Nemir

Tišina je. Ali ne ona tišina koja dolazi od sveta koji me okružuje. To je ona drugačija vrsta tišine, ona koju čujete kada ste od sveta izolovani svojim mesom. U toj opni najjasnije čujete udaranje svog srca. Tupo.

Ne mogu da se otrgnem želji da pitam: zašto ono uopšte pravi bilo kakav zvuk? Ko je to koga taj prevrtljivac želi za svog slušaoca?

Samo, sada je to udaranje potmulije: osećam da je nešto zgrabilo srce, nešto snažno i hladno. Nešto ga je svojim šakama steglo kao mraz koji nedeljama ne pušta zemlju iz svog okrutnog zagrljaja.

Još jedna iluzija? Još jedan pad vere u mogućnost da ću ikada videti to lice kako ustaje kroz veo mesa i kostiju?

Ali mogućnost je čudan poliedar, telo sposobno da nas zadivi brojem svojih stranica. Pa opet, ponekad se čini da je jedino što zna sedeti na tim stranicama prostor koji nasele očekivanja i nemiri. I kao da je sav naš vek ispunjen hodanjem kroz polja nemira, dok nas nedvosmisleno u pogreške navodi nada.

Sve ima više lica, a čini se još i više naličja. Ponekad mi se čini da imamo mogućnost samo da biramo da li ćemo biti izvrnuti na licu ili pravi na naličju one parodije koju bi oni sa viškom nesvesti nazvali životom.