U nedelju, 6. februara je preminuo Gary Moore, za mene jedan od najznačajnijih ljudi na svetu, onom svetu koji je okruživao moj svet i preko koga se moj svet savija(o). Zaista me je zatekla ta vest, baš onako kako vas takva vest sustigne kad nekoga iskreno cenite i poštujete i kada je taj neko ostavio toliko traga u vama.
Proteklih 15-tak godina sam rastao i plakao uz iskrenu muziku ovog čoveka, koji je za razliku od mnogih umetnika uvek uspevao da otvoreno i iskreno predstavi osećanja koja nosi čovek u čijim grudima kuca divlje, neobuzdano, verovatno ponekad naglo i nepromišljeno, ali prkosno i verno srce. Verujem da je dosta ljudi prepoznalo ovo, te da je to razlog što je Gary Moore postao jedan od najznačajnijih gitarista i pevača u blues i rock sferama.
Da, rekao sam da sam plakao i ne stidim se toga. Upravo to je ono što me je Gary naučio i ono što su mi njegove pesme, njegova gitara šaputale u mnogim besanim noćima kojima sam gušio svoje srce i obuzdavao tu vatru koja nas sve vodi.
Zbog njega sam zavoleo Pariz po čijim pločnicima se nikada nisam šetao; zbog njega sam želeo da odem da vidim te divne i divlje pejzaže Irske; on me je naučio koliko hiljada milja daleka ume da bude zora; on me je ubedio da šta god da se desi ne izgubim nadu u voljenje i da sačuvam svoj blues za Nju, koja možda nikada ni neće doći.
Nadam se da se Gary vratio tamo gde pripada: na divlje granice prkosne Irske, tamo između planine Wicklow i reke Shannon, gde je još uvek trava zelena, gde šibaju divlji vetrovi i gde se može voleti iskreno i srcem koje odavno više ne kuca u grudima ljudi.
Gary, hvala ti za blues!
Gary Moore
1952 - 2011
Proteklih 15-tak godina sam rastao i plakao uz iskrenu muziku ovog čoveka, koji je za razliku od mnogih umetnika uvek uspevao da otvoreno i iskreno predstavi osećanja koja nosi čovek u čijim grudima kuca divlje, neobuzdano, verovatno ponekad naglo i nepromišljeno, ali prkosno i verno srce. Verujem da je dosta ljudi prepoznalo ovo, te da je to razlog što je Gary Moore postao jedan od najznačajnijih gitarista i pevača u blues i rock sferama.
Da, rekao sam da sam plakao i ne stidim se toga. Upravo to je ono što me je Gary naučio i ono što su mi njegove pesme, njegova gitara šaputale u mnogim besanim noćima kojima sam gušio svoje srce i obuzdavao tu vatru koja nas sve vodi.
Zbog njega sam zavoleo Pariz po čijim pločnicima se nikada nisam šetao; zbog njega sam želeo da odem da vidim te divne i divlje pejzaže Irske; on me je naučio koliko hiljada milja daleka ume da bude zora; on me je ubedio da šta god da se desi ne izgubim nadu u voljenje i da sačuvam svoj blues za Nju, koja možda nikada ni neće doći.
Nadam se da se Gary vratio tamo gde pripada: na divlje granice prkosne Irske, tamo između planine Wicklow i reke Shannon, gde je još uvek trava zelena, gde šibaju divlji vetrovi i gde se može voleti iskreno i srcem koje odavno više ne kuca u grudima ljudi.
Gary, hvala ti za blues!
Gary Moore
1952 - 2011
Нема коментара:
Постави коментар