Ćutanje

Koliko bi bilo dobro da znamo da ćutimo. Ustvari da znamo kada treba ćutati, da možemo da osetimo trenutak kada je reč suvišna i kada će, bez obzira na dobru nameru ta reč izazvati lavinu nerazumevanja koju više neće moći da zaustavi ni hiljadu reči.

Kad kažem reč ne mislim samo na onu izgovorenu, već na reč kao simbol komunikacije, bilo da je to izgovoreno, napisano, sms-ovano, postavljeno kao status na Facebook-u ... sve je to reč, pokušaj da se približivo nekoj drugoj galaksiji, za koju podsvesno znamo da mora biti jako daleka i različita od naše. Mi smo svi hodači u intergalaktičkom beskraju, svi mi dišemo vakuum nerazumevanja i svi imamo suviše kratke korake da bi se približili jedni drugima.

Pa ipak, pokušavanje je ono što nam, izgleda, daje obrtni momenat na našoj putanji oko Sunca.

A pitam se često da li zapravo i vredi pokušavati? I zašto uopšte želimo da se približimo? Zašto želimo da pokušamo da objasnimo svoj svet kada smo svesni da je jedino čime ćemo napuniti naše grlo ukus nerazumevanja?

Kao i uvek, Idioglosija je ta koja se poslednja smeje onim svojim zvonkim slatkim osmehom. A mi ostajemo zbunjeni i zatečeni.

Mislim da je za večeras dovoljno (i previše) pokušaja objašnjavanja. Odlučujem se da mi društvo pravi mali čarobnjak iz Hogwartsa, a ja dajem reč da se neću ništa pitati i da ću mu dozvoliti da me vodi gde god želi.