana su neobično neuhvatljive i prosto se opiru volji da ih zauzdam i privežem u rečenice koje bih zapisao kao trag, kao podsetnik i svetionik za vreme koje dolazi; kao putokaz za budućeg mene da znam gde je put skrenuo.

Iako želim da ovaj svet zarobim samo u matematičke i fizičke formule, i da dokažem onoj skitnici u sebi da je sve puka uobrazilja, uvek pronađem sebe kako stojim poražen, sa punim rukama neuspeha u tom dokazivanju jer postoje mnoge stvari koje su u ovoj Jeseni veće od mojih reči.

Svako od nas je do pola prazan i deo nas je otkinut, razbacan i skriven u drugima. Na nama je, izgleda, da skupljamo delove sebe po drugima i da se sabiramo tokom svog puta, prateći samo svoj instinkt i vetar koji nas nosi bez reda i smisla.

Ja sam jednog jesenjeg jutra shvatio da se Tkanje pomerilo i odnelo od mene, daleko, jedan veliki deo. Jedan deo koji će ostaviti tišinu na mestu bistrog prolećnog neba i modrine mora. Onaj deo za koji nikada nisam bio siguran da je stvaran ali koji mi je oduvek najviše nedostajao. Onaj deo bez koga je po putevima padalo lišće i bez koga Jesen narasta i pruža se u daljinu dokle god moje sive oči mogu da vide.

Ponovo osećam kako vetar tera u kas mrtvo lišće i kako okreće svoje kočije ka severu. Sneg ponovo pada u mojim snovima i sve su dalje obale na kojima sam, opružen na suncu, uživao u blizini onog dela za kojim najviše čeznem.

Svako poglavlje priče se završava istim rečima, a najviše bole one koje nikada nismo ni izgovorili. One ostaju da nas žuljaju u grlu dok nas bude.

"Namárië"

* * *

Kada se probudio pomislio je da je suviše dugo spavao. Zapravo, toliko dugo da je zaboravio ukus vremena koje je se nekada slivalo niz njegovo čelo. Osetio je kako je nešto drugačije, kako se, iz njemu nepoznatog razloga nešto promenilo, iako nije mogao da se seti sveta kakav je bio pre. Ustvari, nije mogao da se seti bilo čega.

Ležao je. Osetio je kao mu je kičma srasla sa zemljom na kojom je ležao i duboko u sebi je osetio korenje koje crpi život iz njega. I postao je svestan da oseća u sebi svaki puls, svaki drhtaj sveta; postao je jedno sa svetom.

A onda ga je dotakao onaj stari, dobro poznati osećaj praznine i tada je otvorio svoje sive oči i zagledao se u mesto gde je mislio da će da se nalaziti nebo. Na njegovo iznenađenje, tamo nije bilo ničega. Sve je bilo praznije nego praznina u njemu samom. I tada, u trenutku, praznina koju je video je usisala svet iz njega, kroz njegove oči i izvrnula ga na naličje.

Nije ostalo ništa.

Susret

Bio je to jedan od onih dana kada vam tišina veže usta iza glave i kada se obrvama hvatate za vetar. Jedan od onih dana kada vam se asfalt ne lepi za đonove cipela i kada postajete slepi na boje, onoliko da vidite šavove na kori realnosti i grube poteze iglom kojima su zašiveni svetovi između kojih obitavate.

Baš po jednom takvom danu on je imao nesreću da se sretne sa jednom od osoba koje nikako nije želeo da sretne. Iako su samo oni čije je jedno oko sivo mogli da primete blesak bola koji mu je u trenutku razlio sve crte na licu i svezao stomak u dvostruki čvor, on je nastavio da hoda baš tom stranom ulice. "Prilično suicidno od mene", pomislio je dok se približavao prepoznatljivoj silueti od koje je toliko godina zazirao. Na dovoljno rastegnutog vremena između njega i onoga što mu je to jutro u magli pomešalo sa mirisom cimeta upletenog u prošlost, počeo je da razaznaje crte lica i da vidi sve senke koje je nekada poznavao i voleo. Ili mislio da voli, što na nekom kraju uvek završi u istoj čaši.

Stegao je svoje šake, iscrtane mnogim dodirima ovog sveta, u pesnice, za trenutak i nastavio da hoda onako kako su ga naučili da se hoda kada duh posrće: čvrsto i odlučno.

Razmišljao je, brzim pokretima oka tražeći zavisnost i pravilnost u poslaganim pločama na pešačkoj stazi i padao u beznađe zbog odsustva jasne logike kojom su uređeni pločnici, skoro isto kao što je uređen njegov život. "Zakonitost mora da postoji!" je prečesto bila njegova mantra i bič koji je uspevao da natera njegov um preko granica. Pa ipak, sada, dovoljno star i umoran, u blizini susreta sa osobom koju nikako ne želi da sretne, shvata da ništa nije pronašao u svom plesu sa šablonima. Još jednom je u ustima osetio onaj ukus što gorači na jedan od najopštijih, a u isto vreme najnepriznatijih sastojaka sveta: nasumičnost.

Pa ipak, ni to saznanje, kao ni bilo koje drugo do koga je došao, nije moglo da odagna zaglušujuću buku tišine koja se razlila po ulici punoj užurbanih figura. Pitao se da li samo on čuje tu tišinu, da li su samo njegove uši u tom trenutku ispunili zvuci odsustva svih onih za koje je verovao da mu jesu prijatelji, svih onih za koje je prečesto bivao ljut na samog sebe kada im nije verovao i bio tužan kada nije mogao da pomiri sebe sa pravim licima, prepisujući to magli u svojim očima i gluposti na koju se previše puta pozivao.

I tek tako, odjednom se našao u trenutku kad je svet izgubio ukus, kada su boje prestale da postoje, baš kao što nikada i nisu postojale, kada je odbacio bilo kakvo znanje i kada je prihvatio da je ceo njegov život bio usmeren na susret koji će se desiti kroz par trenutaka.

Iskoristio je te trenutke da primeti koliko je bila divna boja puzavica na fasadama u kasnu jesen i koliko je zapravo pogrešio. Na polovini koraka do susreta, ako je to uopšte bitno, učinilo mu se da vidi kako mu je nešto docrtalo osmeh na lice. "Pa ipak je sve ovo moja greška". A onda se susreo sa jednom od osoba koje nikako nije želeo da sretne.

Novembar

Gladnih očiju i dugih očnjaka, načeh novembar. A ovaj je novembar drugačiji: žilav i ne toliko hladan, presoljen vetrom i njegovom zaglušujućom muzikom. Jedan od onih novembara kada shvatite da ste zavoleli jesen, premda je niste voleli prethodnih dvanaest puta dok ste bili ovde. Nemojte da se pitate zašto baš dvanaest: ni ja nemam pojma.

Nešto se u tami mene pomerilo, nešto što je ležalo sklupčano eonima, nešto što je bilo toliko dugo zaboravljeno da je ono zaboravilo samo sebe. I pre nego li neko pomisli da mi je ovaj novembar otvorio neka sjajna vrata spoznaje i da je to neko čudo što je spavalo donelo neke promene, moraću da upadnem u misao sa rečima da nije.

Ali mi jeste pokazalo kako treba gledati u krošnje da vidiš njihove boje i kako treba slušati i drugu stranu vetra, onu unutrašnju. I kako treba spavati otvorenih očiju i hodati a da niko ne primeti. I kako treba izvrnuti svoje srce natraške i ostaviti da se stvrdnu neke kraste na njemu. I kako gledati i videti sve tragove po zemlji koje si nekada napravio sa nekim, a ne želeti da ponovo koračaš po njima.

Ipak, ono me nikada neće ubediti u neke od činjenica koje svaki profesionalni Sanjar mora da zna: da je dužina usamljenog koraka za polovinu kraća od dužine senki koraka u dvoje; da je septembarska noć sporija ako spavaš na levoj strani; da je dubina tišine srazmerna gustini snova koje progutate ... i mogao bih ovako još dugo, ali osećam kako me noć zove da je premerim desnom stranom.

A novembar se kotrlja po dvorištima oko zgrade ...

Jutro na Zemlji

Sve više sam više nego ubeđen da mi svi zaista ne postojimo na ovom svetu; radije smo tu negde izvan, pokidani u komade rasute po različitim svetovima, tek ponekad sudarajući se i dolazeći u susret jedni sa drugima. Sav život, barem ono što mi volimo da zovemo tim imenom je izgleda samo mutan san, onaj haos i dezorjentisanost kao posle dugog popodnevnog sna. Verujem da mnogo ljudi nikada ni ne doživi momente, retke i stvarno nestvarne, kada doživimo život, bistar i jasan, koji zaboli svojom oštrinom, baš kao prvi udah u rano zimsko jutro. Znate taj osećaj?

Nismo mi, ljudi, bilo toliko mudri da smislimo reči koje bi naslikale taj momenat, taj mir, to stanje kada uhvatite Vreme da više ne protiče kroz vas, kada shvatite da se možete osmehnuti kako nikada niste znali da možete i kada je sav svet konačno vaš jer u tom trenutku mira vam zapravo ništa ni ne treba, osim mira samog, a njega imate. I tada shvatite koliko je sav ostatak života koji imamo ništavan, kako je sve obmana, mutan san i kako lepota može da zaboli mnogo više nego sva prljavština koju usisamo kroz zenice tokom svog koračanja.

Da budem potpuno iskren, ja sam se samo dva puta, za sve ove godine, obreo na Zemlji, potpuno budan, svestan i jasan, gledajući u neverici jutro koje sviće na nekom svetu, do tada nepoznatom. I oba puta su bila samo tren, samo blesak koji je prošao u osećaju neverice, straha da će proći i lepote koja se otkrila. Ali sada verujem da jesu bila vredna. Na bilo koji način jesu.

Bila su vredna jer mi se čini da sam u tim kratim, retkim momentima koji su samo bljesnuli bio zaista živ i to su bili jedini fragmenti vremena kada sam verovao u to da smo bilo šta više od zbira atoma. Ta jutra su došla tihim koracima, onda kada se noć podiže a zora svojim hladnim prstima otvara oči i pušta da rana svetlost sunca zaviri kroz rožnjače. I tada je pored mene ležala samo obmana, misao, ideja da ću uspeti da zarobim tu vatru koja nas gori i da ću se moći zadržati na Zemlji duže nego što to inače možemo. Naravno, nisam bio u pravu.

Oba jutra su ostala negde iza, upletena u bodljikavu krunu koju nosim na glavi, kao i svako od nas, pretvorivši se u trnje koje s vremena na vreme zabode i podseti me da sam živ ... da sam bio živ na ovom svetu.

* * *

Mi smo pre prolaznici nego stanovnici i mi ne znamo kom svetu zaista pripadamo. Na koju god zemlju da postavimo svoja stopala, biće to svet koji ćemo nazvati svojim, znajući da nas za površinu drži samo trenutnost i prolaznost protiv koje tako želimo da se izborimo.

Izmirenje

Sedim pred svojim monitorima, grickam O'cake i pijem čaj. Sa zvučinka dopire meni draga muzika, nošena čudnim ritmovima i preokretima koji se mogu pronaći samo u njoj. Toplo je u sobi. Sve je na svom mestu. Čak sam i ja, nakon ko zna koliko vremena, na svom mestu. Nekakvom čudnom prilikom ja sam se izmirio sa svima i uspeo da se vratim sebi.

Moja draga, a sve nevidljivija, tetka mi je rekla danas da je život lep. Razmišljam. Nisam siguran da je u pravu. Isto toliko nisam siguran ni da nije. Život je prosto ... život, i koliko god mi bili skloni da ga privatizujemo, personalizujemo, kastomizujemo (ok, odoh predaleko), ponekad se čini da on prolazi kroz nas i dalje od nas i da bilo koja akcija koju mi preduzimamo zapravo uopšte ne dotiče njegov tok. Ponekad mi se čini da bi on bio tu i da nas nema. Znam da ne bi, ali nekako lepo zvuči.

Isti mi život nosimo na leđima svaki dan i ne sumnjivo je da se u toj jednačini menja samo subjektivni osećaj tereta.

I tako, ono što je jednog dana izgledalo kao najdublji ambis kome se ne nadzire ni crnilo dna, nekog drugog dana će postati ništa, stvar koju će lagani korak preskočiti; isto kao što nekada ni najčistije sunce ne može ogrejati tamne zidove našeg srca. Dakle, stvar perspektive.

Da možemo da nekako budemo mudri i umereni, ko zna kako bi ovaj svet izgledao. Ko zna u šta bi se sve ovo pretvorilo kada bismo mogli spoznati da zapravo ni nema ničega višeg, dubljeg i da je sve to prosto samo tako, a da su svi maskenbali uglavnom režirani od strane nas samih. Ne kažem da bi taj svet bio ni bolji ni gori: prosto bi bio, isto kao i ovaj.

I pre nego priča konačno skrene u pravcu "dakle crva nikada nije ni bilo", trgnuću joj uzde i pokušati da kažem nešto dok ne bude kasno i ne zaboravim zašto uopšte ovo pišem.

Osećam da sam se izmirio. Osećam da sam oprao svoje ruke od krvi koja nikada nije ni bila na njima. Osećam kako se prašina na nekim putevima koji su iza mene sleže i kako ih treba ostaviti upravo tamo gde jesu: iza. Žao mi je mnogih puteva, sa mnogima od njih su se moja stopala sprijateljila; sa još više su želela da budu prijatelji, ali nisu uspeli. Ali tu putevi su ostali iza i, koliko god mi želeli da ih zgrabimo i vežemo sebi za vrat u dugim noćima kada osećamo kako se Zemlja vrti, oni neminovno odlaze od nas i najbolje što možemo da uradimo je da ih pustimo.

I korak po korak, mi smo već na nekom novom putu, unapred srećni zbog mora mogućnosti u koje jedva čekamo da skočimo i unapred svesni da ćemo, gotovo sigurno, opet pojesti previše soli.

Nije nauka pomiriti se sa ostalima. Nije nauka pomiriti se čak ni sa sobom. Ono što je pravi razliku jeste pomiriti se sa sobom u odnosu na druge. Tu valjda prestaje put na koji nas gura ono divlje u nama i tu koraci obuvaju čizme mudrosti i nastavljamo da hodamo ... kao i uvek, do prve prilike kada ćemo ponovo hodati bosonogi.

Autoskopija

S vremena na vreme, onako kako volim - nasumično, prelistam ovaj moj blog, i svaki put se začudim kako sam uspeo da uhvatim i zamrznem neke trenutke sebe u vremenu kada su nastajale priče. Baš kao miris koji nas lako vrati bilo koje vreme, tako su ove priče prečice do mene samog u različitim prostor-vremenskim koordinatama.

I ne mogu da se ne začudim koliko sam se puta i sa koliko hrabrosti otkrio i dao sebe kroz te priče, pokušavajući da materijalizujem ono što mi je sedelo za temenom, ne bi li ga pogledao u oči i pokušao da pronađem zajedničku reč sa njim. Nekad sam uspevao. Mnogo puta ne. Mnogo puta sam samo stvarao još veći jaz i nerazumevanja i činio da je Idioglosija jedina koja je zadovoljna u tom marifetluku.

Govoreći o Idioglosiji samoj, siguran sam da se ona dobro potrudila da mnogi od onih koji si pročitali ovu moju autoskopiju nisi u velikoj meri videli ništa od onoga što je pisac pokušao da kaže, pomalo zabašurujući aktuelne detalje u kosmičke konstante i kvantno-mehaničke opaske. Sinhronizacija i sinhronicitet ... huh, kako se ovoga setih!
Ipak, ne mogu da kažem da osećam žal što je to tako kako jeste: reči ionako ništa nikada nisu izmenile. Uvek je i uvek će u ove četiri dimenzije vladati samo naše ubeđenje o tome kako mislimo da jeste a ne kako zapravo jeste i uvek ćemo se voditi za impulsom, ništa manje svesniji od jednoćelijskih organizama . Ono gde će nam intelekt poslužiti jeste komplikovanje tog impulsa i cele stvarnosti, jer bez komplikacije nije vredno ... "no pain, no gain!"

I da ne bih dalje hranio i sebe i vas rečima koje ionako nisu preterano kalorične, ponoviću sebi, kao mantru reči koje bi se svi zajedno, držeći se za ruke trebali izgovarati svaki dan:

"Traženje sebe je kao traženje kuće u kojoj stojiš. Kako je uopšte možeš pronaći? Ona je svuda oko tebe, ona je sve što znaš i ne postoje druge reference"

Prijatan dan želim,
Zoran sa planete PoS

Erozija

Što više gledam u sebe, shvatam da se moj pogled gubi i prolazi kroz ono što bih mogao opisati kao ja. Saznanje prilično uznemirujuće, ali zato i nekorisno: "all in one" baš kao u nekoj reklami za prašak za veš.

U svetlu ili mraku događaja za koje imamo tendenciju da tvrdimo da su iza nas, potpuno nesvesni nelineranosti prostor-vremena u kojem plivamo, došao sam do vrlo interesantne podudarnosti između onoga koji je hodan i onog koji hoda po putu.

Siguran sam da znate kako erozija deluje na zemljište. Upravo tako mi se čini da drugi ljudi deluju na nas. Zapravo, ne čini, već sam siguran ... pa siguran onoliko koliko mi verovanje u Verovatnoću može dozvoliti.

Izgleda da svaki kontakt sa drugim svetom (osobom) neumitno povlači gubljenje nečega jer ta sila (kojoj smo zbog meni najčudnijeg razloga tako skloni) ima tendenciju da prilikom privlačenja i povlačenja otkine deo nas i zauvek ga odnese. Kao i uvek objašnjenje mora da postoji. Trebalo bi.

Čini se kao da smo mi toliko opsednuti ulaganjem napora da se desi ta sila i da zbog nečega duboko i opsesivno želimo da budemo otkinuti i da se delovi nas gube. Ko bi ga znao.

Moje pitanje je: do kojih granica se možemo kruniti i dokle ide deljivost? Gledano iz neke čudne perspektive matematike, moguće je podeliti se do u beskonačnost, a ja dodajem opasku da se možda baš tu u trenutku podeljenosti na beskonačno nalazi onaj momenat singulariteta, kome smo, biće da je tako, predodređeni, iako smo drugačije odgajani. I kao i uvek, nalazimo se razapnuti između onoga što ne znamo i onoga što još više ne znamo, potpuno sigurni u to da znamo i da osećamo šta je ispravno i da puštamo da nas srce vodi, jer ono zna pravi put. Ha!

Za one koji su čitali genijalno, van(prostor)vremensko delo onog čike što je generacije koje su sledile zaludeo značenjem broja 42, ono o čemu pričam se može uporediti sa pričom o onoj planeti, koja je bila tolika turistička atrakcija, da su naposletku shvatili da stotine miliona turista koji dolaze i odlaze, na svojim cipelama odnose zemlju sa planete i lagano smanjuju masu i gravitaciju planete.

Ipak, baš ništa ne možemo (sad bi neko dodao i ne treba) da uradimo po tom pitanju. Negde na kraju ili početku svega su vrlo jednostavne strune koje mi krivimo i preplićemo, praveći se da znamo šta radimo ili još bolje da samo vođeni nekim većim razlogom.

Sasvim dovoljno za standardnu sapunicu koja nikoga ne dira i koja služi onim zaludnima da upotpune nedeljno popodne. Ah, da ... neki kažu da joj je naslov "Život".

Savršeni element

Niko od vas, dragi prijatelji, koji dolazite do ove male virtualne čajdžinice, ne može da zamisli niti pretpostavi koliko je priča ovde započeto, priča koje nikada nisu imale šansu da ih skupim i povežem u misao dovoljno smislenu da je neko uz čaj može progutati. Neke nisu htele da budu ispričane, neke ja nisam hteo da pustim iz sebe. Ali negde, nekako, naučio sam da su sve priče na jednom svom kraju iste, te možda nikome od nas ne trebaju da nedostaju one neispričane.

* * *

Ne volim jesen. Ne volim kiše. Ne zbog toga što mi je žao boja koje nestaju pred sivom, niti žalim za vrućinom (tačnije ne podnosim je). Nije ni zbog toga što jesen izlazi na scenu držeći desnom rukom, nežno, onako kako nežno zna da počiva leva ruka na nečijem stomaku, smrt samu i njen dah; ne jer ona donosi zimu i mir.

Ne volim jesen jer ostavlja u mrtvim krošnjama nedosanjane snove, razapete i pokidane, da trule na vetru i bodu nas iznutra, svaki put kada sklopimo oči. Ne volim je jer spira sa lica miris nadanja i strepnje.

Ne volim je jer me u jesen svrbe đonovi i znam da ih jedino o puteve mogu češati. A nisu to putevi na kojima tražite uživanje: to su putevi na koje idete po zaborav.

Ali volim vetar. Volim da slušam njegovih hiljadu glasova koji škripe dok prolazi kroz mene. I volim da mislim kako u nekom od njih mogu čuti onaj glas koji mi nedostaje, onaj element koji nas večito čini umanjenim za kompletnost. A baš taj element je ono što razliva svoje sivo mastilo po nebu iznad nas i čini da zemlja smrdi na trulež naših snova.

I dok slušam kako se korak leta gubi iza mene, ne želim da se okrenem. Znam da bih trebao da gledam napred u zaborav, onako kako nas uvek dobri prijatelji uče kada nam jesen umrsi svoje prste u kosu. I znam da bih trebao, opet, da posegnem za onim mehaničkim i logičkim u sebi, i da će racionalizacija da odagna bol, samo ako joj dopustim.

Ipak, u ovoj noći ne mogu a da se ne zapitam ko smo mi zapravo bez tog bola i da li je element koji nam nedostaje zarobljen upravo i jedino u bolu samom. Taj element zbog kojeg se putevi pretvaraju u jesenje i zbog kojeg vetar govori nerazumljivim jezicima. Taj element koji nikada nećemo spoznati kako treba. Taj element koji ćemo, samo zbog nemogućnosti da ga dosanjamo, nazvati savršenim.

Primenjena mizantropija

Ponekad je stvarno teško odupreti se nasilnosti onog lošeg u sorti kojoj na sreću ili nesreću pripadam, jer mi je taj deo jutros na putu do posla oteo lepe misli i pronalaženje novih razloga za sreću u mom koordinatnom sistemu. Sitne stvari koje gledamo svakodnevno i od kojih već okrećemo glave je upravo ono što vrati našu (ne)civilizaciju u obrnutom smeru i vodi nas ka konačnom povećanju entropije do tačke kada ćemo se sažmeti pa eksplodirati u neki nov oblik, postavljen na drugim osnovama ... zvuči poznato, zar ne?

Mene je jutros trgnula scena u tramvaju kada ulazi čovek sa malim detetom, ne starijim od 5 godina. Naravno, svi sedeoci u tom momentu su odjedared dobili užasnu potrebu da gledaju kroz prozor na svoju levu, odnosno desnu stranu. Ništa čudno , naravno.

Ono što me je ošamarilo jeste jasna slika, neću reći vizija, o tome kako ili gde zapravo počinje ta magična elipsa užasa i propadanja po kojoj se laganim, premda sigurnim koracima krećemo.

Naravno, bez ikakve želje da se time bavim, ipak sam dobio pune džepove pitanja i suva usta bez odgovora. Zašto ste me probudili iz moje mokše?!

Treba li da opisujem: to dete će sutra da odraste i zbog čega bi, za ime Oriona Nebeskog mačevaoca ono trebalo da ustupi mesto u prevozu istom onom govedu koje je danas, ovog lepog sunčanog septembarskog jutra pravilo se da je dete vrlo providnije nego što zaista jeste? Dalje, ovo isto dete će sada imati godina kao malopre pomenuta marva i ono će otrkiti da se sa samo malo "baš me briga" može uživati komformizam u vidu sedenja umesto stajanja u prevozu (ako to uopšte jeste). To saznanje će mu pomoći da i ono postane slepo za nekog drugog petogodišnjaka koji će da stoji pored njega nekog dalekog septembarskog jutra i tako se priča nastavlja.

Ovde ću da stanem. Iskreno, razlog zbog koga ovo pišem jeste moja dilema o tome da li iskreno i u dubini sebe želim da ustanem protiv ovoga ili da zadovoljno trljam ruke i radujem se dubini ambisa u koji odlazimo. Raspravljati o zasluženosti, pravednosti i sličnome je ionako smešno, jer to su igračke sa kojima se mi, još uvek jedva prohodala sorta igramo u pokušaju upoznavanja svoje okoloine.

Ali znate šta? Stvarno me nije briga. Postoji samo jedna stvar o kojoj smo zaista dužni da brinemo, zapravo dve, ali jedna od njih je otkazana pričom koju ste upravo pročitali; druga je ona u kojoj sam bio prekinut.

Nit

Neke priče kao da same žele da budu napisane. Neke, opet, kao da žele da ostanu sebično čuvane i skrivene u senci mog korteksa toliko dugo da ih na kraju sam zaboravim. Postoje i one koje žele oba od ta dva sveta. Takve zapravo najviše volim.

* * *

Razgovor, ma koliko običan bio ume da bude čudna rabota. Ponekad je to samo način da ubijemo ono što u svom neznanju zovemo vremenom i da bilo čime nepunimo zrak, dok dugački prsti dokolice ne dođu po svoje. Ali nekada taj sasvim običan i bez ikakvog povoda razgovor može da u nama pokrene ili pronađe nešto što smo izgubili lutajući po svom putu. Ponekad taj razgovor natera priču koja se dvoumi da izađe iz senke i da se protegne na jutarnjem suncu.

* * *

Možda je svako od nas vezan. Ne sudbinom (iskusnije čajdžije znaju za moju svađu sa Fortunom lično), niti bilo kakvim višim konceptom, niti bilo kakvom predodređenošću. Ustvari, ako nastavim ovim putem doći ću do opšteg zaključka do kog sam inače došao, ali ova priča bi trebala biti alternativni ugao alternativnih uglova koje inače zastupam ...

Zapravo, možda je svako od nas jednostavno vezan za nešto tamo negde. Uopšte nije bitno ko je i da li je to neko vezao. Nije bitno gde je to tamo nešto. Nije bitan način na koji je to vezano, jer to bi bila tema neke druge priče, ne ove i ne sada.

Možda svako od nas nosi u sebi jednu dugačku, zamršenu nit koju pokušavamo da otpletemo i pratimo u nadi da će nas negde odvesti. I možda svako od nas gradi svoje snove, nade, verovanja samo na osnovu te niti koju grčevito stežemo, povlačimo i sledimo ...

Lutajući svojim putevima, svako od nas se možda vodi svojom niti, a onda počinjemo da zapinjemo, da se spotačinjemo, a naša nit počinje da se mrsi za žbunje, ostaje zapletena u granama nekih briga i problema i mi, hteli to ili ne, hvatamo sebe kako gubimo svoju nit i tada gledamo u svoje šake, koje postaju blede i sa velikom rupom na dlanovima.

Pitanje koje se pomalja iza svih ovih silnih "možda" koja me drže srećnim jeste šta mi zapravo i možemo učiniti? Znam, sad će da se pojave struje onih sa kapom boje "udri brigu na veselje", ili onih čija je kapa boje "pokušaj da misliš pozitivno, jer kako misliš tako ti bude" ili onih "tako je kako je, pomiri se i plivaj". Svi oni ne znaju jednu fundamentalnu stvar, ali stvar koja se tiče relativnosti: svi su oni u pravu i u krivu i to u isto vreme! S tim u vezi, sve njihove kape vrede isto koliko svako možda ili možda čak i manje. Možda.

Da li je sreća u definisanju svoje niti, traženju odgovora na to ko ju je i gde zavezao ili u avanturi povlačenja i sleđenja, svakako je pitanje na koje ne umem da odgovorim.

Ipak, bez obzira na to da li ćemo u svoju bojanku crtati bajke i zamišljene čovećuljke ili ćemo tupiti bojice na crtanje kovalentnih veza i sitnu mehaniku, nešto je u nama duboko vezano za želju da negde budemo vezani. Negde je duboko u nama nit od koje je ispleten onaj deo nas koji nam je nejasan i do koga još uvek nismo došli.

Hvala J. što je, ni neznajući, isterala ovu priču iz senke.

Posoljeni zrak

Starim. Osećam to duboko u hladu svojih kostiju, tamo gde se sklupčava i krije od Sunca sve ono što je dobro u meni. Moja koža je tanja i kao da se kroz nju sve lakše nazire meso koje svi mi nosimo skriveno, crveno i nedodirljivo. Starim.

* * *

Odvratan je ukus one realnosti koju ne želimo da progutamo. A ja se pitam ovoga jutra da li postoji lek koji omogućava gutanje i varenje iste (realnosti). Zašto ne bi postojao, pitam se. Genijalnost ljudskih umova nas je odvela izvan granica jedinog nam solarnog sistema, zagledali smo se napred u prošlost do momenta kada je kocka rešila da nam podari stvarnost baš onakvu kakvu sada opažamo, zavirili smo u svet toliko mali da je svako slovo koje ga želi opisati veliko kao planeta ... pa zašto ne bi smislili neki lekić? Da li mi ustvari previše tražimo ... uvek?

Odavno se trudim da me ne vode nikakve fikcije, kojima sam, da budem iskren, prilično sklon. Možda mi je baš zato stalo da istreniram i discilplinujem svoju tintaru da korača uvek čvrstim i odmerenim koracima logike i da se stalno bije protiv onoga koji u grudima udara u svoj divljački bubanj. Ali koliko god želeo da živim samo sada, u ovom trenutku, odsečen od emocija, koje mi po pravilu kidaju svet u kvante, unoseći entropiju u moj ionako haosom inficiran svet, postoje trenuci kada ne želim da otvorim oči i progutam realnost koja pokušava da uđe u mene kroz svako čulo.

Baš tako je i ovog jutra. Još uvek mi je u nosu posoljeni zrak a oči gledaju kako se pučina razlila u modar spektar i stoji tamo mirno ne hajući za svet koji prolazi pored nje; još uvek sam dovoljno daleko da prostor više nije bitan a vreme se meri kretnjom sunca i dužinom njegovih zraka. Da, ja sam tamo, iako su moje meso i kosti preneli u daleki, veliki grad, tamo gde umesto pučine vidim sivu zgradu i gde umesto cvrčaka čujem orkestar tramvaja i sirena, a posoljeni zrak je nestao pod pritiskom smoga i ustajalog vazduha ...

I ne mogu da ne želim da odbijem ovu realnost. Ne mogu da pristanem na to da bi ovo trebalo biti ono što je stvarno. Zašto je uvek tako? Zašto smo tako smislili i uredili ovaj divni plavi svet na kome smo mogli da živimo upravo onako kako danas samo sanjamo? Zbog čega nam uvek izmiče ona divna stvar koja nam tka snove a koju nikada ne možemo uhvatiti?

* * *

Starim. Osećam kako se skraćuje svaki uzdah i kako je sve manje mesta u plućima gde mogu sakriti svet kako ga vidim i one koje volim. Sve su dalji glasovi koji me drže budnim i Njene oči su sve dalje pa je sve teže razaznati ih od plavetnila neba koje moru posuđuje svoju boju a za uzvrat dobija so da sa njime ispuni vetar i napuni nozdrve onima koji i dalje sanjaju svoj san. Starim.

'leba, masti i tenisa

Pre svega, da naglasim da ne pišem ovo sa ciljem da bodem u oko sve ljude koji su trenutno u euforiji, niti da je to u smislu "'ajd da nešto mrzim". Ne. Samo pokušavam da pogledam u drugu stranu nečega ... kao i uvek.

Moram da priznam da me ipak smaraju i da su me oduvek smarala ta kolektivna, generička, radovanja zbog uspeha nacionalnih timova, pojedinaca u ime naroda i slično, i da nikada nisam mogao da prihvatim njihove uspehe kao svoje. ne mislim da
je bilo šta od toga dobro ili loše po sebi, samo konstatujem da ja nemam taj klik u
glavi i to je sve.

Zapravo, od malih nogu nisam pronalazio sebe u tim sportsko-timskim aktivnostima,
već sam uvek, zbog ne znam kog razloga, smatrao timovima nečim drugim i posmatrao
vrednost ljudske zajednice kroz druge kvalitete. Naravno, tada drugim očima i sa drugim mislima, ali to se kasnije preoblikovalo u ono što danas mislim i osećam.

Ipak, ako pogledate u nazad, morate se složiti samnom da smo mi generalno nacija koja ima istoriju (da ne bih rekao dijagnozu) slavljenja i veličanja ličnosti, pojedinaca, dela, koja su najčešće vezana za trend i vrlo ograničeni trenutak u vremenu. Ovde se ograđujem od poređenja sa drugim nacijama iz prostog razloga što ne znam kako je tamo. Ovde samo odrastao i gledao smene raznih sportaša, predstavnika naroda, glasnogovornika i ostalih, čiji je rok trajanja brzo nestajao pred novom senzacijom.

Tu dolazimo do onoga što, čini mi se, najviše boli našu naciju i zašto smo spremni
da umiremo (često na vrlo tupave načine) pokušavajući da poreknemo činjenicu koja prosto stoji iznad naših glava, jer da ne stoji, ne verujem da bismo se poveli za
bilo kim ko se pojavi u nekom momentu. Naravno, govorim o nacionalnom identitetu,
koji prema mom skromnom mišljenju ne postoji. I to je ta omnipristuna kuka ili udica, kako vam je po volji, o koju ćemo se upecati svaki put bez izuzetka. Zašto? Heh, pa to je barem jednostavno. Ljudi kojima nešto nedostaje reaguju na pomen nedostatka. Nema tu nikakvog traga malicioznosti, niti poruge: to je ljudska priroda.

Protiv Novaka stvarno nemam ništa protiv, ustvari čak naprotiv. Nalazim da je simpatičan momak, koji je svojim radom uspeo da stigne u sam vrh i to je svakako jedan od svetlijih primera na koji se može naići u ovoj zemlji dembelije i jadikovki, zemlji očekivanja i svesti da neko drugi treba da brine baš o nama jer smo baš mi vrlo važni.

Ono što mi se zabada u korteks svaki put kada čujem/pročitam bilo šta vezano za ovaj trend jeste shvatanje da je ovo još jedan pokušaj pronalaženja identiteta i ostvarenja preko tuđih leđa. Naravno, tu u paketu ide i ona stara naša "pa bar nas neko lepo predstavlja u svetu". Ok ...

Ali šta to govori o nama, kolektivno? Da smo (kao što jesmo) skupina od par miliona koja ne može da deluje svesno i razumno, da bi ostavila neki pozitivan trag i da su nam potrebni pojedinci da nas vade iz decenijskog blata koje prosipamo gde god se pojavimo.

A govoreći o ljudima koji predstavljaju Srbiju, ako je nama toliko stalo do toga, zašto nigde na TV-u ne mogu da čujem ime Milutina Milankovića, čoveka koji je zadužio svet i Srbiju nezamislivo? Čoveka koji je svetu podario rešenja koja koristimo već skoro čitav vek i bez koga svet koji danas znamo ne bi bio isti.

Dalje, gde su bilbordi sa likom Dositeja Obradovića, čoveka koji je u vreme bez interneta, satelitske televizije i ostalog proneo glas o Srbiji po tadašnjoj Evropi?

Ne vidim da se puno govori ni o Josifu Pančiću, Mihajlu Pupinu, i ostalima ovih dana kada smo puni nekog nacionalnog ponosa, očarani svojim ambasadorima.

Ne poredim ja ovde jednoh Pupina i jednog Đokovića, već pričam o trendovskom ushićenju na koje smo, kao što rekoh, vrlo skloni.

I dok pratimo loptu koja skakuće po terenu, bilo da je on crvene, zelene ili braon boje, uživamo u jednostavnosti sveta, potpuno eliminišući bilo koja pitanja koja bi mogla da, ne daj bože, opterete našu ružičastu veselu stvarnost.

Stari rimljani su davno shvatili da su "hleb i igre" ono što će zadovoljiti najveći i najopasniji deo pučanstva, a ja bih konstatovao da je ono što nama treba sažeto u tri reči. Pogađate koje?

Previše ljudski

Na nešto sam zapeo u poslednje vreme; zbog nečega se odmotava srebrni konac i izvlači iz igle od mesečeve kosti: zbog nečega se odšivam od vetra ... I onda me je to nešto nateralo da potražim odgovor. Kao i uvek, prvo sam pogledao tamo gde obično gledamo, u ono što su nama drugi učinili i zbog čega se naše nebo obojilo tamnim mastilom. Ali tu nisam našao odgovor. Kao po navici, okrenuo sam glavu napred, tamo daleko u zaborav i onda mi se učinilo da prepoznajem miris zemlje sa koje duva taj novi vetar ...

Čudna je stvar kada hodate i prevrćete po zgarištu. Čudne oblike ostavljaju naša bosa stopala i na čudne stvari nailazimo tamo dok tražimo sebe u delovima onoga što smo bili i onoga što su drugi bili za nas. I najstrašnije je to što ponekad, tražeći po tom pepelu lice koje želimo da okrivimo, otkrijemo da je ono vrlo poznato, toliko poznato da na kraju shvatimo da je to naše lice.

Ne govorim ja o kajanju, niti je to ono što stane u moj džep da mi smiri nemirne prste. Govorim o pokušaju da za tren odbacimo prirodu svoje sorte i da jednom, oslobođeni od poređenja i želje da zadenemo jednu od one dve značkice "dobro" i "loše", oživimo trenutke u kojima je pepeo po kojem gazimo bio divna koža njihovih lica, staklene oči u kojima smo se nekada rado ogledali ...

Ne želim ni da oživljavam ono što je izgorelo davno, jer pepeo se u meso ne može pretvoriti, ni ne treba, ali ponekad poželim da mogu da skinem svoju kožu čoveka, da izmenim svoj oblik i da priznam samom sebi da bih želeo da, makar i za trenutak, stvari nisu takve kakve su već prošle, da je tu umesto pepela lice nekoga ko je bio drag, da mogu da zaboravim zašto sam to lice morao spaliti i razneti u vetar; da mogu da sklonim leđa u tu luku koju je odavno vreme odvuklo duboku po vodu.

Ponekad ne mogu da obuzdam misao koja se vine visoko iznad mene i koja želi da poleti njima, da potraži svoj put, kao nekada i da ih sretne negde na njihovim stazama i da mi se vrati sa par reči, ne više, ali par reči koje želim da mi šapne u uho. Ko zna, možda ih ne bi ni prepoznala ... ko zna na koje načine put menja svakog od nas dok svako od nas menja put. Ko zna koliko je svako od njih sada stranac, ko zna ustvari koliko smo zapravo mi uvek i bili stranci, koji su podelili samo mali zalogaj putne prašine.

Ipak, voleo bih i da im ta misao na svojim krilima poruči i da je meni žao, mada ta reč ionako ništa ne menja, ali ipak jeste i da bez obzira što uvek mislimo da se razlog rodio sa razlogom i da su oni ti koji su ga rodili, možda i samo možda bih želeo da je drugačije. Ili bih samo želeo da mogu da se otrgnem iz svoje kože ljudskog bića i da onda pogledam na stvari koje bi možda mogle biti i drugačije. Ali ne mogu ... jer "mi ćemo uvek biti mnogo više ljudi nego što to želimo da budemo"

Marionete

Nije baš čest slučaj da stvari ovog tipa preskoče preko visokog, trošnog zida koji skriva moju avliju od svakidašnjih dešavanja. Ali lepota pravila jesu njeni izuzeci, i kako bi svet bio bljutavo dvodimenzionalan da nije odstupanja od onoga što mislimo da jeste ...

Na pisanje me je bocnuo modni trend koji primećujem ovih dana, mislim jedan od mnogih. Ne neću pisati o onim klincima koji nosaju velike štreberske naočare bez dioptrije koji im daju izgled koji je pored svega najmanje cool, a ponajviše smešan. Ne, neću ni spomenuti što svaka šuša danas nosi Starke, ima pirsing i tattoo, a nije ni čula da su nekada, njeni prethodnici lemali po ulazima one koji su zvali Pankeri (otpadnici) zbog tog istog imidža. Doduše, to tada nije bilo trendy, a nama ljudima je jako bitno to trendy ...

E upravo zato pišem o trendy marionetisanja. Nekakvim čudom, koje bi možda neki nazvali drugačije, a ja ga zovem imenima kao što su neznanje, neobaveštenos, neobrazovanje, možda višak vremena a manjak razuma, trendy je postalo okorištavati se o dostignuća demokratije, te koristiti slobodu govora i delanja za pljuvanje po instituciji koja je omogućila to isto. Najednom, ceo svet je preplavljen slobodnim umovima koji su jako cool jer se svaki čas bune protiv svega čega se možeš setiti i to je zapravo skroz cool, jer su ljudi naprasno osetili kao više nisu marionete sistema, kako sada mogu da ustanu i kažu ... nešto. Mislim da u ovoj zadnjoj rečenici leži ključ problema: svako bi nešto da kaže, ali je najčešće slučaj da zapravo nema šta da kaže, te se u odsustvu artikulisanog govora služimo ušunjavanjem u masu i onomatopejom; bazično ono što su preci nam radili pre nego se desila stvar koja nas je učinila ljudima: kada smo počeli da govorimo (S. Hawking).

Najlakše je, a verovatno i najzabavnije, ustati i hukati protiv države, vlasti, entiteta koji smo spremno i širokih ruku označili kao NJIH, koji rade protiv NAS. Sasvim fer podela, rekao bih, jer kada smo jednom tako podeljeni jasno je da smo MI ugnjetavani od strane NJIH i to sve objašnjava. Odjednom je krivac treće lice, pa još nevidljivi i nedodirljivi entitet, bezličan dovoljno da se ne uvredi kada vičemo na njega.

Ipak, pitam se kako bi naš mozak funkcionisao kada bi odjednom, nekim slučajem ili intervencijom shvatio da ne postoje MI i ONI, da smo isti? Da li bi to bio problem dimenzionalnog shvatanja o kome je pričao Carl Sagan, možda?

Kao obavezni sastojak bukanja navodi se Ustav, i sve što mislimo da nije ispravno je sasvim sigurno protivustavno. Ta jedan reč gađa tako dobro u kičmenu moždinu, da nam se odmah šake skupljaju u pesnice. Ako je nešto protivustavno da nam momentalno oduzima vazduh koji dišemo i ugrožava egzistenciju. Protiv toga moramo ustati. Odmah! Naravno, problem je to što mi ni ne znamo šta piše u Ustavu, te u najvećem broju slučajeva grizemo udicu jer smo lišeni znanja i obaveštenosti, na potpuno isti način na koji glasamo, prihvatamo religiju, biramo fudbalski klub za koji navijamo ... Sve su to radnje koje umnogome definišu našu društvenu stavarnost i za koje smo, nažalost, često spremni da se fanatično angažujemo, nesvesni da mi to nismo birali, da to čak ni ne poznajemo. Reptil u nama brani svoje mesto u pesku siktanjem i pokazivanjem čeljusti.

Koliko ljudi koje poznajete je pročitalo SVE programe SVIH stranaka pre nego se odlučilo da glasa za stranku koju je glasalo? Koliko ljudi poznajete koji su izučili SVE (hajde veće) religije i nakon toga odlučili da potraže svoj mir u religiji kojoj su se priključili? Koliko ljudi vam može reći zašto voli Zvezdu a ne Partizan?

Užasno jednostavna pitanja bez odgovora, čini mi se, ali odgovora koji bi mogao napraviti raziliku i započeti evoluciju u smeru brisanja NJIH.

Mislim da je jedini, ispravni i konačni način da se bunimo i borimo protiv nečega znanje; razumevanje stvari od zrnca peska do klimatskih prilika na Iu, omiljenom mi Jupiterovom mesecu, od lista trave do sistema fotosinteze zbog kojeg smo danas ovde, slobodni da pišemo i radimo gluposti, od prvog crteža u pećinama Altamire do teorije struna ... to je prostor gde verujem da čovek treba da poseže za verovatnoćama i da iz njega crpi verovatnoću za ono što volimo da zovemo istinom.

U svakom drugom slučaju, mi smo samo marionete, vođeni tankim, ali perfidnim koncima neznanja.

Nesloboda

Gledam kroz prozor istim onim očima kojima sam nekada, na isti načim posmatrao tuđe prozore, radeći stvarno besmislenu stvar, toliko besmislenu da ako je kažem niko me neće razumeti, osim druga S. a ta stvar je bila sastavni deo pokušaja građenja nečega u nama za nešto što ionako nikada nije došlo. Da ne bi mistika prethodne rečenice odvela nečije misli, po pravilu povodljive u njive nerazumevanja, govorim o svojim danima zatočeništva u vojnom školstvu, kada smo, iz nekog meni još uvek nedokučenog razloga, davali neku imitaciju straže, bez oružja i poente, šetajući dva sata oko zgrade, kao idioti ... well, možda je smisao bio da zasmejavamo komšiluk, ko će ga znati.

Elem, sećam se tih dana (noći) i sećam se tih prozora i svojih očiju koje su gledale u te prozore, čeznući da ne budu u hladnom prostoru ograda i šipražja (kamuflažnog, bogovi!). Maštao sam o toploti domova koje sam nazirao kroz svetla, žuta i prigušena, misleći o sreći koja sigurno ispunjava te svetle kvadrate, o slobodi koja se razliva sa tom svetlošču, o bezobrojnim mogućnostima koje svako ima ko je sa one strane žice, kako sam tada mislio.

Ipak, vreme je uradilo svoje, i za par klikova eto mene, na drugoj strani žice. A sa ove druge strane žice, ne čini se da se grad mnogo promenio. I dalje mi se čini podjednako dalek, sva ta svetla se i dalje čine kao neki daleki kvadrati puni nade i svetlosti, puni mogućnosti za slobodu i neke nove zanimljive svetove. Ali kako im se pokušavam približiti, ona se odmiču od mene, u jedva primetnom, ali elegantnom uzmahu.
I tako se sklanjaju, ostavljajući me da stojim na istoj onoj udaljenosti, kao nekada dok sam kroz kapiju broj 3 posmatrao crveni neonski luk na dalekoj benzinskoj pumpi na Novom Beogradu (kod Ušća). Možda se zapravo ništa ni ne menja, možda svet zauvek ostaje da stoji u mestu, a mi smo ti koji se okrećemo, pravimo zamahe, uzaludne najčešće i uvek se vraćamo sa shvatanjem da smo na istom komadu tla na koje su nas spustili kada smo rođeni.

Svi smo mi neslobodni, zatočeni u sve i svašta, a dovoljno spretni da začas nađemo ime za sve i vašta i da materijalizujemo krivca za slobodu koju ne smemo da uzmemo u ruke, jer ne bismo znali šta ćemo sa njom.

Pogledajte samo sami sebe: da li se družimo? Da li šetamo bez cilja? Da li razmišljamo o lakoći oblaka, o svetovima koji se možda kriju iza visokog zida, kao nekada?

Znam da ćete se odmah uhvatiti za dva užeta kojima želite da se argumentujete i da se sakrijete pod skute svoje slabosti. Ta dva užeta su "nemam vremena" i "odraslo se".

Molim vas! Nemamo vremena! Naravno da nemamo vremena, jer mi ne želimo da ga imamo. Vidite, svi smo veoma vešti da se sakrijemo pod taj veo, jer nam je tako najlakše. Zašto ulagati dodatni napor za razbijanje rutine, zašto trošiti dodatnu energiju na život, zašto živeti ako ne moramo. Moderna pitanja modernog čoveka. Smatarmo da je život ono od 9-17 (ili koliko već) i da je to vrednije od svega, da samo za to treba da imamo snage, da je to centar našeg sveta. Ok, složiću se da jeste ... jer smo ga mi krunisali u centar tog sveta. Sa druge strane, taj svet nam omogućava da kupimo fenomenalan plazma TV od 146" na kome ćemo gledati film sami, kada se vratimo sa posla i kada ne znamo kako da ubijemo vreme do sutra, kada opet moramo da idemo na posao koji mrzimo.

To je ujedno i definicija odrastanja. Definicija sa kojom smo progutali sve ono dobro što smo bili, svu oni snagu da uradimo, smislimo ili makar izmaštamo sve te silne stvari. Sada smo suviše odrasli i ozbiljni te ne znamo da skujemo vilenjačke kuće na vrhu drveća, da zamislimo da se na krovu nalazi stražarnica, da je zid u našem dvorištu veliki Kineski zid koji razdvaja svetove i da se iza njega krije craj kosmosa ... ne sada smo odrasli i sada nam treba instant sve to smišljeno, da ga pojedemo kroz televizore, filmove, igrice, klipove na YouTube.

Svi smo mi, dragi moji, prevalili pola puta do prideva "mrtav" i svi mi ležimo nesvesni u svojoj mašineriji od mesa i kostiju, koja nas nosi ulicama, dok žurimo sa posla u supermarket.

I ko još onda ima vremena za besciljnu šetnju, za pričanje o zvezdama, za traganje za životom i svetlosti u nama? Mi nemamo više vremena za to, ali smo svi gotovo sigurni da ćemo jednom imati to vreme u svom džepu i da ćemo onda sve nadoknaditi. Da, to je plan!

Zato se, baš kao što sam rekao, osećam isto zatočeno, kao i u danima kada sam verovao da je žica to što me deli od sveta. Danas, vidim da smo svi mi zatočeni, i da na koncu nije bitno sa koje si strane žice, jer je ona svuda oko nas ... mi smo je tako ispleli ... za sebe.

****

Možda baš sada, dok ja gledam sa svog prozora, neko drugi, istim onim očima kojima sam ja gledao tuđe prozore, posmatra moj prozor i veruje kako je prigušeno svetlo koje dolazi puno slobode i mogućnosti. Nekako, čini mi se da se sve to prelepo, precizno i matematičko savršeno jednostavno spaja u jedan krug obmane po kome se teturamo. Svi, bez izuzetaka!

Mi nismo slobodni, mi smo zalutali

Mantra

Verujem da svako od nas ima neke svoje male reči, stihove, rituale kojima se drži za tlo onda kada teški trenutci menjaju gravitaciono polje drage nam Zemlje i kada prestaju da važe Njutnovska pravila na koje nas uče od kako otvorimo oči.

Da raščistimo na samom početku, rituali ovde nemaju ništa sa bednim versko-sujevernim putevima po kojima vidim zalutale ljude, prečesto ovih dana.

Da ne bih previše dužio, jer me K. čeka za šetnju, ovo su neki od stihova koje često ponavljam sebi, sa ciljem da izgubim ili dobijem nadu, samopouzdanje, veru, ubeđenje ... šta god, i da se držim za tlo koliko je moguće kada ustreba.

"We will always be much more human than we wish to be" (Pain Of Salvation, "Beyond The Pale")

"There's real poetry in real world: Science is poetry of reality" (Symphony of Science, Richard Dawkins)

"Još uvek stojim na putu kojim mogu da volim" (Eshaton, "Tebi")

"Stand and fight, live by your heart" (Manowar, "Heart of Steel")

"The beauty of a living thing is not the atoms that go into it, but the way those atoms are put together" (Symphony of Science, Carl Sagan)

"Mi smo na putu, mi pravimo put" (Ekatarina velika, "Karavan")

... siguran sam da ću nastaviti ovu listu

Tragovi

Čudnim i nepravilnim okretima linije naših puteva se ponekad ukrštaju i uvijaju, približavajući nas, udaljene galaksije (zauzete onim čime su obično i zauzete prave galaksije - samoproždiranjem od strane svog centra) jedne drugima. U takvom plesu, osećamo gravitaciju, istinski, osećamo približavanje druge osobe čija gravitacija utiče na naše plime i oseke, koja kroji senke i izdužuje puteve. A onda se, tek tako, naši putevi razdvajaju, i mi, galaksije, nastavljamo da plovimo u svom haosu, vođeni jednimo impulsom koji nam komanduje da nikada ne stanemo.

I dok se ponovo sve širi i udaljava, dok hladne ruke zaborava nežno, a ipak okrutno ljuljaju naše misli, mislim da mi nastavljamo da osećamo tragove u sebi, tragove koji su se ucrtali u naše tlo jednom kada su se galaksije dovoljno približile. Možda mi tako želimo da zaboravimo neke tragove, da se otrgnemo od sećanja, koje, iako ima običaj da ostavlja stvari iz prošlosti šupljima, tako da zadrže svoj oblik, ali da nemaju više svoju težinu, nastavlja da tera po svome, malo se obazirući na ono što bismo mi želeli.

I onda se načas obremo u svetu, punom tragova, gde svaki trag vodi našu misao do galaksije koja nam više nije blizu; gde se svaka slika brzo uliva u veliku reku čija delta se nalazi u okeanu onoga što smo pokušali zaboraviti, ali nismo umeli.

A ta reka koja nosi sve, kao da protiče po sredini nas, našeg puta i deli nas na dva dela, možda ne simetrična, ali svakako zavađena i nepomirljiva. Tako podeljeni, hodamo sami, dok oko nas protiče svet, a u nama protiče naličje sveta.

Koliko god da se sve činilo uzaludnim, što zapravo većina sveta, makar onog koga možemo da opazimo, i jeste, verujem da smo nekim čudom, razlogom ili pak prostotom slučaja predviđeni da gazimo po tragovima i da po pepelu nestalih galaksija tražimo put za nove galaksije koje tek treba da otrkijemo.

Panta rei

Uzdah.

Opet je uz mene Amorphis uz koga sam ne tako davno šetao po dalekoj Pohjoli, kada je svet bio smrznut, pun mira od vremena kojeg je nosio i koje je tek trebalo da se rodi. Sećanje, ma koliko mu zamah može biti kratak, zna da bude oštar bodež koji nas uvek pogodi na mestu gde se sreću lepe i ne tako lepe slike.

Još jedan uzdah. Čudno je koliko sveta može da stane između dva uzdaha.

Osluškujem glas u sebi ali priznajem da ne razumem jezik na kome govori. Pokušavam da shvatim šta on misli o tom vremenu kada smo ćutke šetali pod zaleđenim zvezdama, kada smo uz priče o Kalevali slavili mraz i hladnoću vazduha koja je oslobodila misli, premda ne zadugo. Da li on misli da sam ja, u čijim odajama stanuje, sada drugačiji? Da li on misli da smo oboje pametniji od to malo puta koji smo pojeli?

Svaka voda ima želju da teče, da otiče i da ističe. Na nama je da se što više trudimo da u taj tok guramo stvari koje možda ne želimo da budu odnete u okeane zaborava, ali zasigurno stvari čije ivice nam bodu grlo dok pokušavamo da ih progutamo.

I eto, šta nakon svih neizgovorenih reči kojima smo želeli obojiti nečije nebo, možemo pametno reći kada se slučajno sretnemo u zemlji čije je vreme tako daleko od onoga u Pohjoli?

Sve otiče i nijedna obala ne može odoleti snažnim rukama talasa, isto kao što se mi nikada nećemo otrgnuti pseudo-hemiji koja nastavlja da nas vuče u nove vrtloge. Sve oživljava na mestu gde nešto umire. Beskonačne elipse kroz koje se valjamo, ubeđeni da je sve to baš onako kako treba da bude.

Možda je rešenje ne komplikovati, kako mi nekada neko reče, ali glas u meni odmahuje glavom, jer nisam siguran da smo mi ti koji žele rešenje, uopšte, niti da smo ti koji biramo da se obremo u takvim jednačinama.

* * *

Pokušavam da se setim časova trigonometrije ne bi li izračunao udaljenost sebe od sebe i 8 svetlosnih minuta udaljenog prijatelja koji završava svoj posao za danas i ostavlja nas istim onim zvezdama koje će nas ponovo gledati, istini za volju pod nešto drugačijim uglom, njima zapravo potpuno zanemarljivim.

Ipak, taj ugao je sve ono što ostaje od nas kada vodi damo da odnese svoje.

Zaborav

Postoji jedno mesto, jedna ulica kroz koju uvek moramo da prođemo; mesto za koje verujemo da je prošlost a zapravo to je trenutak u budućnosti kroz koji prolazimo da bismo došli u sadašnjost; u onu sadašnjost koja je već nahranila prošlost ostacima budućnosti koje će zubi vremena tek pojesti.

To mesto se zove zaborav. To mesto se uvek nalazi ispred nas; tamna aleja kroz koju moramo proći ne bi li otrgli od sebe i ka sebi deo i sa njime popunili parče mesa koje nam fali u grudima.

Bez obzira koliko prašine od puta nosimo pod zubima, bez obzira koliko kilometara su nam premerile noge, uvek ćemo pred zaboravom izgledati mali, sitni, jadni. Uvek će nam strašno delovati taj oblak koji se nadvija nad naš put i kvasi ramena dok prolazimo kroz njegovu senu.

I koliko god da dugo stojimo tu na mestu gde se senke mešaju sa suncem, i dokle god osećamo kako nam hladni prsti tame sežu ka vratu i čujemo zvuk koji se prolama dok iz sna padamo u san, gledajući kako nekada drage stvari sada postaju samo neme statue pod tim oblačnim nebom, znaćemo da smo živi i da se tim bolom hrani još jedan od neumirućih ciklusa stvaranja i razaranja: jer iz haosa dolazimo i ka haosu hodamo. Ravnoteža je samo trenutak.

A na tom putu srećem stihove koje mogu da stisnem šakom i koji mi bodre korak, još malo:

"Još uvek stojim na putu kojim mogu da volim"

Osim sveta

Mnogo češće nego samo ponekad uhvatim sebe kako preturam po svojoj torbi, onoj u kojoj nosimo sami sebe, i tamo pronalazim neke čudne stvari. Možda ne čudne, koliko drugačije, rekao bih. Drugačije ili barem drugačije u mojim očima od ostatka sveta.

Zapravo, često se pitam, u kom trenutku, kada i kako, sam skrenuo sa te staze, osim sveta, i šta je to napunilo moju torbu svim tim čudnim stvarima.

Ne znam kako ni zašto, ali tek tako ja ne umem da se oduševljavam pobedama nekog Novaka ili Orlova. Ne umem da napišem ta slova na Fejsbuku "bravo Nooolleeeeeee". Jednostavno ne umem. Isto kao što ne umem da pritisnem Ctrl+C i da kopiram status tipa "Ako želiš da pomogneš osobama ...". Neznalica. Ili da stavim japansku zastavu umesto svoje slike ne bi li time pružio podršku narodu Japana. Žalim, ne umem.

Zašto ja sve to ne znam? Zašto za svaku od tih, izgleda, bezazlenih, trivijalnih stvari, ja moram da zavučem ruku u torbu i da čačkam i čačkam, da pretresem u njoj sve razloge i da je okrenem na naličje, da vidim da li se ja mogu zakačiti za njenu postavu.

Čudi me i to kako mogu da budem politički ravnodušan, kako nemam sve te revolucionarne ideje, nadahnute stopostotno tačnim i validnim činjenicama koje govore kako je osoba X uradila nešto i kako je treba srušti.

Isto tako, savršeno sam gluv i nem za sve te pametne priče koje prepričavaju sjajne izjave sjajnih ličnosti današnjice: ukućane, seljane, dvorane. Pretpostavljam da mnogo toga propuštam u životu.

Pored svega, ja sam i slep na boje, pa ne umem da razlikujem boje kojima su jasno označeni plavi i crveni, pa se kristalno jasno vidi ko je dobar ili loš, ko je na našoj ili njihovoj strani i za koga u kom konfliktu treba navijati. Nekim čudom, izgleda da imam i neki čudan vid dioptrije koji mi krivi i muti jasnu sliku o "nama" i "njima".

Eto, sada znate da imate posla sa totalno hendikepiranom osobom. Zato kada me vidite na ulici sa belim slušalicama u ušima, nemojte uzaludno pokušavati da mi mašete, da me dozovete ili da mi priđete ... izgleda da ja umem da hodam jedino osim sveta, kroz intergalaktičke prostore, dok moje oči gledaju ka dalekim nebulama, a niz uši se slivaju zvuci koji vezuju um sa duhom.

Molba

Ja dole potpisani, od oca Meseca i majke Zore, po zanimanju Sanjar i Lutalica, privremeno naseljen u Bulevaru Vetrova, molim vaše Ministarstvo Haosa i Nemira nekoliko stvari.

Prvo, molio bih vas da me, ako je nekako moguće, izgubite iz vida barem na nekoliko dana. Eto, samo me zanemarite tek nekoliko dana, zaboravite na vaše nadležnosti nadamnom i pustite me da ponovo malo budem onaj stari koji je lutao nebom sve od Oriona do Pegaza. Dozvolite mi da barem nekoliko dana provedem među drevnim stablima vilenjačkih šuma, da se divim tankosti paukovih mreža, letu ptica i bojama koje nosi svaki akord, da izvadim svoju iglu od mesečeve kosti i da zašijem svoju kožu za vetar.

Dalje, molio bih vas da porazgovarate sa knjigovođom vašeg ministarstva a u vezi duga koji moja persona poseduje kod vas. Da se razumemo, verujem i ja da ništa nije slučajno, odnosno da je sve možda i slučajno ali u neku ruku zasluženo, te da je sav dug i opravdan. Verujte, trudim se da, koliko mi to prilike dozvoljavaju, vratim sav dug i kamatu koja se nataložila, ali me ipak malo kopka to koliko je duga ostalo još na računu i kada ću ga konačno isplatiti. Znate, dolazi proleće pa sam mislio da investiram na nešto što ne spada baš pod vaš resor ...

Ukoliko do sada nisam previše zahtevao od vas, molim vas da na kraju podarite i meni i sebi malko amnezije, privremene, pa da se ni vi ni ja ne sećamo jedni drugih barem nekoliko dana i da vidimo kako će nam biti.

Hvala unapred i molim vas da me, u što kraćem vremenu, obavestite o tome šta ste odlučili.

Zaledjena zemlja

Hodam i sanjam. Sanjam o ledu koga gazim, o njegovom drevnom licu. Sanjam o danima i prostorima kada je ovakav led prekrivao i smirivao svu zemlju; kada su se senke mrzle i kada je sunce bilo ne više od bledog prolaznika na nebu.

Možda se neko može upitati zašto sanjati zimu kada zima već odavno drži u svom hladnom stisku svet koji nas okružuje ... ali ova zima će prestati. Nestati. Nestaće sa tako blagim naklonom naše planete velikom Suncu, da će tak gotovo neprimetni naklon izmeniti sve ono što trenutno vidimo i odagnati aktuelne probleme sa nekim novim.

Ali ja sanjam drevne zime i još uvek ih osećam u sebi, dok sam gazim smrznutom zemljom prestonice. Osećam dah hiljade tovarnih konja koji vuku karavane; vidim sitne figure umotane u životinjska krzna koje je muka naterala da koračaju u nepoznato, vođene samo nadom i tek ponekom zvezdom iz Orionovog opasača, koja bi se katkad pojavila kroz olujno nebo. I svuda je tišina, svaka reč se ledi, dok svako od tih ljudi u sebi nosi neke druge ljude koji lutaju.

* * *

U svima nama lutaju karavani, željni da ugase onu vatru koja tinja, a u nadi da će pronaći onu vatru kraj koje će konačno moći da sednu i da odahnu. Jer dok se svet mrzne oko nas možda možemo zaboraviti bol koji raste u nama i za trenutak osetiti toplinu kraja kome hodamo.

I hodamo.

Trenutci

Mora biti da postoje bolji tragači nego što smo mi sami. Oni lako pronalaze put do nas, mnogo lakše nego što mislimo da je moguće. Oni kao da nas prepoznaju i izdvoje sa mnogo kilometara udaljenosti, osete miris naših nemira, znoj koji još nije neka slutnja isterala kroz kožu, vide vatru koja još nije sevnula kroz naše oči i čuju zvuk srca koje potmulo bubnja dok traži mesto na kome bi se umirilo.

I jednom kada nas stignu, zariju u nas, duboko, svoje tanke kandže koje znaju kako da zaobiđu meso i kost ali da zgrabe duh koji se skriva između. I kada nas drže u tom zagrljaju, osećamo kako nam ispijaju ono što su grci zvali vis vitalis. Ali nekim čudim, u jednom momentu počinje da nam se dopada taj bolni, ali strastveni zagrljaj, počinjemo da uživamo u tom plesu koji će nam umoriti duh i umiriti vetar iz naših pluća.

Sve što nas okruži tada je tišina, ali ona vrsta tišine u kojoj osećate prisustvo ničega, a ne odsustvo nečega. Shvatite da je sada svaki zvuk velik kao planina i da se može obruštiti na vas, a onda se trudite da dišete lako da ne bi izazvali lavinu.

Ipak, sve ima svoj kraj, zar ne? I koliko god miliona milja izgledalo jutarnje svetlo, uvek možete računati da će vas ono stići ... kad tad.

A do tad ... uživam u stisku zuba na svom vratu.

Nazad na divlje granice

U nedelju, 6. februara je preminuo Gary Moore, za mene jedan od najznačajnijih ljudi na svetu, onom svetu koji je okruživao moj svet i preko koga se moj svet savija(o). Zaista me je zatekla ta vest, baš onako kako vas takva vest sustigne kad nekoga iskreno cenite i poštujete i kada je taj neko ostavio toliko traga u vama.

Proteklih 15-tak godina sam rastao i plakao uz iskrenu muziku ovog čoveka, koji je za razliku od mnogih umetnika uvek uspevao da otvoreno i iskreno predstavi osećanja koja nosi čovek u čijim grudima kuca divlje, neobuzdano, verovatno ponekad naglo i nepromišljeno, ali prkosno i verno srce. Verujem da je dosta ljudi prepoznalo ovo, te da je to razlog što je Gary Moore postao jedan od najznačajnijih gitarista i pevača u blues i rock sferama.

Da, rekao sam da sam plakao i ne stidim se toga. Upravo to je ono što me je Gary naučio i ono što su mi njegove pesme, njegova gitara šaputale u mnogim besanim noćima kojima sam gušio svoje srce i obuzdavao tu vatru koja nas sve vodi.

Zbog njega sam zavoleo Pariz po čijim pločnicima se nikada nisam šetao; zbog njega sam želeo da odem da vidim te divne i divlje pejzaže Irske; on me je naučio koliko hiljada milja daleka ume da bude zora; on me je ubedio da šta god da se desi ne izgubim nadu u voljenje i da sačuvam svoj blues za Nju, koja možda nikada ni neće doći.

Nadam se da se Gary vratio tamo gde pripada: na divlje granice prkosne Irske, tamo između planine Wicklow i reke Shannon, gde je još uvek trava zelena, gde šibaju divlji vetrovi i gde se može voleti iskreno i srcem koje odavno više ne kuca u grudima ljudi.

Gary, hvala ti za blues!

Gary Moore
1952 - 2011

Nemir

Tišina je. Ali ne ona tišina koja dolazi od sveta koji me okružuje. To je ona drugačija vrsta tišine, ona koju čujete kada ste od sveta izolovani svojim mesom. U toj opni najjasnije čujete udaranje svog srca. Tupo.

Ne mogu da se otrgnem želji da pitam: zašto ono uopšte pravi bilo kakav zvuk? Ko je to koga taj prevrtljivac želi za svog slušaoca?

Samo, sada je to udaranje potmulije: osećam da je nešto zgrabilo srce, nešto snažno i hladno. Nešto ga je svojim šakama steglo kao mraz koji nedeljama ne pušta zemlju iz svog okrutnog zagrljaja.

Još jedna iluzija? Još jedan pad vere u mogućnost da ću ikada videti to lice kako ustaje kroz veo mesa i kostiju?

Ali mogućnost je čudan poliedar, telo sposobno da nas zadivi brojem svojih stranica. Pa opet, ponekad se čini da je jedino što zna sedeti na tim stranicama prostor koji nasele očekivanja i nemiri. I kao da je sav naš vek ispunjen hodanjem kroz polja nemira, dok nas nedvosmisleno u pogreške navodi nada.

Sve ima više lica, a čini se još i više naličja. Ponekad mi se čini da imamo mogućnost samo da biramo da li ćemo biti izvrnuti na licu ili pravi na naličju one parodije koju bi oni sa viškom nesvesti nazvali životom.

Vremenska mašina

Ničim izazvano, bez ikakvog razloga do onog koji dolazi od dokonosti uma, danas sam uzeo da čeprkam po sandučetu (inboxu) svog Gmail naloga. Kakva vremenska mašina!

Za trenutak je oduvana prašina stara (sada već) 4-5 godina i otkriveni predmeti, priče, lica
davno zaboravljena u vrtlogu života koji nas nosi i okreće u onom trenu koji nazivamo svakondevnicom. A nje ionako nikad nema. Neko bi mogao biti dovoljno zločest da kaže kako mi onda zapravo nigde ni ne obitavamo ... neko ko bi možda mogao biti i ja, ali ne sada i ne ovde.

Mišljenje o vremenu koje je prošlo, o daljini tog vremena, zapremini je baš kao pokušaj da odredite koliko ima vode u moru. Pokušali ste to nekada? Ja jesam. I onda vrlo brzo, već na prvom kvadratu shvatite sitnost svog uma i ograničenost našeg bića da sagleda bilo šta do plitke vode koja nam bezbrižno zapljuskuje kolena.

I bez obzira na snagu sećanja svakog od nas, na silu koja nastoji da što čvršće veže konce kojima smo zašiveni za svoju prošlost i parče budućnosti, uvek se ta prošlost čini beskonačno udaljena i nerealna; baš kao dobar dragi film koji smo davno odgledali i čijih se fragmenata tek ponekad setimo; kao i glavnog simpatičnog glumca koga ćemo ponekad, tu i tamo citirati.

Koliko je to bilo drugo vreme, ali ne ono Vreme u koje jedino verujem u ovom Kosmosu, već ono lično, ona sebična linija oko koje svako od nas crta svoj put. Koliko sam ja sam bio drugačiji čovek, toliko da više ne mogu ni da shvatim da li sam tada ja bio sadašnji ja u postajanju ili sam sada onaj pređašnju u nestajanju.

Mnoga draga lica, neke drage reči od nekada dragih osoba, sada su ne više od elektronskog slova, ali slova koje za trenutak može da oživi jedan mali delić sveta zarobljen u sinapsi zaborava.

Nekako, mislim da taj bulevar nema drugog kraja osim tamo kod parka Nostalgije, te je verovatno i bespotrebno upinjati se da skrenemo na drugu stranu. Opet, znam pouzdano ni da šetnja kroz taj park neće doneti nikakav spokoj niti otkriti put ka nečemu gde zapravo treba da idemo, ali ponekad, samo ponekad budemo pozvani na šetnju kroz njega.

I dok šetam kroz taj park ne mogu da zadržim misao koja želi da se ortgne, sama od sebe i da poleti ka osobama u čijem hladu leže putevi parka. Gde li su, kako su, ko su oni sada, da li su dobro, da li i oni gledaju u isto ovo nebo istim očima kakve sam poznao kada smo se zadnji put videli?

Ali kao što rekoh ... nema taj put previše smisla ... osim ako smisao nije u šetnji pred popodnevni čaj.

Mnoga lica

Vreme ima lice za sve.

Postoji lice sa osmehom koji će ispratiti korak kada je lak. Postoji i ono lice koje će se složiti sa sivim kaputom koji ponekad nosimo kada pada kiša na našim licima. Volimo da se ogledamo u očima onog lica koje gori od vatre hranjene opsenom i očekivanjem da će biti onako kako prevrtljivi rukavi Verovatnoće nikada neće dopustiti.

Vreme ima i ono lice da nas gleda kada mislimo da smo konačno prešli liniju cilja i da nam se nasmeje jer to lice zna da smo samo mi ti koji će vrlo brzo zaboraviti slatki miris pobede i nacrtati novu liniju: još dalju i nedosatižniju.

Postoji i ono lice, mirno, koje će nam praviti društvo u časovima kada svojom mirnoćom utišamo svet oko nas i u nama.

Srećni smo ako poznajemo ono lice čija toplota će nam ogrejati grudi baš kao ruka pod ruku dragog prijatelja u hladnoj zimskoj šetnji.

Čak i kad nam se učini da smo samo sami treba da se prisetimo da je tu oko nas, svuda, bezbroj lica.

Stvarno postoji vreme za sve, a na nama je da uživamo u njegovim licima čak i onda kada se ta lica krive od bola, jer to je jedino vreme koje ćemo imati, a ta lica su jedina koja će nas uvek pratiti.

Dobro, tu je i poneki prijatelj, onaj zalutali iz nekog drugog sveta, koji će znati kako treba da nas drži pod ruku dok šetamo od Terazija prema Slaviji.

Ćutanje

Koliko bi bilo dobro da znamo da ćutimo. Ustvari da znamo kada treba ćutati, da možemo da osetimo trenutak kada je reč suvišna i kada će, bez obzira na dobru nameru ta reč izazvati lavinu nerazumevanja koju više neće moći da zaustavi ni hiljadu reči.

Kad kažem reč ne mislim samo na onu izgovorenu, već na reč kao simbol komunikacije, bilo da je to izgovoreno, napisano, sms-ovano, postavljeno kao status na Facebook-u ... sve je to reč, pokušaj da se približivo nekoj drugoj galaksiji, za koju podsvesno znamo da mora biti jako daleka i različita od naše. Mi smo svi hodači u intergalaktičkom beskraju, svi mi dišemo vakuum nerazumevanja i svi imamo suviše kratke korake da bi se približili jedni drugima.

Pa ipak, pokušavanje je ono što nam, izgleda, daje obrtni momenat na našoj putanji oko Sunca.

A pitam se često da li zapravo i vredi pokušavati? I zašto uopšte želimo da se približimo? Zašto želimo da pokušamo da objasnimo svoj svet kada smo svesni da je jedino čime ćemo napuniti naše grlo ukus nerazumevanja?

Kao i uvek, Idioglosija je ta koja se poslednja smeje onim svojim zvonkim slatkim osmehom. A mi ostajemo zbunjeni i zatečeni.

Mislim da je za večeras dovoljno (i previše) pokušaja objašnjavanja. Odlučujem se da mi društvo pravi mali čarobnjak iz Hogwartsa, a ja dajem reč da se neću ništa pitati i da ću mu dozvoliti da me vodi gde god želi.

Znanje nije roba?!

Vozeći se tramvajem spazih na jednom fakultetu grafite "Znanje nije roba" i "Zahtevamo besplatno obrazovanje". I nešto me je bocnulo; neka misao je odmah krenula da traži svoj put kroz sivu masu ...

Kao prvo, neću ovo da obojim nikakvim političkim stavovima iz prostog razloga jer ih nemam. Takođe ni ideološkim. I njih mi manjka u zadnje vreme. Želim samo da razmišljam trezveno, i da pokušam da sagledam širi kontekst što, čini mi se, autor grafita nije mogao.

Moje prvo pitanje za anonimnog heroja jeste: da li želi da dobija platu kada počne da radi ili je spreman da volontira, doživotno, i da radi za dobrobit države koja ga je školovala besplatno?

Dalje, šta misli pod tim da "znanje nije roba"? Kakva je to sad inovacija u ovo pozno doba naše civilizacije? Pa naravno da jeste roba, nažalost ne toliko na ceni koliko treba da bude i nije mi jasno da neko ko je student fakulteta (ako to jeste) može da ima ovakav stav ... pa zbog čega je on tu ako ne da sutra unovči (proda) svoje znanje?

Nekako nazirem opasno brkanje pojmova. Da sam ovo video na zidu recimo JKP ili nekog gradilišta ovaj post ne bih nikada ni napisao ... ali na zidu fakulteta, ustanove čiji je jedini cilj da prenese drugima znanje koje će sutra unovčiti u vidu svog rada (posla, karijere) ... stvarno se čudim.

Nemojte misliti da stojim na strani bezobrazno visokih školarina, najčešće precizno određenih odokativnom metodom samouprave svake katedre ili fakulteta. Taman posla da zagovaram i tezu da samo bogati treba da se školuju, ali mi se čini da se narod u nas još uvek nije trgnuo iz socijalističkog sna i da ne može da shvati prost, ali permanentan mehanizam današnjice (ne bih da kažem kapitalizma jer je ta reč kod nas demonizovana pre više decenija).

Takođe, ne ustajem u borbu za ili protiv tog sistema; to je sistem, koji nas okružuje i to je konstanta. Isto tako možemo da diskutujemo da li bi voleli ili ne da nam je gravitacija veća ili manja, ali mi se čini da je to jalov posao, a da je prilagođavanje ono što nas je napravilo onim što jesmo.

Dakle, par prostih pitanja rezultuje par prostih odgovora i zaista nema nikakve preterane niti skrivene logike iza svega. Jednostavno je: treba ti novac - zaradi ga. Kako da ga zaradiš - radom. Kako se osposbljavaš za rad - obrazovanjem. Prosto zar ne? Izgleda ne dovoljno da ljudi ne mogu da shvate da je ovo takva jednačina da će se pokidati i postati nerešiva ako izvučeš bilo koji elemenat iz nje. Ali da, to je upravo ono što ljudi pokušavaju ... pa kao i uvek.

Za kraj, jasno je da ništa nije crno niti belo i da su nijanse sive to gde obitavamo, ali zar ne možemo ponekad, samo ponekad da se otarasimo sami sebe i tereta koji stojeći nam iznad glave izgleda kao jedini i najnepravedniji (jer je nad nama) i da pogledamo svet i drugim očima ... očima kakve će biti naše kroz par godina?

Tranzicija

Ne, nemojte misliti da ću da pišem o Miletu. Niti o (uvek)aktuelnoj
političko-ekonomsko-geografsko-strateškoj problematici. Niti o otopljavanju glečera. Ne. Čak ni o otrkivanju vode na ponekim planetama izvan Sunčebog sistema. Ništa slično. Pa čak ni o fizici, računarima, matematici ... baš ništa tako.

Evo me kući. Da, od sada ću morati da naglašavam u kojoj kući. Onoj starijoj, hajde da tako kažemo. Došlo dete (?) kući za praznike ... eh, idila. Doduše malo pomerena u vremenu, ali dobro. Nikad nije kasno da budeš dete i da se stvari oko tebe tako dešavaju ... zar ne?

Samo sam želeo da kažem da se tranzicija u koju sam sasvim slučajno upao odvija sasvim lepo. Uz zapanjujuć faktor komplikovanosti sa kojim sam uvek igrao, sve ovo je nekao došlo totalno nekomplikovano. Toliko da mislim da se sve što se dešava ne dešava meni, ili barem ne pravom meni. Ili sam oduvek imao problem sa percepcijom? Svakako, mogućnost sa kojom treba računati.

Začuđujuće brzo sam prihvatio sve te nove stvari, i sve ih postavio na mesto, ali još čudnije mi je to kako sam se brzo i pomirio sa njima: sa gubljenjem vremena po prevozima, sa kuvanjem, pranjem sudova, 9-18 načinom života ... ma sve je to samo selo na svoje sedište i uopšte se nije ritalo. Čudno.

I eto, ne znam kako ni zašto, ja sad ne mogu da budem Mile, i ne mogu da nađem nijedan argument protiv Tranzicije. Ne mogu da se uhvatim ničega što bih trenutno secirao, rastezao, delio u kvantume i tražio parabole. Umesto toga, umotaću se u ćebe i čekati ručak, onaj iz rerne (koju nemam u stanu), te sa mamom, tatom i svinjom slaviti rođendan onog drugara koji je i dalje fenomen za marketing stručnjake čitavog sveta.

I vama želim slično!

Kutija

Kladim se da svako od vas ima jednu Kutiju. To nije obična, bezvezna kutija, bar ne za svakoga od vas; Kutija o kojoj govorim je ona posebna, ona u koju odlažete stvari od sentimentalne vrednosti. To je ona Kutija koja nemo čuva čitav jedan svet, smešten u vašoj prošlosti. Znate o čemu pričam, zar ne?

Te kutije su mesta u univerzumu koja krive vreme na najčudniji mogući način; tu se vreme zaustavlja i taloži, i svaki sloj, svaka stvar zatvorena u kutiji ostaje tu da čeka na priliku da u vašem umu oživi sećanje i vreme, baš kao neka semenka koja može stotinama godina čekati kap vode u pustinjskom tlu.

A ja sam jutros uzeo da pakujem stvari i došao do svoje Kutije. To je jedna (kao i većina njih) naizgled bezvezna kutija, u mom slučaju plava, od nekog CD playera kupljenog ko bi se setio kada (i zašto). I ta kutija je sa godinama postala moja Kutija, riznica koja ćuti i čuva tragove života koji je protekao pored a da ga nismo ni primetili.

I znate šta ... podeliću sa vama njen sadržaj!

Otkrio sam da se u toj maloj kutiji nakupio ogroman vremenski dug, i stvari koje sam potpuno zaboravio. Naprimer, bedževi Deep Purple i EKV kupljeni u Sutomoru, ne jednom letovanju pre 15-tak godina! Tu pored leže i rasuti novčići, kune, turske lire, egipatske funte, slovenački tolari, mađarske forinte ... saputnici na nekim davnim i dalekim putovanjima. Tu sam pronašao i rezervne pertle patika koje odavno ne hodaju samnom, ostavljene ne znam zbog čega. Pregršt vizit-karti, neke od ljudi kojih se više iskreno ni sećam. Poništena vojna legitimacija i značka graničarskih jedinica su ništa više do sećanja na sve te čudne godine. Gomila rezervnih dugmadi od odeće kupljene u Springfieldu i Time Out-u. Stari, vrlo stari džepni časovnik koji sam maznuo od tate pre nekih 13-14 godina, i ponosno ga nosio ispod kaputa u svojim gimnazijskim danima; bio je to dobar i pouzdan drugar u mojim dugim zimskim šetnjama po Kalemegdanu. Neke žice za gitaru, priključci, trzalice ... mapa Budimpešte, članska karta streličarskog kluba, pozivnica za "Plavo veče" kada je bend u kome sam svirao na akademiji nastupao u Domu vojske, sat koji sam dobio kao drugi najbolji u klasi u srednjoj vojnoj školi u Svilajncu. Tu je i moj metalski prsten i divni neobični privezak oko vrata koji više ne nosim.
A tu je i ono najdraže: ulaznice sa koncerata. Desetine njih, sada samo podsetnici za sve te divne svirke na kojima sam bio, na neko drugo vreme, na neke druge ljude koji su ispunjavali moj život i moje misli. I to je sada samo sećanje. Pored toga tu su i neki računi, papirići koji su trebali da služe kao podsetnici, poneka sentimentalna rukotvorina, sitni pokloni ...

I eto, sve je to stalo u malecku kutiju. Ali kad pogledate, takav je i život, toliko toga stane u naše male živote, naše male svetove, naše kutije koje nosimo sa sobom. I baš kao krš koji sam nabrojao, sve te sitnice nemaju nikakvu vrednost do vrednosti koju mogu da pokrenu kada ih pogledamo i zagledamo se kroz njih.

Ne znam da li sam srećan ili ne kada ovo kažem, ali lagano se stari ... i lagano se sve više i više sentimentalnog krša taloži u moju Kutiju, i sve je više vremena koje se gomila dole u podrumu zaborava. Brda postaju sve viša i viša ... lagano, ali neumitno.

Odluke

Verujem da svako od vas, dragi moji, ima onaj momenat u ove praznike kada ga ponesu čestitke, želje, impuls kovanja planova i dela, koji je uvek tako bezbrižno dalek i posađen na ravni koja se čini nerealna i nedodirljiva. I možda baš zato volimo da ih kujemo, da ih snevamo jer znamo da su toliko nestvarni da se neće razbiti o tvrdo tlo realnosti.

Postoji tu i onaj momenat kada zakopavamo svoje pete u tlo i stojimo čvršći nego ikada u nameri da nešto ispravimo ili iskrivimo "od nove godine"; kao da sazidamo neki nevidljivi bedem preko koga zidamo i nevidljive dvorce i kule, koje su stameni i neuništivi, baš kao i nada sama po sebi.

I tako, dok čestitamo jedni drugima, želimo sreće, zdravlja, veselja, ljubavi, u kutku (da ne kažem kutnjaku) svog uma smišljamo nove opsene kojima želimo da natovarimo godinu koja se još nije ni rodila kako treba. Baš kao oni roditelji koji svoju malecku decu upisuju na tri jezika, časove baleta, klavira i još dva sporta ... tako i mi, želimo da godinu koja dolazi natovarimo svime što smo propustili u prethodnoj. Posao osuđen na propast (ne, neću biti maliciozan pa ovo zadnje što sam rekao uporediti sa predzadnjim) ...

I stoga, neću da planiram baš ništa, iako sam nedavno krenuo u neke rabote tog tipa. Ostaviću se na milost i nemilost Verovatnoći i dozvoliću da me i dalje Idioglosija grli u svom naručju, kao i svakoga od nas. I na kraju krajeva ... ironično jednostavan je taj mehanizam koji će sve naštimati da dođe na svoje; i ironično je da će on biti jedini ispravan jer drugi ne može ni da postoji.

Dakle, ostaviću otvorena vrata i bez obzira na studen koja grabi na svom putu u sobu, siguran sam da će se provući nešto što će da vredi malo studeni koja nagriza prste.

Hm, možda ne siguran, ali uveren u uverenje da postoji neki mehanizam koji ne razumemo a koji otkucava na čudnom satu Verovatnoće.