Uzdah.
Opet je uz mene Amorphis uz koga sam ne tako davno šetao po dalekoj Pohjoli, kada je svet bio smrznut, pun mira od vremena kojeg je nosio i koje je tek trebalo da se rodi. Sećanje, ma koliko mu zamah može biti kratak, zna da bude oštar bodež koji nas uvek pogodi na mestu gde se sreću lepe i ne tako lepe slike.
Još jedan uzdah. Čudno je koliko sveta može da stane između dva uzdaha.
Osluškujem glas u sebi ali priznajem da ne razumem jezik na kome govori. Pokušavam da shvatim šta on misli o tom vremenu kada smo ćutke šetali pod zaleđenim zvezdama, kada smo uz priče o Kalevali slavili mraz i hladnoću vazduha koja je oslobodila misli, premda ne zadugo. Da li on misli da sam ja, u čijim odajama stanuje, sada drugačiji? Da li on misli da smo oboje pametniji od to malo puta koji smo pojeli?
Svaka voda ima želju da teče, da otiče i da ističe. Na nama je da se što više trudimo da u taj tok guramo stvari koje možda ne želimo da budu odnete u okeane zaborava, ali zasigurno stvari čije ivice nam bodu grlo dok pokušavamo da ih progutamo.
I eto, šta nakon svih neizgovorenih reči kojima smo želeli obojiti nečije nebo, možemo pametno reći kada se slučajno sretnemo u zemlji čije je vreme tako daleko od onoga u Pohjoli?
Sve otiče i nijedna obala ne može odoleti snažnim rukama talasa, isto kao što se mi nikada nećemo otrgnuti pseudo-hemiji koja nastavlja da nas vuče u nove vrtloge. Sve oživljava na mestu gde nešto umire. Beskonačne elipse kroz koje se valjamo, ubeđeni da je sve to baš onako kako treba da bude.
Možda je rešenje ne komplikovati, kako mi nekada neko reče, ali glas u meni odmahuje glavom, jer nisam siguran da smo mi ti koji žele rešenje, uopšte, niti da smo ti koji biramo da se obremo u takvim jednačinama.
* * *
Pokušavam da se setim časova trigonometrije ne bi li izračunao udaljenost sebe od sebe i 8 svetlosnih minuta udaljenog prijatelja koji završava svoj posao za danas i ostavlja nas istim onim zvezdama koje će nas ponovo gledati, istini za volju pod nešto drugačijim uglom, njima zapravo potpuno zanemarljivim.
Ipak, taj ugao je sve ono što ostaje od nas kada vodi damo da odnese svoje.
Opet je uz mene Amorphis uz koga sam ne tako davno šetao po dalekoj Pohjoli, kada je svet bio smrznut, pun mira od vremena kojeg je nosio i koje je tek trebalo da se rodi. Sećanje, ma koliko mu zamah može biti kratak, zna da bude oštar bodež koji nas uvek pogodi na mestu gde se sreću lepe i ne tako lepe slike.
Još jedan uzdah. Čudno je koliko sveta može da stane između dva uzdaha.
Osluškujem glas u sebi ali priznajem da ne razumem jezik na kome govori. Pokušavam da shvatim šta on misli o tom vremenu kada smo ćutke šetali pod zaleđenim zvezdama, kada smo uz priče o Kalevali slavili mraz i hladnoću vazduha koja je oslobodila misli, premda ne zadugo. Da li on misli da sam ja, u čijim odajama stanuje, sada drugačiji? Da li on misli da smo oboje pametniji od to malo puta koji smo pojeli?
Svaka voda ima želju da teče, da otiče i da ističe. Na nama je da se što više trudimo da u taj tok guramo stvari koje možda ne želimo da budu odnete u okeane zaborava, ali zasigurno stvari čije ivice nam bodu grlo dok pokušavamo da ih progutamo.
I eto, šta nakon svih neizgovorenih reči kojima smo želeli obojiti nečije nebo, možemo pametno reći kada se slučajno sretnemo u zemlji čije je vreme tako daleko od onoga u Pohjoli?
Sve otiče i nijedna obala ne može odoleti snažnim rukama talasa, isto kao što se mi nikada nećemo otrgnuti pseudo-hemiji koja nastavlja da nas vuče u nove vrtloge. Sve oživljava na mestu gde nešto umire. Beskonačne elipse kroz koje se valjamo, ubeđeni da je sve to baš onako kako treba da bude.
Možda je rešenje ne komplikovati, kako mi nekada neko reče, ali glas u meni odmahuje glavom, jer nisam siguran da smo mi ti koji žele rešenje, uopšte, niti da smo ti koji biramo da se obremo u takvim jednačinama.
* * *
Pokušavam da se setim časova trigonometrije ne bi li izračunao udaljenost sebe od sebe i 8 svetlosnih minuta udaljenog prijatelja koji završava svoj posao za danas i ostavlja nas istim onim zvezdama koje će nas ponovo gledati, istini za volju pod nešto drugačijim uglom, njima zapravo potpuno zanemarljivim.
Ipak, taj ugao je sve ono što ostaje od nas kada vodi damo da odnese svoje.
Нема коментара:
Постави коментар