Postoji jedno mesto, jedna ulica kroz koju uvek moramo da prođemo; mesto za koje verujemo da je prošlost a zapravo to je trenutak u budućnosti kroz koji prolazimo da bismo došli u sadašnjost; u onu sadašnjost koja je već nahranila prošlost ostacima budućnosti koje će zubi vremena tek pojesti.
To mesto se zove zaborav. To mesto se uvek nalazi ispred nas; tamna aleja kroz koju moramo proći ne bi li otrgli od sebe i ka sebi deo i sa njime popunili parče mesa koje nam fali u grudima.
Bez obzira koliko prašine od puta nosimo pod zubima, bez obzira koliko kilometara su nam premerile noge, uvek ćemo pred zaboravom izgledati mali, sitni, jadni. Uvek će nam strašno delovati taj oblak koji se nadvija nad naš put i kvasi ramena dok prolazimo kroz njegovu senu.
I koliko god da dugo stojimo tu na mestu gde se senke mešaju sa suncem, i dokle god osećamo kako nam hladni prsti tame sežu ka vratu i čujemo zvuk koji se prolama dok iz sna padamo u san, gledajući kako nekada drage stvari sada postaju samo neme statue pod tim oblačnim nebom, znaćemo da smo živi i da se tim bolom hrani još jedan od neumirućih ciklusa stvaranja i razaranja: jer iz haosa dolazimo i ka haosu hodamo. Ravnoteža je samo trenutak.
A na tom putu srećem stihove koje mogu da stisnem šakom i koji mi bodre korak, još malo:
"Još uvek stojim na putu kojim mogu da volim"
To mesto se zove zaborav. To mesto se uvek nalazi ispred nas; tamna aleja kroz koju moramo proći ne bi li otrgli od sebe i ka sebi deo i sa njime popunili parče mesa koje nam fali u grudima.
Bez obzira koliko prašine od puta nosimo pod zubima, bez obzira koliko kilometara su nam premerile noge, uvek ćemo pred zaboravom izgledati mali, sitni, jadni. Uvek će nam strašno delovati taj oblak koji se nadvija nad naš put i kvasi ramena dok prolazimo kroz njegovu senu.
I koliko god da dugo stojimo tu na mestu gde se senke mešaju sa suncem, i dokle god osećamo kako nam hladni prsti tame sežu ka vratu i čujemo zvuk koji se prolama dok iz sna padamo u san, gledajući kako nekada drage stvari sada postaju samo neme statue pod tim oblačnim nebom, znaćemo da smo živi i da se tim bolom hrani još jedan od neumirućih ciklusa stvaranja i razaranja: jer iz haosa dolazimo i ka haosu hodamo. Ravnoteža je samo trenutak.
A na tom putu srećem stihove koje mogu da stisnem šakom i koji mi bodre korak, još malo:
"Još uvek stojim na putu kojim mogu da volim"
Нема коментара:
Постави коментар