Trenutci

Mora biti da postoje bolji tragači nego što smo mi sami. Oni lako pronalaze put do nas, mnogo lakše nego što mislimo da je moguće. Oni kao da nas prepoznaju i izdvoje sa mnogo kilometara udaljenosti, osete miris naših nemira, znoj koji još nije neka slutnja isterala kroz kožu, vide vatru koja još nije sevnula kroz naše oči i čuju zvuk srca koje potmulo bubnja dok traži mesto na kome bi se umirilo.

I jednom kada nas stignu, zariju u nas, duboko, svoje tanke kandže koje znaju kako da zaobiđu meso i kost ali da zgrabe duh koji se skriva između. I kada nas drže u tom zagrljaju, osećamo kako nam ispijaju ono što su grci zvali vis vitalis. Ali nekim čudim, u jednom momentu počinje da nam se dopada taj bolni, ali strastveni zagrljaj, počinjemo da uživamo u tom plesu koji će nam umoriti duh i umiriti vetar iz naših pluća.

Sve što nas okruži tada je tišina, ali ona vrsta tišine u kojoj osećate prisustvo ničega, a ne odsustvo nečega. Shvatite da je sada svaki zvuk velik kao planina i da se može obruštiti na vas, a onda se trudite da dišete lako da ne bi izazvali lavinu.

Ipak, sve ima svoj kraj, zar ne? I koliko god miliona milja izgledalo jutarnje svetlo, uvek možete računati da će vas ono stići ... kad tad.

A do tad ... uživam u stisku zuba na svom vratu.