Vreme ima lice za sve.
Postoji lice sa osmehom koji će ispratiti korak kada je lak. Postoji i ono lice koje će se složiti sa sivim kaputom koji ponekad nosimo kada pada kiša na našim licima. Volimo da se ogledamo u očima onog lica koje gori od vatre hranjene opsenom i očekivanjem da će biti onako kako prevrtljivi rukavi Verovatnoće nikada neće dopustiti.
Vreme ima i ono lice da nas gleda kada mislimo da smo konačno prešli liniju cilja i da nam se nasmeje jer to lice zna da smo samo mi ti koji će vrlo brzo zaboraviti slatki miris pobede i nacrtati novu liniju: još dalju i nedosatižniju.
Postoji i ono lice, mirno, koje će nam praviti društvo u časovima kada svojom mirnoćom utišamo svet oko nas i u nama.
Srećni smo ako poznajemo ono lice čija toplota će nam ogrejati grudi baš kao ruka pod ruku dragog prijatelja u hladnoj zimskoj šetnji.
Čak i kad nam se učini da smo samo sami treba da se prisetimo da je tu oko nas, svuda, bezbroj lica.
Stvarno postoji vreme za sve, a na nama je da uživamo u njegovim licima čak i onda kada se ta lica krive od bola, jer to je jedino vreme koje ćemo imati, a ta lica su jedina koja će nas uvek pratiti.
Dobro, tu je i poneki prijatelj, onaj zalutali iz nekog drugog sveta, koji će znati kako treba da nas drži pod ruku dok šetamo od Terazija prema Slaviji.
Postoji lice sa osmehom koji će ispratiti korak kada je lak. Postoji i ono lice koje će se složiti sa sivim kaputom koji ponekad nosimo kada pada kiša na našim licima. Volimo da se ogledamo u očima onog lica koje gori od vatre hranjene opsenom i očekivanjem da će biti onako kako prevrtljivi rukavi Verovatnoće nikada neće dopustiti.
Vreme ima i ono lice da nas gleda kada mislimo da smo konačno prešli liniju cilja i da nam se nasmeje jer to lice zna da smo samo mi ti koji će vrlo brzo zaboraviti slatki miris pobede i nacrtati novu liniju: još dalju i nedosatižniju.
Postoji i ono lice, mirno, koje će nam praviti društvo u časovima kada svojom mirnoćom utišamo svet oko nas i u nama.
Srećni smo ako poznajemo ono lice čija toplota će nam ogrejati grudi baš kao ruka pod ruku dragog prijatelja u hladnoj zimskoj šetnji.
Čak i kad nam se učini da smo samo sami treba da se prisetimo da je tu oko nas, svuda, bezbroj lica.
Stvarno postoji vreme za sve, a na nama je da uživamo u njegovim licima čak i onda kada se ta lica krive od bola, jer to je jedino vreme koje ćemo imati, a ta lica su jedina koja će nas uvek pratiti.
Dobro, tu je i poneki prijatelj, onaj zalutali iz nekog drugog sveta, koji će znati kako treba da nas drži pod ruku dok šetamo od Terazija prema Slaviji.
Ја ипак мислим да је време једно исто, једино се можда понекад маска промени
ОдговориИзбришиPa upravo tako :)
ОдговориИзбриши