Hodam i sanjam. Sanjam o ledu koga gazim, o njegovom drevnom licu. Sanjam o danima i prostorima kada je ovakav led prekrivao i smirivao svu zemlju; kada su se senke mrzle i kada je sunce bilo ne više od bledog prolaznika na nebu.
Možda se neko može upitati zašto sanjati zimu kada zima već odavno drži u svom hladnom stisku svet koji nas okružuje ... ali ova zima će prestati. Nestati. Nestaće sa tako blagim naklonom naše planete velikom Suncu, da će tak gotovo neprimetni naklon izmeniti sve ono što trenutno vidimo i odagnati aktuelne probleme sa nekim novim.
Ali ja sanjam drevne zime i još uvek ih osećam u sebi, dok sam gazim smrznutom zemljom prestonice. Osećam dah hiljade tovarnih konja koji vuku karavane; vidim sitne figure umotane u životinjska krzna koje je muka naterala da koračaju u nepoznato, vođene samo nadom i tek ponekom zvezdom iz Orionovog opasača, koja bi se katkad pojavila kroz olujno nebo. I svuda je tišina, svaka reč se ledi, dok svako od tih ljudi u sebi nosi neke druge ljude koji lutaju.
* * *
U svima nama lutaju karavani, željni da ugase onu vatru koja tinja, a u nadi da će pronaći onu vatru kraj koje će konačno moći da sednu i da odahnu. Jer dok se svet mrzne oko nas možda možemo zaboraviti bol koji raste u nama i za trenutak osetiti toplinu kraja kome hodamo.
I hodamo.
Možda se neko može upitati zašto sanjati zimu kada zima već odavno drži u svom hladnom stisku svet koji nas okružuje ... ali ova zima će prestati. Nestati. Nestaće sa tako blagim naklonom naše planete velikom Suncu, da će tak gotovo neprimetni naklon izmeniti sve ono što trenutno vidimo i odagnati aktuelne probleme sa nekim novim.
Ali ja sanjam drevne zime i još uvek ih osećam u sebi, dok sam gazim smrznutom zemljom prestonice. Osećam dah hiljade tovarnih konja koji vuku karavane; vidim sitne figure umotane u životinjska krzna koje je muka naterala da koračaju u nepoznato, vođene samo nadom i tek ponekom zvezdom iz Orionovog opasača, koja bi se katkad pojavila kroz olujno nebo. I svuda je tišina, svaka reč se ledi, dok svako od tih ljudi u sebi nosi neke druge ljude koji lutaju.
* * *
U svima nama lutaju karavani, željni da ugase onu vatru koja tinja, a u nadi da će pronaći onu vatru kraj koje će konačno moći da sednu i da odahnu. Jer dok se svet mrzne oko nas možda možemo zaboraviti bol koji raste u nama i za trenutak osetiti toplinu kraja kome hodamo.
I hodamo.
Нема коментара:
Постави коментар