Upravo mi je mahnuo čovek obučen u zlatnu foliju, sa licem ofarbanim u zeleno! Prvo sam mislila da se jutarnja doza kofeina poigrava sa mojim mozgom, a onda sam shvatila da je to, ustvari, pantomimičar - ulični zabavljač, koji mi je bez ikakve nadoknade ulepšao jutro :))
субота, 7. новембар 2009.
среда, 30. септембар 2009.
Srce
Ceo život ubeđujemo sebe da naše srce treba da bude naš vodič kroz život i srljamo za njim, ljutimo se na sebe kada ga ne slušamo, smatramo da nismo ispravni i iskreni ukoliko nećemo da ga pratimo ...
A šta je, zapravo, taj naš vodič? Odakle taj vodič dolazi? Zbog čega verujemo da on postoji?
Pitam sebe da li je naše srce samo glas koji želimo da slušamo, da li je to samo prirodan urođeni bunt prema razumu i racionalnim objašnjenjima? Da li je srce samo još jedan u nizu naših placeba koju nam pomažu da mislimo da je naš život živ, vredan i ispunjen? Da, isto kao i religija, praznoverja, sudbine ...
Uglavnom sam pokušavao da pratim svoje srce čitav život, i bez obzira na to što sam svaki put plaćao visoku cenu za to, nastavljao sam da pratim tu vatru koja nas sve vodi i obmanjuje.
Sa godinama sam samo postao svestan da će me svaki put na koji me povede srce uvaliti u problem koji će samo razum moći da reši, jer verovatno razum i služi za to: da nas čupa iz situacija u koje nas smesti srce. Ali i dalje se vodim za tim starim lažovom, za tim drevnim vetrom koji nam puni jedra i vodi u nepoznato.
Ne želim da razmišljam o tome šta je ispravno a šta ne, jer ni ispravnost ne postoji; niko je još nije izmerio i utvrdio. Samo je pitanje šta će nas na kraju odvesti tamo gde ono drugo neće moći da nas izvadi.
A šta je, zapravo, taj naš vodič? Odakle taj vodič dolazi? Zbog čega verujemo da on postoji?
Pitam sebe da li je naše srce samo glas koji želimo da slušamo, da li je to samo prirodan urođeni bunt prema razumu i racionalnim objašnjenjima? Da li je srce samo još jedan u nizu naših placeba koju nam pomažu da mislimo da je naš život živ, vredan i ispunjen? Da, isto kao i religija, praznoverja, sudbine ...
Uglavnom sam pokušavao da pratim svoje srce čitav život, i bez obzira na to što sam svaki put plaćao visoku cenu za to, nastavljao sam da pratim tu vatru koja nas sve vodi i obmanjuje.
Sa godinama sam samo postao svestan da će me svaki put na koji me povede srce uvaliti u problem koji će samo razum moći da reši, jer verovatno razum i služi za to: da nas čupa iz situacija u koje nas smesti srce. Ali i dalje se vodim za tim starim lažovom, za tim drevnim vetrom koji nam puni jedra i vodi u nepoznato.
Ne želim da razmišljam o tome šta je ispravno a šta ne, jer ni ispravnost ne postoji; niko je još nije izmerio i utvrdio. Samo je pitanje šta će nas na kraju odvesti tamo gde ono drugo neće moći da nas izvadi.
понедељак, 28. септембар 2009.
Idioglosija
Jako čudna reč, reč za koju sam čuo u stihovima mog heroja Daniel Gildenlowa (Pain Of Salvation), reč koja me je inspirisala da potražim njeno značenje i čudni svet koji se krije iza nje.
Po definiciji idioglosija je jezik, skup reči koji stvori mala grupa ljudi ili pojedinci, a posebno se odnosi na malu decu ili na blizance, ispoljava se i kod dece sa dijagnostikovanim oblikom autizma.
Idioglosija je jezik stvoren od strane pojedinca ili manje grupe koji razumeju samo taj pojedinac ili manja grupa. Jezik koji nema tendenciju da bude razumljiv drugima, niti je zato stvoren. Obično nastaje i nestaje u ranoj mladosti.
E sada, Daniel u svojim pesmama provlači jednu vrlo zanimljivu ideju: šta ako svi mi nastavljamo da pričamo svojom idioglosijom, čad i kada odrastemo? Šta ako je toliko nerazumevanja u svetu upravo zato što mi ni nemamo sposobnost da u potpunosti razumemo jezik te druge osobe? I šta ako je to uzrok sve naše patnje, samo puko nerazumevanje?
Priznajem da sam često mislio na taj način, odnosno u tom pravcu. Nikada, koliko god da sam pokušavao da se stavim u nečiju kožu i pogledam iz njegovog ugla to nisam uspevao; nikada nisam mogao da shvatim način na koji neko drugi vidi stvari; nikada nisam mogao da budem siguran da li ono što mi neko govori apsolutno reflektuje njegovu misao ... i onda sam shvatio da i nije u potpunosti moguće preneti govorom sve što želimo.
Svi mi samo pokušavamo da pričamo jasnije, da što više prenesemo ono što je u nama drugim ljudima, svi mi samo govorimo ali nikada ne pričamo, svi mi smo jednaki samo u svojoj nemogućnosti da razumemo jedni druge. Svi mi pričamo svojim jezikom idioglosije i zato ne možemo razumeti jedni druge.
"Uprkos svim ovim rečima niko ne može izraziti ono što zaista oseća, govorimo samo da se sakrijemo"
Po definiciji idioglosija je jezik, skup reči koji stvori mala grupa ljudi ili pojedinci, a posebno se odnosi na malu decu ili na blizance, ispoljava se i kod dece sa dijagnostikovanim oblikom autizma.
Idioglosija je jezik stvoren od strane pojedinca ili manje grupe koji razumeju samo taj pojedinac ili manja grupa. Jezik koji nema tendenciju da bude razumljiv drugima, niti je zato stvoren. Obično nastaje i nestaje u ranoj mladosti.
E sada, Daniel u svojim pesmama provlači jednu vrlo zanimljivu ideju: šta ako svi mi nastavljamo da pričamo svojom idioglosijom, čad i kada odrastemo? Šta ako je toliko nerazumevanja u svetu upravo zato što mi ni nemamo sposobnost da u potpunosti razumemo jezik te druge osobe? I šta ako je to uzrok sve naše patnje, samo puko nerazumevanje?
Priznajem da sam često mislio na taj način, odnosno u tom pravcu. Nikada, koliko god da sam pokušavao da se stavim u nečiju kožu i pogledam iz njegovog ugla to nisam uspevao; nikada nisam mogao da shvatim način na koji neko drugi vidi stvari; nikada nisam mogao da budem siguran da li ono što mi neko govori apsolutno reflektuje njegovu misao ... i onda sam shvatio da i nije u potpunosti moguće preneti govorom sve što želimo.
Svi mi samo pokušavamo da pričamo jasnije, da što više prenesemo ono što je u nama drugim ljudima, svi mi samo govorimo ali nikada ne pričamo, svi mi smo jednaki samo u svojoj nemogućnosti da razumemo jedni druge. Svi mi pričamo svojim jezikom idioglosije i zato ne možemo razumeti jedni druge.
"Uprkos svim ovim rečima niko ne može izraziti ono što zaista oseća, govorimo samo da se sakrijemo"
O sudbini
Postoji li pitanje koje više muči čoveka od pitanja šta će biti sutra i šta je njemu namenjeno? Kuda to idem? Zašto se to dešava? Da li je suđeno tako?
Često razmišljam o konceptu sudbine i o mogućnostima da li ona postoji ili ne. Ono što mi se stvarno na kraju iskristalisalo mi je i poslužilo kao inspiracija da ustanem jutros u 6:30 i da sednem za komp da pretočim to u 0 i 1.
Izvesno je da sudbina postoji. Naravno da postoji. Kada ne bi postojala kako bi čovečiji um dokučio i sebi obrazložio stvari koje ne može da preračuna i sagleda iz svoje sitne perspektive? Da nje nema, kako bi mogli sagledati kompleksne nelinearne jednačine za neograničenim brojem promenljivih koje stoje u pozadini naših života? Da nje nema, koga bismo optuživali za svoje nesreće, ko bi bio toliko surov da nas smešta u teške životne situacije; ili pak koga bismo veličali i smatrali se povlašćenim za dobro i lepe stavri koje nam se dese? Dakle, izvesno je da ona postoji i da je svi mi nosimo sa sobom u džepu, kao švajcarski nožić koji nam toliko treba u životu.
Bez obzira koliko lirski, epski, ili kako već Sudbina zvučala, šta ako ona ne postoji? Ne stvarno, može li ljudsko biće da podnese i pristane na takvu mogućnost?
Možemo li mi da se suočimo sa mogućnošću da nas niko i ništa ne vodi, da ništa nije nigde zapisano, da ne postoji scenarista iza svega, da je sve samo skup slučajnih, nasumičnih dešavanja, na koja delujemo ili ne delujemo i tako menjamo pravac slučajnosti?
Možemo li da se onda izborimo sa životom i svim stvarima koje on nosi ukoliko odbacimo misao da je to deo scenarija? Možemo li da preživimo život ukoliko znamo da nema plana, da nema sigurnosti i da nema mehanizma koji će obezbediti da se stvari dese ili ne dese?
Čvrsto verujem da ne. Verujem da nas je Evolucija, Kreacija ili nešto treće (ili četvrto) opremila sposobnošću da prenebregnemo i apstrakujemo realan mehanizam dešavanja stvari i tu sposobnost nazivamo "verovanje". I to, zaista radi! Umesto da se sitni čovek mlati sa teškim i (mnogim velikim umovima) nedokučivim nelinearnim sistemima, koji uključuju verovatnoće i šta ja znam šta (i ja samo nagađam) čovek će sve te sisteme i mehanizme zameniti sa jednom prostom (čak ne ni prosta proširenom!) rečenicom "To je sudbina". I to zaista sve rešava. Vidite, svi mi volimo da hodamo lakšom stranom i svi mi volimo da se ne mučimo (komformistička priroda čoveka, pisao o tome :) ) tako da smo vrlo vešto smisli odličan placebo za sve naše muke.
Dakle, šta ja pretpostavljam da se dešava (a pri tom sam svestan svoje ograničenosti i ograničenosti svojih znanja):
- ne postoji deterministički uređen sisetem (dakle, ne postoji predodređenost)
- postoji more nasumičnih, slučajnih događaja
- postoje interakcije (akcije) koje utiču na slučajnost događaja (odnosno na verovatnoću slučajosti događaja)
- ukoliko se posmatra patern (šablon) može se doći do izvesnog saznanja o verovatnoći ispoljavanja pojave, odnosno može se igrati sa verovatnoćom da će se pojava desiti i na koji način će se desiti (predviđanje)
- sve što se dešava je rezultanta slučajnosti i interakcija koje su ostvarene tako da su slučajnosti delom ispomerane (odnosno, manje su slučajne nego da nisu postojale interakcije)
- postoje izuzetci
Ipak, ja potpuno shvatam gnušanje ljudi prema ovakvom stavu i znam i sam koliko mi je neprilika donelo traženje ovakvog zaključka (čak i dok ga nisam definisao kao sada). Ljudi ne vole da čuju ono što ne žele, ne vole da veruju da tu ne postoji nešto više i da nas sve nije dotakla i pogledala neka viša sila. Svi mi volimo da mislimo da se za nas neko brine, pa čak i kad nam taj neko smesti neku zvrčku, opet smo skloni da kažemo "tako je bilo suđeno".
Kažem shvatam, jer je čak i takav stav ispravan, posmatrajući iz određenog ugla. Evo jednog smešnog primera, ali je dovoljno istinit i dovoljno ga ljudi koriste, tako da se njegova smešnost gubi:
Ukoliko uzmete šaku punu kamenja i bacite je na zemlju, imate puno pravo, i zaista možete reći, da je (npr.) onom crvenom kamenu bilo suđeno da padne baš tu gde je pao. Nećete biti u krivu, a jednostavnije je reći "suđeno" nago mačovati se sa čistom fizikom koja je dovela do rasporeda kamenčića.
Sam znam koliko sam prilika isputio samo zato što nisam mogao da se upletem u romantično-degenerične priče o horoskopima ili o pitanjima sudbine i predosređenosti. Nažalost, koliko god možda znao da pišem, retko kada bi se u debatama upuštao u fantazije koje ljudi (a žene posebno) vole da slušaju.
Ali, šta sada, tako mi je suđeno valjda. Da sam rođen u Srednjem veku, znam da bi mi bila sudbina da gorim!
Često razmišljam o konceptu sudbine i o mogućnostima da li ona postoji ili ne. Ono što mi se stvarno na kraju iskristalisalo mi je i poslužilo kao inspiracija da ustanem jutros u 6:30 i da sednem za komp da pretočim to u 0 i 1.
Izvesno je da sudbina postoji. Naravno da postoji. Kada ne bi postojala kako bi čovečiji um dokučio i sebi obrazložio stvari koje ne može da preračuna i sagleda iz svoje sitne perspektive? Da nje nema, kako bi mogli sagledati kompleksne nelinearne jednačine za neograničenim brojem promenljivih koje stoje u pozadini naših života? Da nje nema, koga bismo optuživali za svoje nesreće, ko bi bio toliko surov da nas smešta u teške životne situacije; ili pak koga bismo veličali i smatrali se povlašćenim za dobro i lepe stavri koje nam se dese? Dakle, izvesno je da ona postoji i da je svi mi nosimo sa sobom u džepu, kao švajcarski nožić koji nam toliko treba u životu.
Bez obzira koliko lirski, epski, ili kako već Sudbina zvučala, šta ako ona ne postoji? Ne stvarno, može li ljudsko biće da podnese i pristane na takvu mogućnost?
Možemo li mi da se suočimo sa mogućnošću da nas niko i ništa ne vodi, da ništa nije nigde zapisano, da ne postoji scenarista iza svega, da je sve samo skup slučajnih, nasumičnih dešavanja, na koja delujemo ili ne delujemo i tako menjamo pravac slučajnosti?
Možemo li da se onda izborimo sa životom i svim stvarima koje on nosi ukoliko odbacimo misao da je to deo scenarija? Možemo li da preživimo život ukoliko znamo da nema plana, da nema sigurnosti i da nema mehanizma koji će obezbediti da se stvari dese ili ne dese?
Čvrsto verujem da ne. Verujem da nas je Evolucija, Kreacija ili nešto treće (ili četvrto) opremila sposobnošću da prenebregnemo i apstrakujemo realan mehanizam dešavanja stvari i tu sposobnost nazivamo "verovanje". I to, zaista radi! Umesto da se sitni čovek mlati sa teškim i (mnogim velikim umovima) nedokučivim nelinearnim sistemima, koji uključuju verovatnoće i šta ja znam šta (i ja samo nagađam) čovek će sve te sisteme i mehanizme zameniti sa jednom prostom (čak ne ni prosta proširenom!) rečenicom "To je sudbina". I to zaista sve rešava. Vidite, svi mi volimo da hodamo lakšom stranom i svi mi volimo da se ne mučimo (komformistička priroda čoveka, pisao o tome :) ) tako da smo vrlo vešto smisli odličan placebo za sve naše muke.
Dakle, šta ja pretpostavljam da se dešava (a pri tom sam svestan svoje ograničenosti i ograničenosti svojih znanja):
- ne postoji deterministički uređen sisetem (dakle, ne postoji predodređenost)
- postoji more nasumičnih, slučajnih događaja
- postoje interakcije (akcije) koje utiču na slučajnost događaja (odnosno na verovatnoću slučajosti događaja)
- ukoliko se posmatra patern (šablon) može se doći do izvesnog saznanja o verovatnoći ispoljavanja pojave, odnosno može se igrati sa verovatnoćom da će se pojava desiti i na koji način će se desiti (predviđanje)
- sve što se dešava je rezultanta slučajnosti i interakcija koje su ostvarene tako da su slučajnosti delom ispomerane (odnosno, manje su slučajne nego da nisu postojale interakcije)
- postoje izuzetci
Ipak, ja potpuno shvatam gnušanje ljudi prema ovakvom stavu i znam i sam koliko mi je neprilika donelo traženje ovakvog zaključka (čak i dok ga nisam definisao kao sada). Ljudi ne vole da čuju ono što ne žele, ne vole da veruju da tu ne postoji nešto više i da nas sve nije dotakla i pogledala neka viša sila. Svi mi volimo da mislimo da se za nas neko brine, pa čak i kad nam taj neko smesti neku zvrčku, opet smo skloni da kažemo "tako je bilo suđeno".
Kažem shvatam, jer je čak i takav stav ispravan, posmatrajući iz određenog ugla. Evo jednog smešnog primera, ali je dovoljno istinit i dovoljno ga ljudi koriste, tako da se njegova smešnost gubi:
Ukoliko uzmete šaku punu kamenja i bacite je na zemlju, imate puno pravo, i zaista možete reći, da je (npr.) onom crvenom kamenu bilo suđeno da padne baš tu gde je pao. Nećete biti u krivu, a jednostavnije je reći "suđeno" nago mačovati se sa čistom fizikom koja je dovela do rasporeda kamenčića.
Sam znam koliko sam prilika isputio samo zato što nisam mogao da se upletem u romantično-degenerične priče o horoskopima ili o pitanjima sudbine i predosređenosti. Nažalost, koliko god možda znao da pišem, retko kada bi se u debatama upuštao u fantazije koje ljudi (a žene posebno) vole da slušaju.
Ali, šta sada, tako mi je suđeno valjda. Da sam rođen u Srednjem veku, znam da bi mi bila sudbina da gorim!
среда, 16. септембар 2009.
Facebook ...
Ponekad postavimo sebi neke principe koje branimo dugo vrmena, ali na kraju pređemo preko njih iz ovih ili onih razloga. Ne znam da li bih to nazvao nedoslednoću, kolebljivošću ili praktičnošću.
Upravo to me je mučilo pre 2 dana, kada sam shvatio da je jedini način da kontaktiram sa ljudima koje sam zaboravio pre (bukvalno) 10 godina - mojim drugarima iz srednje škole i sa akademije, upravo i jedino Facebook. Mi smo se rastali pre ogrmonih 10 godina, pre ere mobilnih telefona i mejlova, IM naloga i sličnog, tako da su nam u najboljem slučaju ostali brojevi fixnih telefona, što i nije neka stvar.
I tako, posle jedne besane noći, za i protiv, odlučio sam da pređem preko sve mržnje koju sam gajio preko FB i juče otvorih nalog ... i juče mi je bio možda najšokantniji dan u životu!
Čuo sam se (i video čak) sa 30-tak ljudi iz tog zaboravljenog doba, saznao da se pravi okupljanje klase (i to na moj rođendan!), padao u šokove zbog "imam dvoje dece" i premro kad sam čuo da jedan drugar, nažalost, više ne hoda pod ovim Suncem.
Sve u svemu, šokantno!
Nekad treba pogaziti svoj princip, definitivno.
Upravo to me je mučilo pre 2 dana, kada sam shvatio da je jedini način da kontaktiram sa ljudima koje sam zaboravio pre (bukvalno) 10 godina - mojim drugarima iz srednje škole i sa akademije, upravo i jedino Facebook. Mi smo se rastali pre ogrmonih 10 godina, pre ere mobilnih telefona i mejlova, IM naloga i sličnog, tako da su nam u najboljem slučaju ostali brojevi fixnih telefona, što i nije neka stvar.
I tako, posle jedne besane noći, za i protiv, odlučio sam da pređem preko sve mržnje koju sam gajio preko FB i juče otvorih nalog ... i juče mi je bio možda najšokantniji dan u životu!
Čuo sam se (i video čak) sa 30-tak ljudi iz tog zaboravljenog doba, saznao da se pravi okupljanje klase (i to na moj rođendan!), padao u šokove zbog "imam dvoje dece" i premro kad sam čuo da jedan drugar, nažalost, više ne hoda pod ovim Suncem.
Sve u svemu, šokantno!
Nekad treba pogaziti svoj princip, definitivno.
уторак, 8. септембар 2009.
Tales of a Librarian
Postoje različiti mirisi. Neki su manje prijatni, neki su opojni, neki potpuno očaravajući. Jedan od njih je i miris Knjige, miris svih neotkrivenih svetova, veličanstvenih bića i priča, satkanih iz parčića snova. Miris Knjiga, koje putuju iz ruke u ruku, a na čijim stranicama se ljudi susreću i druže …
Juče sam posetila internet stranu biblioteke grada u kom živim. Ukucala sam broj svoje članske kartice, lozinku koja mi je dodeljena i otvorio mi se čitav svet informacija. Klik - i nadjoh knjigu koju tražim. Klik - i produžih rok za vraćanje knjige, koja već danima leži na stočiću u dnevnoj sobi, tik uz crvenu saksiju. Klik – i to je to. Kratkotrajno zadovoljstvo, koje je već nakon nekoliko trenutaka ustupilo mesto potpunom razočarenju…
Gde su ona vremena kada sam u školskoj biblioteci beskonačno slagala Knjige po sopstvenoj decimalnoj klasifikaciji, divne Knjige i lektire : Kako živi Antuntun, Družba Pere Kvržice, Orlovi rano lete… Puštala sam prste da klize po koricama, osluškivala koja Knjiga mi je namenjena tog dana.
A kad se samo setim čitaonice u gradskoj biblioteci, svetog mesta sa poštovanja vrednom akademskom atmosferom...
Šta se desilo sa tim vremenima? Kako nas je tehnologija razmazila! Udješ u neku bezličnu sobu, na kompjuteru potražiš knjigu, njen naziv saopštiš bibliotekaru, osušenom od dosade, koji to blago posesivno čuva na nekom nedostupnom mestu i u sledećem trenutku već napuštaš dom svih tih divnih šarenih korica.
Zašto ne bi postojale čarobne biblioteke sa bezbroj knjiga na bezbroj polica sa beskonačnim merdevinama, na koje moraš da se popneš i osluškuješ, ne bi li čuo Knjigu, koja te doziva, jer je samo tebi namenjena?
To je to. To smo mi. I sva ta tehnologija, koja ponekad, koliko god korisna bila, ume da otčara sav čar jednostavnih stvari u životu. Ne volem!
Juče sam posetila internet stranu biblioteke grada u kom živim. Ukucala sam broj svoje članske kartice, lozinku koja mi je dodeljena i otvorio mi se čitav svet informacija. Klik - i nadjoh knjigu koju tražim. Klik - i produžih rok za vraćanje knjige, koja već danima leži na stočiću u dnevnoj sobi, tik uz crvenu saksiju. Klik – i to je to. Kratkotrajno zadovoljstvo, koje je već nakon nekoliko trenutaka ustupilo mesto potpunom razočarenju…
Gde su ona vremena kada sam u školskoj biblioteci beskonačno slagala Knjige po sopstvenoj decimalnoj klasifikaciji, divne Knjige i lektire : Kako živi Antuntun, Družba Pere Kvržice, Orlovi rano lete… Puštala sam prste da klize po koricama, osluškivala koja Knjiga mi je namenjena tog dana.
A kad se samo setim čitaonice u gradskoj biblioteci, svetog mesta sa poštovanja vrednom akademskom atmosferom...
Šta se desilo sa tim vremenima? Kako nas je tehnologija razmazila! Udješ u neku bezličnu sobu, na kompjuteru potražiš knjigu, njen naziv saopštiš bibliotekaru, osušenom od dosade, koji to blago posesivno čuva na nekom nedostupnom mestu i u sledećem trenutku već napuštaš dom svih tih divnih šarenih korica.
Zašto ne bi postojale čarobne biblioteke sa bezbroj knjiga na bezbroj polica sa beskonačnim merdevinama, na koje moraš da se popneš i osluškuješ, ne bi li čuo Knjigu, koja te doziva, jer je samo tebi namenjena?
To je to. To smo mi. I sva ta tehnologija, koja ponekad, koliko god korisna bila, ume da otčara sav čar jednostavnih stvari u životu. Ne volem!
четвртак, 3. септембар 2009.
Zezanje krize
Kriza. Kriza. Gde god se okreneš: kriza. Za šta god se uhvatiš:kriza.
Pokušavam da shvatim šta je ustvari kriza, još od vremena kad je zvanično prešla našu granicu na Horgošu uz kraće zadržavanje.
I koliko god se trudio da racionalno i analitički priđem problemu i da na osnovu dedukcije shvatim to bitno pitanje, ne ide.
Izađeš u grad, prošetaš, a svi kafići puni. Odeš u neki supermarket, dobiješ proširene vene od stajanja u redu za kasu. Hoćeš da rezervišeš letovanje, sve zauzeto ...
Pa dobro, ljudi a šta je tu kriza?
Verujem da se svi vi sećate, koliko i ja, krize mračnih 90-tih godina prošlog veka ... e to je bila kriza. Kad stvarno nisi imao ni za hleb, kad smo preživljavali na listićima, testima, hlebom iz mamine rerne i uz pomoć rođaka sa sela, jer da njih nije bilo, verovatno bi stradali gradski parkovi jer bi ljudi ogulili koru sa drveća ...
Sećate se sigurno scene kad sa 1000000000 dinara (cirka 0,5 maraka) uđeš u "Naminu" prodavnicu a ono na rafu 2 šampona od koprive, 3 rolne toalet papira i ona slanina-sapun. A ti ne možeš da kupiš ništa od toga.
Ili redovi i tuče za veknu hleba ili flašu jestivog ulja ... samo kad se setim, plače mi se.
Ili benzin na litru, na svakom ćošku, u raznim bojama: zeleni, crveni, braon, crni ...
Sok iz kesice "Step" ... kad se samo setim
I onda su nam danas puna usta krize, danas kada je svako u poslednjih godinu dana kupio novi telefon, kompjuter, bio na letovanju; barem jednom nedeljno idemo u supermarket, itd. itd.
Na pamet mi padaju stihovi PEARL JAM sa kultnog albuma "Ten"
"Ne dovodim u pitanje našu egzistenicju,
samo preispitujem naše moderne potrebe"
Pokušavam da shvatim šta je ustvari kriza, još od vremena kad je zvanično prešla našu granicu na Horgošu uz kraće zadržavanje.
I koliko god se trudio da racionalno i analitički priđem problemu i da na osnovu dedukcije shvatim to bitno pitanje, ne ide.
Izađeš u grad, prošetaš, a svi kafići puni. Odeš u neki supermarket, dobiješ proširene vene od stajanja u redu za kasu. Hoćeš da rezervišeš letovanje, sve zauzeto ...
Pa dobro, ljudi a šta je tu kriza?
Verujem da se svi vi sećate, koliko i ja, krize mračnih 90-tih godina prošlog veka ... e to je bila kriza. Kad stvarno nisi imao ni za hleb, kad smo preživljavali na listićima, testima, hlebom iz mamine rerne i uz pomoć rođaka sa sela, jer da njih nije bilo, verovatno bi stradali gradski parkovi jer bi ljudi ogulili koru sa drveća ...
Sećate se sigurno scene kad sa 1000000000 dinara (cirka 0,5 maraka) uđeš u "Naminu" prodavnicu a ono na rafu 2 šampona od koprive, 3 rolne toalet papira i ona slanina-sapun. A ti ne možeš da kupiš ništa od toga.
Ili redovi i tuče za veknu hleba ili flašu jestivog ulja ... samo kad se setim, plače mi se.
Ili benzin na litru, na svakom ćošku, u raznim bojama: zeleni, crveni, braon, crni ...
Sok iz kesice "Step" ... kad se samo setim
I onda su nam danas puna usta krize, danas kada je svako u poslednjih godinu dana kupio novi telefon, kompjuter, bio na letovanju; barem jednom nedeljno idemo u supermarket, itd. itd.
Na pamet mi padaju stihovi PEARL JAM sa kultnog albuma "Ten"
"Ne dovodim u pitanje našu egzistenicju,
samo preispitujem naše moderne potrebe"
среда, 2. септембар 2009.
O dizajnu bloga
... ili ti zašto blog nisam dizajnirao, a to mi je posao!?
Odgovor je: e pa neću! Svaki dan po ceo dan smišljam kako nešto treba da izgleda, kako glupost upakovati na što boolji način ...
E pa ovde neće da bude ambalaže, dragi moji, samo sadržaj. I zato, ostajem na šugavim Bloggerovim temama ... pa šta bude da bude!
Pozdrav!
Odgovor je: e pa neću! Svaki dan po ceo dan smišljam kako nešto treba da izgleda, kako glupost upakovati na što boolji način ...
E pa ovde neće da bude ambalaže, dragi moji, samo sadržaj. I zato, ostajem na šugavim Bloggerovim temama ... pa šta bude da bude!
Pozdrav!
Pomodarija, šta li
Ne znam da li ste primetili, a verujem da jeste, kako nas je u zadnjih par godina poplavila najezda kojekakvih serija. Ne mislim ovde na one latino-plačem-skičim-vrištim-sečemvene serije, već ove "urbane" i "cool". A što je najgore ... ponekad mi se čini da te latino i nisu najgore, a evo i zašto.
U naše bezbrižne domove su se, u onim satima kad verovatno svako od nas legne u krevet i želi da se opusti, uselili istraživači ubistava, patolozi, hirurzi, sredovečme žene sumnjivog morala, advokati ... I svi oni su nam u to vreme kada treba da se opustimo doneli stvari koje smatram prilično nenormalnim za prosečnu osobu.
Najstrašnije je to što smo svi oguglali na takve stvari, jer svako veče pred spavanje vidimo dva-tri prerezana vrata, odsečene glave, lekcije iz sexa sredovečnih žena koje imaju moral maloletnih prostituki, dve-tri kile ljudskih organa ...
Pitam se sa čim mi to odlazimo na spavanje i šta ostaje da se vrti u nekom tamo back procesu dok spavamo? Kako uopšte i da budemo normalni?
Pored svikavanja na kojekakve morbidnosti (znate onu kliše scenu kad patlog OBAVEZNO mora da doručkuje na stolu gde je isečen neki ljudski leš u trenutku kad glavni junak upada u cyber mrtvačnicu) ono što ću dalje napisati me možda još više brine.
To je laž koju ove serije plasiraju. Da, laž. Iako znam da se moja seka sada neće složiti u potpunosti, ali ove serije su fabrike laži, lepo i kulturno upakovanih, te su još opasnije od onih "rosa salvaje" kuknjava i propalih ljubavi. Za ono svako zna da je bullshit sa kilometar i ne uzima za ozbiljno, ali ovo ...
Sigurno ste primetili kako je to cool biti patolog, on samo uzme svoju testericu, odseče koji komad mesa i ustanovi u koje vreme je mama od ubice počešala desnu nadlakticu i prebacila na CNN. Takođe, jasno se može utvrditi, onako uzgred, da glavni junak nije video porodicu već 125 sati jer je na poslu i to je jako cool. Mislim, ko od nas to ne želi?
Dalje, primetili ste sigurno da su u serijama svi detektivi opremljeni sa šestim, sedmim i osmim čulom, vide u prošlost i budućnost, imaju u glavama baze podataka kojih se i Wikipedija stidi i uber brze procesore kojima u trenutku izvlače podatke iz baza.
Ili one (uh kako da ovo kažem kulturno) ženetine koje žive krajnje razlbudno i time pokazuju kako su one urbane i emancipovane .... uh! A uz to valjaju kojekakve vrednosti koje sam upravo slušao na radiju B92 u pismu neke budale ...
Ili advokati koji uvek, ali uvek imaju neke extra slučajeve, i sve što im se dešava je tako coool. Svi se zezaju po sudovima, bore se, pobeđuju, ponekad izgube čisto da bi se oko toga napravila mini drama da se glavni junaci isplaču čisto da se vidi kako su oni ljudi od krvi i mesa ... a nikad nemaju slučaj da je komšija nekome ukrao meter zemlje ili obrao šljivu na međi ...
Ili hirurzi, koji u toku rutinske operacije kakva je presađivanje srca raspravlja sa bivšom ženom, u prisustvu kuma (anesteziologa) i dve ljubavnice (od kojih je bar jedna žena kuma anesteziologa) o tome kako im je brak u krizi i kako bi trebali da odu na jedrenje Mediteranom, da osveže vezu. Mislim ... oni su ionako toliko dobri u poslu da transplatacija srca dođe kao pijuckanje kafe u kafeu ...
I tako, da ne nabrajam više, shvatili ste.
Sve te divne serije su uslovile da se i omladina povodi za sjajnim zanimanjima i zezanju koje ide uz to kad ste lekar, advokat, detektiv ili kurv...pardon emancipovana žena.
Šta da kažem, drago mi je da imam National Geographic i History, tako da mi ne mogu ništa!
U naše bezbrižne domove su se, u onim satima kad verovatno svako od nas legne u krevet i želi da se opusti, uselili istraživači ubistava, patolozi, hirurzi, sredovečme žene sumnjivog morala, advokati ... I svi oni su nam u to vreme kada treba da se opustimo doneli stvari koje smatram prilično nenormalnim za prosečnu osobu.
Najstrašnije je to što smo svi oguglali na takve stvari, jer svako veče pred spavanje vidimo dva-tri prerezana vrata, odsečene glave, lekcije iz sexa sredovečnih žena koje imaju moral maloletnih prostituki, dve-tri kile ljudskih organa ...
Pitam se sa čim mi to odlazimo na spavanje i šta ostaje da se vrti u nekom tamo back procesu dok spavamo? Kako uopšte i da budemo normalni?
Pored svikavanja na kojekakve morbidnosti (znate onu kliše scenu kad patlog OBAVEZNO mora da doručkuje na stolu gde je isečen neki ljudski leš u trenutku kad glavni junak upada u cyber mrtvačnicu) ono što ću dalje napisati me možda još više brine.
To je laž koju ove serije plasiraju. Da, laž. Iako znam da se moja seka sada neće složiti u potpunosti, ali ove serije su fabrike laži, lepo i kulturno upakovanih, te su još opasnije od onih "rosa salvaje" kuknjava i propalih ljubavi. Za ono svako zna da je bullshit sa kilometar i ne uzima za ozbiljno, ali ovo ...
Sigurno ste primetili kako je to cool biti patolog, on samo uzme svoju testericu, odseče koji komad mesa i ustanovi u koje vreme je mama od ubice počešala desnu nadlakticu i prebacila na CNN. Takođe, jasno se može utvrditi, onako uzgred, da glavni junak nije video porodicu već 125 sati jer je na poslu i to je jako cool. Mislim, ko od nas to ne želi?
Dalje, primetili ste sigurno da su u serijama svi detektivi opremljeni sa šestim, sedmim i osmim čulom, vide u prošlost i budućnost, imaju u glavama baze podataka kojih se i Wikipedija stidi i uber brze procesore kojima u trenutku izvlače podatke iz baza.
Ili one (uh kako da ovo kažem kulturno) ženetine koje žive krajnje razlbudno i time pokazuju kako su one urbane i emancipovane .... uh! A uz to valjaju kojekakve vrednosti koje sam upravo slušao na radiju B92 u pismu neke budale ...
Ili advokati koji uvek, ali uvek imaju neke extra slučajeve, i sve što im se dešava je tako coool. Svi se zezaju po sudovima, bore se, pobeđuju, ponekad izgube čisto da bi se oko toga napravila mini drama da se glavni junaci isplaču čisto da se vidi kako su oni ljudi od krvi i mesa ... a nikad nemaju slučaj da je komšija nekome ukrao meter zemlje ili obrao šljivu na međi ...
Ili hirurzi, koji u toku rutinske operacije kakva je presađivanje srca raspravlja sa bivšom ženom, u prisustvu kuma (anesteziologa) i dve ljubavnice (od kojih je bar jedna žena kuma anesteziologa) o tome kako im je brak u krizi i kako bi trebali da odu na jedrenje Mediteranom, da osveže vezu. Mislim ... oni su ionako toliko dobri u poslu da transplatacija srca dođe kao pijuckanje kafe u kafeu ...
I tako, da ne nabrajam više, shvatili ste.
Sve te divne serije su uslovile da se i omladina povodi za sjajnim zanimanjima i zezanju koje ide uz to kad ste lekar, advokat, detektiv ili kurv...pardon emancipovana žena.
Šta da kažem, drago mi je da imam National Geographic i History, tako da mi ne mogu ništa!
уторак, 1. септембар 2009.
Retrospektiva
Ha! Dva posta u istom danu! Šta sam vam rekao ... vraćam e na velika vrata!
Pročitah (skoro sve) postove koje samo Bi i ja napisali ... i mogu vam reći da meni ovaj blog stvarno ima vrednost, a to vidim sada kada posle 7-8 meseci nakon objalvjivanja priča još uvek osećam isto što sam osećao kada sam ih pisao.
To je to: moj dnevnik!
E pa dragi dnevniče, družićemo se mi još intenzivnije!
PS: čekam da se Bi vrati sa odmora pa da se malo razdrmamo i da se bacimo na tastature
Pročitah (skoro sve) postove koje samo Bi i ja napisali ... i mogu vam reći da meni ovaj blog stvarno ima vrednost, a to vidim sada kada posle 7-8 meseci nakon objalvjivanja priča još uvek osećam isto što sam osećao kada sam ih pisao.
To je to: moj dnevnik!
E pa dragi dnevniče, družićemo se mi još intenzivnije!
PS: čekam da se Bi vrati sa odmora pa da se malo razdrmamo i da se bacimo na tastature
Posao ...
Pogledah sad na ovaj svoj blog i shvatih da je prošlo 4 meseca kako ništa nisam pisao! Pa to je strašno! Za slučaj da ovo neko čita još uvek, evo objavljujem da nastavljam da pišem. Časna pionirska ...
Nego, današnja inspiracija je tako neinspirativna: posao.
Posao je nužno zlo svakog od nas. Može bilo ko da mi negira tu činjenicu, da se vadi na karijeru, želju z ausavršavanjem, dobre kolege, ostvarivanje sebe samog, bla-bla, ali na kraju svega, kada maske spadnu i kad ostanemo goli ispred ogledala (ok, ovo je smao metafora, nemoj da neko misli bukvalno) istina ima ružnije lice i kezi nam se govoreći kako je posao jedan veeeelki smor. Zlo. Lepo sam rekao.
Po starom dobrom običaju, sad ću ja da obrazložim to što sam napisao u prethodnoj rečenici.
Ljudi su po prirodi oportunisti - konformisti. To znači da se čovek prilagodio tako što je mogao da jede raznoliku hrane: od mesa, povrća, plodova kojekakvih, trave, strvina ... eto to je omogućilo da ova naša divna rasa, uz pacove, postane najrasprostranjenija vrsta sisara na planeti.
Ali, uz razvoj inteligencije, shvatili smo da možemo sebi uvek obezbediti po koji zalogaj više, te tako udarismo temelje svom komformističkom ponašanju. Naravno, nekoliko miliona godina evolucije je od nas stvorilo savršene konformiste te će naredni eon de-evolucije verovatno izazvati odumiranje naše rase, usled nereverzibilnosti naših navika.
Elem, posao, u današnjem smislu te reči bi trebao da predtsavlja pandan nekadašnjem šnjuvanju po šumama (i gorama) u potrazi za kakvom svinjom, jelenom, zecom ili tako nečim ... Možda i jeste. Čak i ako jeste, opet smatram da su i tada ljudi jedva čekali da završe lov, da se najedu i poizvrću i spavaju. Konformizam, kaže vam.
Danas manje više isto to radimo: umesto jurnjave za zecom, ja jurim brojke i slova po ceo dan da bi dobio neke papire uz pomoć kojih ću u "Rodi", "Merkatoru", "Interexu", itd. kupiti 1 kg mesa, 5 kg krompira i slično.
Dakle, kad čovek malo bolje pogleda, šta se tu promenilo? Ambalaža, kako lova, tako i lovine: koplje od kamena je zamenila tastatura, a razigranog zekana primamljivo isečene šnicle u zamrzivaču supermarketa.
A posao smara i pritiska, baš kao što je naše pretke koji su morali da trče po šumama i gorama.
Sve ovo sam hteo da ispričam kao uvod, ali se oteglo ... Poenta je da ne postoji dobar posao, ne u smislu finansija, karijere ili slično, već u smislu čovekovog bića. Uvek će posao pritiskati lenji duh u nama, pa će i najbolji i najbolje plaćeni posao izazivati očaj. A kako i neće, kad je to minimum 8 sati vremena kad nismo svoji, kad po definiciji ne smemo da se bavimo sobom ... To je 1/3 dana, a 1/2 vremena koje budni provedemo u životu.
I ne treba nikada da pristanemo na to da volimo posao! Mora uvek da ostane u nama jedna zera bunta ka onome čemu dajemo polovinu svog života!
Voleo bih da sam pametniji pa da mogu da smislim neki bolji način da ulovim zeca danas, i da me manje umara taj lov. Ali bojim se da od toga nema ništa.
A mator sam da počnem da igram fudbal i tako to ...
Nego, današnja inspiracija je tako neinspirativna: posao.
Posao je nužno zlo svakog od nas. Može bilo ko da mi negira tu činjenicu, da se vadi na karijeru, želju z ausavršavanjem, dobre kolege, ostvarivanje sebe samog, bla-bla, ali na kraju svega, kada maske spadnu i kad ostanemo goli ispred ogledala (ok, ovo je smao metafora, nemoj da neko misli bukvalno) istina ima ružnije lice i kezi nam se govoreći kako je posao jedan veeeelki smor. Zlo. Lepo sam rekao.
Po starom dobrom običaju, sad ću ja da obrazložim to što sam napisao u prethodnoj rečenici.
Ljudi su po prirodi oportunisti - konformisti. To znači da se čovek prilagodio tako što je mogao da jede raznoliku hrane: od mesa, povrća, plodova kojekakvih, trave, strvina ... eto to je omogućilo da ova naša divna rasa, uz pacove, postane najrasprostranjenija vrsta sisara na planeti.
Ali, uz razvoj inteligencije, shvatili smo da možemo sebi uvek obezbediti po koji zalogaj više, te tako udarismo temelje svom komformističkom ponašanju. Naravno, nekoliko miliona godina evolucije je od nas stvorilo savršene konformiste te će naredni eon de-evolucije verovatno izazvati odumiranje naše rase, usled nereverzibilnosti naših navika.
Elem, posao, u današnjem smislu te reči bi trebao da predtsavlja pandan nekadašnjem šnjuvanju po šumama (i gorama) u potrazi za kakvom svinjom, jelenom, zecom ili tako nečim ... Možda i jeste. Čak i ako jeste, opet smatram da su i tada ljudi jedva čekali da završe lov, da se najedu i poizvrću i spavaju. Konformizam, kaže vam.
Danas manje više isto to radimo: umesto jurnjave za zecom, ja jurim brojke i slova po ceo dan da bi dobio neke papire uz pomoć kojih ću u "Rodi", "Merkatoru", "Interexu", itd. kupiti 1 kg mesa, 5 kg krompira i slično.
Dakle, kad čovek malo bolje pogleda, šta se tu promenilo? Ambalaža, kako lova, tako i lovine: koplje od kamena je zamenila tastatura, a razigranog zekana primamljivo isečene šnicle u zamrzivaču supermarketa.
A posao smara i pritiska, baš kao što je naše pretke koji su morali da trče po šumama i gorama.
Sve ovo sam hteo da ispričam kao uvod, ali se oteglo ... Poenta je da ne postoji dobar posao, ne u smislu finansija, karijere ili slično, već u smislu čovekovog bića. Uvek će posao pritiskati lenji duh u nama, pa će i najbolji i najbolje plaćeni posao izazivati očaj. A kako i neće, kad je to minimum 8 sati vremena kad nismo svoji, kad po definiciji ne smemo da se bavimo sobom ... To je 1/3 dana, a 1/2 vremena koje budni provedemo u životu.
I ne treba nikada da pristanemo na to da volimo posao! Mora uvek da ostane u nama jedna zera bunta ka onome čemu dajemo polovinu svog života!
Voleo bih da sam pametniji pa da mogu da smislim neki bolji način da ulovim zeca danas, i da me manje umara taj lov. Ali bojim se da od toga nema ništa.
A mator sam da počnem da igram fudbal i tako to ...
уторак, 26. мај 2009.
Živeti slobodno ...
Šetam gradom i primećujem sve veći broj security osoblja ispred zgrada. Čuvaju. Čuvaju kontraverzne biznismene, poštenjačine, koji su eto, naporno radili i sada neko želi da ih ubije, kidnapuje, ucenjuje ...
Pitam se koliko ustvari košta biti bogat. Da li je cena bogatstva zarobljeništvo u svom lux-stanu od 180 m2, punom fensi tepiha, plazma televizora i mermera, dok ti u zgradi sedi četa skupo plaćenih glupana iz security-agencija? Da li je cena bogatstva nemogućnost izlaženje na ulicu bez oklopno-transportnog džipa marke Audi Q7 ili BMW X6?
A u celoj priči su mi još interesantniji sami pripadnici obezbeđenja: to su uglavnom sitne baje u krupnim kombinezonima, sa još krupnijim grbovima koji označavaju pripadnost elitnim (i jedinim) jediniciama svoje agencije ... Ono što je izvesno da ti kombinezoni i kvazi-vojne čizme imaju spososbnost da napumpaju čoveka, da mu uliju kilogram samopouzdanja i veličine, i daju onaj pogled ispod oka ... znate, ono "joj što sam za*eban".
U samu taktiku odbrane ne bih ni ulazio, jer verujem da bi svaki prosečan tim odvalio u nekoliko sekundi to obezbeđenje, ali hajde ...
Kontam da to obezbeđenje i nije tu da obezbedi: verujem da su oni tu da pokažu statusni simbol svog gazde, baš kao i skupi autmobili, maloletnice koje vodaju i propale firme koje otkupljuju. Sve to je samo puka seljana, baš kao oni zigani u Draginju, što zidaju kuće od 16 spratova i oslikavaju ih freskama, a ustavri žive u šupama iz pomenutih građevina (da se ne prlja).
I na kraju, šta njima sve to vredi? Džaba im ukradene pare koje ne mogu ni da izbroje, jer ne mogu ni da ih potroše. Ja sa svojom platicom imam sve, uglavnom, i imam slobodu da prolazim sa rukama u džepovima pored njihovih (slabo) čuvanih tamnica i da zviždućem, jer sam običan lik.
Običan i slobodan. I to je to!
Pitam se koliko ustvari košta biti bogat. Da li je cena bogatstva zarobljeništvo u svom lux-stanu od 180 m2, punom fensi tepiha, plazma televizora i mermera, dok ti u zgradi sedi četa skupo plaćenih glupana iz security-agencija? Da li je cena bogatstva nemogućnost izlaženje na ulicu bez oklopno-transportnog džipa marke Audi Q7 ili BMW X6?
A u celoj priči su mi još interesantniji sami pripadnici obezbeđenja: to su uglavnom sitne baje u krupnim kombinezonima, sa još krupnijim grbovima koji označavaju pripadnost elitnim (i jedinim) jediniciama svoje agencije ... Ono što je izvesno da ti kombinezoni i kvazi-vojne čizme imaju spososbnost da napumpaju čoveka, da mu uliju kilogram samopouzdanja i veličine, i daju onaj pogled ispod oka ... znate, ono "joj što sam za*eban".
U samu taktiku odbrane ne bih ni ulazio, jer verujem da bi svaki prosečan tim odvalio u nekoliko sekundi to obezbeđenje, ali hajde ...
Kontam da to obezbeđenje i nije tu da obezbedi: verujem da su oni tu da pokažu statusni simbol svog gazde, baš kao i skupi autmobili, maloletnice koje vodaju i propale firme koje otkupljuju. Sve to je samo puka seljana, baš kao oni zigani u Draginju, što zidaju kuće od 16 spratova i oslikavaju ih freskama, a ustavri žive u šupama iz pomenutih građevina (da se ne prlja).
I na kraju, šta njima sve to vredi? Džaba im ukradene pare koje ne mogu ni da izbroje, jer ne mogu ni da ih potroše. Ja sa svojom platicom imam sve, uglavnom, i imam slobodu da prolazim sa rukama u džepovima pored njihovih (slabo) čuvanih tamnica i da zviždućem, jer sam običan lik.
Običan i slobodan. I to je to!
субота, 23. мај 2009.
Aroma Satanica
Sinoć sam odgledala divan film, jedan od onih, kojima je teško odrediti žanr. Film u velikom gradu iz druge perspektive, sa pričom, koja nosi, savršeno doradjenim scenariom, gde se neprestano preliva komunikaciona supstanca, puno hemije i malo likova, što apsolutno prkosi holivudskoj formuli za uspeh i potrebi za specijalnim efektima (čija cena bi verovatno rešila svetsku ekonomsku krizu) i armiji od 10.000 limenih kreatura.
Negde posle ponoći je anatomski jastuk gostoljubivo primio moju glavu i baš kad je neurohemija pokrenula neuralnu buku, druga buka me grubo iščupala iz R.E.M.-a! Počelo je nešto što je u naletima post-olujnog vetra zvučalo kao eksperiment na primatskim vrstama, gde ih otprilike uče da pevaju. A onda sam shvatila da se na samo 100 m od moje glave odvija: srozavanje morala, glorifikacija izopačenosti, degradacija sistema vrednosti i svakog muzičkog ukusa, u prevodu: nastup Seke Aleksić.
Jači nego ikad, nego šta! Jači od mog sna, od potrebe da regenerišem svoj nervni sistem, od klavirskih melodija moje boginje, od zvučnog zida mog životnog prostora.
Teši me samo izjava meni omiljenog umetnika: "Sada je tako sve dok ne bude drugačije."
Negde posle ponoći je anatomski jastuk gostoljubivo primio moju glavu i baš kad je neurohemija pokrenula neuralnu buku, druga buka me grubo iščupala iz R.E.M.-a! Počelo je nešto što je u naletima post-olujnog vetra zvučalo kao eksperiment na primatskim vrstama, gde ih otprilike uče da pevaju. A onda sam shvatila da se na samo 100 m od moje glave odvija: srozavanje morala, glorifikacija izopačenosti, degradacija sistema vrednosti i svakog muzičkog ukusa, u prevodu: nastup Seke Aleksić.
Jači nego ikad, nego šta! Jači od mog sna, od potrebe da regenerišem svoj nervni sistem, od klavirskih melodija moje boginje, od zvučnog zida mog životnog prostora.
Teši me samo izjava meni omiljenog umetnika: "Sada je tako sve dok ne bude drugačije."
субота, 16. мај 2009.
Jači nego ikad
Moj dragi zet je upravo poslao jednu sliku koju sam MORAO da podelim sa svima!
Rekao bih da sam ostao bez komentara kad sam video ovako nešto u Sloveniji, ali se setih one stare ... "dobar glas daleko se čuje" :D
Rekao bih da sam ostao bez komentara kad sam video ovako nešto u Sloveniji, ali se setih one stare ... "dobar glas daleko se čuje" :D
уторак, 28. април 2009.
Skoro TB (terabajt)
Hm, ne želim da ovo bude neka computer freak priča, jer (na sreću) još uvek nema previše ovakvih kao ja ... ali danas imam povoda za priču sa ovakvim naslovom.
Naime, danas sam pazario hard disk od 640 GB, što u zbiru sa postojećih 150 GB (super brzim - a i još više super skupim - Raptorom) iznosi oko 800 GB ... bre!
I sad je počelo ono zbog čega sam i uložio u zidanje magaze ... tovarenje svakojakog đubra u istu tu magazu!
Eh, svaki dan se smejem tata-Radiši zbg njegove hrčkovite-kompulzivne opsesije da sve skuplja i stavlja u podrum, međutim, mislim da je on za mene mala beba! Ukoliko bih mogao da nekako izvadim podatak koliko sam dao para (i koliko vremena sam potrošio) na kupovinu praznih CD/DVD-ova (kojih sada čini mi se imam u hiljadama u kući) verovatno bih došao do računice od jednog dobrog polovnog automobila!
Da li je to bolest il' samo poremećaj, verujem da će nauka objasniti u godinama koje dolaze, ali evo samo jedan podatak: imam preko 3600 albuma i to samo iz oblasti rock/metal žanra i verovatno još oko 400-500 koji nisu u toj branši. Da ne spominjem količinu filmova, softvera, igara, beskrajnih back-upova koja sam godinama brižljivo slagao, katalogizirao, prepakivao, ponovo rezao, ponovo katalogizirao ... i tako u nedogled.
Sad je došlo na red da tih 3600 albuma prebacim u magazu, tj na novi Hard disk ... suludo, zar ne?! Kad bih uzeo da slušam sve što ću imati u tom folderu (dakle tih 3600 albuma) trebalo bi mi oko 120-150 dana uzastopnog slušanja 24/7 ... Eto, sad sedim, kucam ovo, smejem se, i ne verujem šta upravo radim!
Iako sam muzički fan, verujem da sam od sve te količine albuma pustio možda samo 20%, a slušam verovatno samo 5% ... a to me opet ne sprečava da svakodnevno obogaćujem svoju kolekciju za 10-20 novih albuma ....
I dokle tako? Pitam upravo samog sebe ... pa ne znam. Ludilo je u progresu, rekao bih, i nije sad red da se zaustavlja kad je krenulo. Za ludilo nema krize, pa neka se kotrlja kad je krnulo!
Naime, danas sam pazario hard disk od 640 GB, što u zbiru sa postojećih 150 GB (super brzim - a i još više super skupim - Raptorom) iznosi oko 800 GB ... bre!
I sad je počelo ono zbog čega sam i uložio u zidanje magaze ... tovarenje svakojakog đubra u istu tu magazu!
Eh, svaki dan se smejem tata-Radiši zbg njegove hrčkovite-kompulzivne opsesije da sve skuplja i stavlja u podrum, međutim, mislim da je on za mene mala beba! Ukoliko bih mogao da nekako izvadim podatak koliko sam dao para (i koliko vremena sam potrošio) na kupovinu praznih CD/DVD-ova (kojih sada čini mi se imam u hiljadama u kući) verovatno bih došao do računice od jednog dobrog polovnog automobila!
Da li je to bolest il' samo poremećaj, verujem da će nauka objasniti u godinama koje dolaze, ali evo samo jedan podatak: imam preko 3600 albuma i to samo iz oblasti rock/metal žanra i verovatno još oko 400-500 koji nisu u toj branši. Da ne spominjem količinu filmova, softvera, igara, beskrajnih back-upova koja sam godinama brižljivo slagao, katalogizirao, prepakivao, ponovo rezao, ponovo katalogizirao ... i tako u nedogled.
Sad je došlo na red da tih 3600 albuma prebacim u magazu, tj na novi Hard disk ... suludo, zar ne?! Kad bih uzeo da slušam sve što ću imati u tom folderu (dakle tih 3600 albuma) trebalo bi mi oko 120-150 dana uzastopnog slušanja 24/7 ... Eto, sad sedim, kucam ovo, smejem se, i ne verujem šta upravo radim!
Iako sam muzički fan, verujem da sam od sve te količine albuma pustio možda samo 20%, a slušam verovatno samo 5% ... a to me opet ne sprečava da svakodnevno obogaćujem svoju kolekciju za 10-20 novih albuma ....
I dokle tako? Pitam upravo samog sebe ... pa ne znam. Ludilo je u progresu, rekao bih, i nije sad red da se zaustavlja kad je krenulo. Za ludilo nema krize, pa neka se kotrlja kad je krnulo!
четвртак, 23. април 2009.
?
Postoje dani kada ti prosto ništa ne ide od ruke. U nedostatku ozbiljne kritike na svoj račun, jedino što možeš sebi da priuštiš jeste ćutanje.
уторак, 14. април 2009.
Sweet Revenge
Pre nekog vremena sanjam da sam krenula na more. Na sebi sam imala, ni manje, ni više, nego haljinu u kojoj sam pošla u prvi razred, tačnije, drugi dan prvog razreda (onaj prvi dan je rezervisan za upoznavanje mama i učiteljica).
Sva ushićena, onako bucmasta od zdravog života na sremskim njivama, u toj beloj haljini sa žitaricama, cvećem i volanima, sa djačkom torbom, u kojoj su morale da budu sve knjige (od bukvara do prirode i društva), sveske u kocke, kao i one sa malim i velikim linijama i pernica, čvrsto sam stisnula bratovu ruku i hrabro krenula u novi svet. Škola kao pojam za mene nije bila potpuna nepoznanica, jer sam skoro celu godinu provela u bratovom razredu, ali deo škole u koji sam zakoračila je do tada bio neispitana teritorija. Naravno, čim su moje nožice stale na ispucane betonske ploče školskog dvorišta, bez obzira na činjenicu da smo poranili i da nema nigde nikog, brat je nestao. Izbezumljena od straha, šetala sam po nepreglednom dvorištu, tražeći ga, osvrćući se posle svakog koraka, da slučajno ne bih izgubila školsku zgradu iz vida, a onda – briznula u plač. Taj svet je bio izuzetno negostoljubivo mesto: prazno, bez dece i boja. Nisam znala gde se tačno nalazi bratova učionica. Znala sam da me od iste deli nekoliko svetlosnih godina, ali tog trenutka sam čvrsto odlucila da krenem i pronadjem to svoje voljeno biće i sa njim podelim svu tu muku (naravno, naivno kao svako dete ne znajuci da je upravo to biće krivo za novonastalu situaciju). I tako sam se, u stilu hobita, upustila u epsku avanturu: kroz paviljone i dugačke, hladne hodnike, pored i kroz hiljadu vrata, uz i niz zelene stepenice, u haljini sa žitaricama, sa velikom torbom na ledjima. A onda sam na školskom dvorištu ugledala krug stvoren od nekoliko djaka i medju njima to poznato lice i, brišući suze, poletela prema njemu. Pogledao me i, ne skrivajući stid zbog uplakane male napasti pred sobom, okrenuo ledja i još čvršće zatvorio krug, kako bih shvatila da mi tu nije mesto. I tako mi je u 6-toj godini života svet prvi put pao na glavu! Plakala sam i kuckala po njegovoj torbi, kako bi se okrenuo i posvetio mi pažnju, ali ništa od toga se nije desilo i tako sam sa gomilom suza u ustima morala da se pomirim sa osećajem odbačenosti i pronadjem put nazad. To je bio prvi korak ka mom osamostaljenju. Uspela sam čak i da nadjem prečicu do svoje učionice. Ugledala sam Senada, dečaka koji je sedeo preda mnom prethodnog dana na prozivanju i shvatila da svet postaje bolje mesto. (nekoliko meseci kasnije) … Kako sam bila smotano dete, često sam gravitirala ka nekom blatu i odlikovala me izuzetna sposobnost da ga pronadjem i upadnem u isto. I tako je jednog dana neko pokucao na vrata učionice II3 »Učiteljice, izvinjavam se što vam prekidam čas. Da li može Zoran Perin da izadje da odvede sestru kući, pošto je upala u blato?« Bila sam kaljava od glave do pete! Učiteljica me je pokrila nekim plakatom sa saobraćajnim znacima, kroz koji je probijala siva voda. Iako situacija nije bila namerno izazvana, bila je to svojevrsna osveta. Platila bih danas da vidim Zokijev izraz lica dok je kroz glavnu ulicu Šapca vukao omraženo biće, obučeno u drečavo-roze trenerku sa Gunisima, umotano u tapet iz auto-škole.
Sva ushićena, onako bucmasta od zdravog života na sremskim njivama, u toj beloj haljini sa žitaricama, cvećem i volanima, sa djačkom torbom, u kojoj su morale da budu sve knjige (od bukvara do prirode i društva), sveske u kocke, kao i one sa malim i velikim linijama i pernica, čvrsto sam stisnula bratovu ruku i hrabro krenula u novi svet. Škola kao pojam za mene nije bila potpuna nepoznanica, jer sam skoro celu godinu provela u bratovom razredu, ali deo škole u koji sam zakoračila je do tada bio neispitana teritorija. Naravno, čim su moje nožice stale na ispucane betonske ploče školskog dvorišta, bez obzira na činjenicu da smo poranili i da nema nigde nikog, brat je nestao. Izbezumljena od straha, šetala sam po nepreglednom dvorištu, tražeći ga, osvrćući se posle svakog koraka, da slučajno ne bih izgubila školsku zgradu iz vida, a onda – briznula u plač. Taj svet je bio izuzetno negostoljubivo mesto: prazno, bez dece i boja. Nisam znala gde se tačno nalazi bratova učionica. Znala sam da me od iste deli nekoliko svetlosnih godina, ali tog trenutka sam čvrsto odlucila da krenem i pronadjem to svoje voljeno biće i sa njim podelim svu tu muku (naravno, naivno kao svako dete ne znajuci da je upravo to biće krivo za novonastalu situaciju). I tako sam se, u stilu hobita, upustila u epsku avanturu: kroz paviljone i dugačke, hladne hodnike, pored i kroz hiljadu vrata, uz i niz zelene stepenice, u haljini sa žitaricama, sa velikom torbom na ledjima. A onda sam na školskom dvorištu ugledala krug stvoren od nekoliko djaka i medju njima to poznato lice i, brišući suze, poletela prema njemu. Pogledao me i, ne skrivajući stid zbog uplakane male napasti pred sobom, okrenuo ledja i još čvršće zatvorio krug, kako bih shvatila da mi tu nije mesto. I tako mi je u 6-toj godini života svet prvi put pao na glavu! Plakala sam i kuckala po njegovoj torbi, kako bi se okrenuo i posvetio mi pažnju, ali ništa od toga se nije desilo i tako sam sa gomilom suza u ustima morala da se pomirim sa osećajem odbačenosti i pronadjem put nazad. To je bio prvi korak ka mom osamostaljenju. Uspela sam čak i da nadjem prečicu do svoje učionice. Ugledala sam Senada, dečaka koji je sedeo preda mnom prethodnog dana na prozivanju i shvatila da svet postaje bolje mesto. (nekoliko meseci kasnije) … Kako sam bila smotano dete, često sam gravitirala ka nekom blatu i odlikovala me izuzetna sposobnost da ga pronadjem i upadnem u isto. I tako je jednog dana neko pokucao na vrata učionice II3 »Učiteljice, izvinjavam se što vam prekidam čas. Da li može Zoran Perin da izadje da odvede sestru kući, pošto je upala u blato?« Bila sam kaljava od glave do pete! Učiteljica me je pokrila nekim plakatom sa saobraćajnim znacima, kroz koji je probijala siva voda. Iako situacija nije bila namerno izazvana, bila je to svojevrsna osveta. Platila bih danas da vidim Zokijev izraz lica dok je kroz glavnu ulicu Šapca vukao omraženo biće, obučeno u drečavo-roze trenerku sa Gunisima, umotano u tapet iz auto-škole.
среда, 11. март 2009.
Možda je dosta
Možda je dosta svega! Ovo pokušavam da ponovim sebi dnevno koliko god mogu puta: nešto kao mantra, da ubedim sebe da moram malo da stanem.
Pokušavam danas da sumiram gde su mi otišla dva meseca ove godine ... i nema ih! Da, nema ih; isparili, nestali, rasuli se ... a ja nemam ništa od toga.
Godinu sam počeo sam velikim zamahom na veeelikom projektu, četvorocifrene cifre (koje će kao da reše probleme - ali problemi nikad ne leže u ciframa), privlačne priče i slično ... Onda sam zaseo i kopao, i riljao, i orao po celi dan: od 08-16 na redovnom poslu, i od 16-02 kod kuće ... i tako skoro 2 meseca.
I šta se na kraju desilo .... ono što sam i mislio da će da se desi kad se ne ispoštuju procedure, dogovori, kad si mlak i nesiguran u startu. Desilo se da me je sve toliko pritiskalo, u isto vreme zapeo sam o nešto što oni koji su mi dali posao nisu bili sposobni da mi obezbede (neka tehnička dokumentacija), rokovi su probijeni i sada meni šalju mejl "eto, sad smo probili rokove, znaš ..."
Kad podvučem crtu, ja sam tu ispao mazga. Ali tako mi i treba. I da budem iskren, više mi uopšte nije stalo za njihove četiri cifre.
Stalno mi se u misli vraća"bolje džaba sedeti nego džaba raditi" ... ako neko želi da me ubedi u suprotno čik neka proba: ja sam kralj radnje za džabe i stvarno sam polupao glavu (a i onaj donji deo leđa) od poslova za dž koji treba da me odvedu u neku bolju mogućnost.
E pa ... možda je stvarno dosta. Možda treba da malo povučem ručnu, stanem i sagledam svet drugačijim očima. Očigledno je da se ne bogati onaj koji mnogo radi, niti koji je ekspert, niti koji ispravi svaku krivu drinu i očini neki boljitak ovom svetu ...
Ali pitanje je da li ja uopšte želim da se bogatim ... šta je uopšte cilj cele moje ludosti. Mislim da sam to pronašao u stihovima STING-a, u jednoj divnoj pesmi i sad ću probati da je nekako prevedem:
"On deli karte kao da meditira
I oni koji igraju sa njim nikada ne posumnjaju
Da on ne igra da bi zaradio novac
Niti da bi bio poštovan
On deli karte ne bi li pronašao odgovore
Tajnu geometriju prilika
Skriveni zakon mogućih ishoda
dok brojevi vode ples ..."
Pokušavam danas da sumiram gde su mi otišla dva meseca ove godine ... i nema ih! Da, nema ih; isparili, nestali, rasuli se ... a ja nemam ništa od toga.
Godinu sam počeo sam velikim zamahom na veeelikom projektu, četvorocifrene cifre (koje će kao da reše probleme - ali problemi nikad ne leže u ciframa), privlačne priče i slično ... Onda sam zaseo i kopao, i riljao, i orao po celi dan: od 08-16 na redovnom poslu, i od 16-02 kod kuće ... i tako skoro 2 meseca.
I šta se na kraju desilo .... ono što sam i mislio da će da se desi kad se ne ispoštuju procedure, dogovori, kad si mlak i nesiguran u startu. Desilo se da me je sve toliko pritiskalo, u isto vreme zapeo sam o nešto što oni koji su mi dali posao nisu bili sposobni da mi obezbede (neka tehnička dokumentacija), rokovi su probijeni i sada meni šalju mejl "eto, sad smo probili rokove, znaš ..."
Kad podvučem crtu, ja sam tu ispao mazga. Ali tako mi i treba. I da budem iskren, više mi uopšte nije stalo za njihove četiri cifre.
Stalno mi se u misli vraća"bolje džaba sedeti nego džaba raditi" ... ako neko želi da me ubedi u suprotno čik neka proba: ja sam kralj radnje za džabe i stvarno sam polupao glavu (a i onaj donji deo leđa) od poslova za dž koji treba da me odvedu u neku bolju mogućnost.
E pa ... možda je stvarno dosta. Možda treba da malo povučem ručnu, stanem i sagledam svet drugačijim očima. Očigledno je da se ne bogati onaj koji mnogo radi, niti koji je ekspert, niti koji ispravi svaku krivu drinu i očini neki boljitak ovom svetu ...
Ali pitanje je da li ja uopšte želim da se bogatim ... šta je uopšte cilj cele moje ludosti. Mislim da sam to pronašao u stihovima STING-a, u jednoj divnoj pesmi i sad ću probati da je nekako prevedem:
"On deli karte kao da meditira
I oni koji igraju sa njim nikada ne posumnjaju
Da on ne igra da bi zaradio novac
Niti da bi bio poštovan
On deli karte ne bi li pronašao odgovore
Tajnu geometriju prilika
Skriveni zakon mogućih ishoda
dok brojevi vode ples ..."
понедељак, 9. март 2009.
Anti-anti globalista!
Posle puno vremena (složićete se samnom) uzeh da napišem nešto na svoj blog.
Zavalih se isred svog velikog monitora, sa velikom šoljom čaja od afričkog žbuna (živela Kraljica i kolonijalna mornarica! - po stoti put) i reših da podelim neke svoje misli ...
Mnogo mi je pun kufer svega i svačega ... možda sam i zato ćutao preko mesec dana ovde, ćutao i gutao u sebi sav jad što me izjeda. Ono čega mi je posebno pun kufer i poslednje vreme su svi ti ANTI- pokreti.
Da raščistimo odmah, svi koji me poznaju će se verovatno složiti da sam pro-zapadno orjentisan, da imam razvijenu ekološku svest, itd. ali i za sve to postoje neki limiti.
Ono što meni posebno ide na nerve su kojekakvi pokreti koji (cenim) služe samo da se privuče pažnja na sebe i da se u toj gužvi ućari ... pa da se ućari bilo šta: neka kinta, političkli poen, ali često i batine od policije (ovo je često ćar jer posle toga izgradiš karijeru po tabloidima kao žrtva sistema), itd ...
Do kojih granica to ide danas ... ne smeš da zakolješ svinju nehumano! Pa dobro, majku mu, ta svinja nije humanoid (čovek) ... po defaultu, sa njom ne možeš da postupaš humano. Čak i da jeste, ubijanje bilo kakve vrste ne može biti nešto preterano humano i ugodno.
Ili ona sprdnja da roditelji ne smeju da izbiju svoje dete ... super, super! Onda rešiš problem "nasilja" u porodici nad decom (ovde se ograđujem od stvarnih slučajeva istog) i preneseš nasilje na ulicu, školu, posao, starački dom ... I šta dobiješ? Umesto da je nekog tata/mama lepo i kulturno par puta presavio preko kolena i izbubecao, njega juri FBI, Home Land Security, CIA, BIA, mafija, itd ...
Ili ono što me je ustvari pokrenulo na pisanje ovog posta. Radi se o buntu protiv velikih lanaca prodavnica, supermarketa i sličnog. Reših da shvatim šta je tu zapravo zlo. I koliko go da se trudio ne mogu da skontam poentu:
meni i nama kao krajnjim kupcima u potrošačkom društvu je totalno svejedno da li ćemo da pazarujemo u (rahmetil) Naminoj prodavnici gde ćemo imati na ponudi šampon od koprive i gde će brkata trgovkinja u plavim boroletama da me pomera od rafa dok briše terazzo pod ili u nekom fensi marketu, koji je ako ništa drugo bolje snabdeven, u mnogim artiklima jeftiniji i kulturniji povrh svega.
Ne vidim razlog da istu stvar kod komšije Žike-Mike platim 30% skuplje nego u hipermarketu, samo zato da bih rekao "Jok!" svetskoj globalizaciji.
Meni je odlazak u veliki market neka vrsta totalnog relaxa, iako se često ne završi relaxirajuće po novčanik, ipak odatle izađem srećniji nego što sam ušao.
Jednostavno, proćerdam sat-dva vremena razmišljajući o tome koji je toalet papir ili čaj bolji i za koji da se odlučim ... to je otprilike onaj osećaj kao kad odeš na more, pa ti se sve misli svedu na 3-4 (hrana, plaža, voda,tuš, spavanje). To me više opusti nego kad gledam film ili kad odem negde na kafu ... to je stvarno mesto gde mi se duša umiri.
I zašto bi se ja brinuo da li je taj hipermarket progutao nekog Žiku ili Miku i zatvorio mu udžericu u kojoj je pošteno govoreći, drao komšije sa maržama. Ni taj Žika-Mika se ne brine za to što će možda neko mene izgurati sa posla ...
Sve u svemu, razmislite o tome koliko anti- stvari ustvari zaslužuje da se prema njima ophodite sa anti!
Zavalih se isred svog velikog monitora, sa velikom šoljom čaja od afričkog žbuna (živela Kraljica i kolonijalna mornarica! - po stoti put) i reših da podelim neke svoje misli ...
Mnogo mi je pun kufer svega i svačega ... možda sam i zato ćutao preko mesec dana ovde, ćutao i gutao u sebi sav jad što me izjeda. Ono čega mi je posebno pun kufer i poslednje vreme su svi ti ANTI- pokreti.
Da raščistimo odmah, svi koji me poznaju će se verovatno složiti da sam pro-zapadno orjentisan, da imam razvijenu ekološku svest, itd. ali i za sve to postoje neki limiti.
Ono što meni posebno ide na nerve su kojekakvi pokreti koji (cenim) služe samo da se privuče pažnja na sebe i da se u toj gužvi ućari ... pa da se ućari bilo šta: neka kinta, političkli poen, ali često i batine od policije (ovo je često ćar jer posle toga izgradiš karijeru po tabloidima kao žrtva sistema), itd ...
Do kojih granica to ide danas ... ne smeš da zakolješ svinju nehumano! Pa dobro, majku mu, ta svinja nije humanoid (čovek) ... po defaultu, sa njom ne možeš da postupaš humano. Čak i da jeste, ubijanje bilo kakve vrste ne može biti nešto preterano humano i ugodno.
Ili ona sprdnja da roditelji ne smeju da izbiju svoje dete ... super, super! Onda rešiš problem "nasilja" u porodici nad decom (ovde se ograđujem od stvarnih slučajeva istog) i preneseš nasilje na ulicu, školu, posao, starački dom ... I šta dobiješ? Umesto da je nekog tata/mama lepo i kulturno par puta presavio preko kolena i izbubecao, njega juri FBI, Home Land Security, CIA, BIA, mafija, itd ...
Ili ono što me je ustvari pokrenulo na pisanje ovog posta. Radi se o buntu protiv velikih lanaca prodavnica, supermarketa i sličnog. Reših da shvatim šta je tu zapravo zlo. I koliko go da se trudio ne mogu da skontam poentu:
meni i nama kao krajnjim kupcima u potrošačkom društvu je totalno svejedno da li ćemo da pazarujemo u (rahmetil) Naminoj prodavnici gde ćemo imati na ponudi šampon od koprive i gde će brkata trgovkinja u plavim boroletama da me pomera od rafa dok briše terazzo pod ili u nekom fensi marketu, koji je ako ništa drugo bolje snabdeven, u mnogim artiklima jeftiniji i kulturniji povrh svega.
Ne vidim razlog da istu stvar kod komšije Žike-Mike platim 30% skuplje nego u hipermarketu, samo zato da bih rekao "Jok!" svetskoj globalizaciji.
Meni je odlazak u veliki market neka vrsta totalnog relaxa, iako se često ne završi relaxirajuće po novčanik, ipak odatle izađem srećniji nego što sam ušao.
Jednostavno, proćerdam sat-dva vremena razmišljajući o tome koji je toalet papir ili čaj bolji i za koji da se odlučim ... to je otprilike onaj osećaj kao kad odeš na more, pa ti se sve misli svedu na 3-4 (hrana, plaža, voda,tuš, spavanje). To me više opusti nego kad gledam film ili kad odem negde na kafu ... to je stvarno mesto gde mi se duša umiri.
I zašto bi se ja brinuo da li je taj hipermarket progutao nekog Žiku ili Miku i zatvorio mu udžericu u kojoj je pošteno govoreći, drao komšije sa maržama. Ni taj Žika-Mika se ne brine za to što će možda neko mene izgurati sa posla ...
Sve u svemu, razmislite o tome koliko anti- stvari ustvari zaslužuje da se prema njima ophodite sa anti!
недеља, 8. фебруар 2009.
Upala mi kašika u med
Da, jutros mi upala kašika u med. Ozbiljno i doslovno.
Za scenografiju ove priče se pobrinulo divno sunčano jutro, onakvo kakvo nije bilo mnogo meseci unazad. Naravno, kad je takvo jutro, nema tu razloga da se čovek ne oseća živahno i srećno.
Uzmem ja da pravim (svoj omiljeni) doručak: tost-sendvič (sa onim divnim tost-hlebom) i čaj, i to ne običan čaj, nego engleski čaj za doručak(živela Kraljica, Imperija, kolonizacija i ratna flotila 19.veka!) ....
I rešim da malo iskuliram, jer sam zadnjih nedelja živeo baš kao neki crv-freak, samo ispred svojih monitora, lupajući glavu o kod.
Dok sam pravio te magične sendviče dao sam se u razmišljanje o tome kako je lep dan, kako je ustvari sve tako super i da sam ja ustvari prilično srećan čovek jer mi je sve potaman, ništa me ne tišti (previše) a i ova prehlada je skroz prolaznog karaktera, pa je nećemo uzimati u razmatranje.
I shvatim tako da se ja premalo vremena radujem, jer sam uglavnom u belo-plavo-crveno-narandžastom svetu koda i nekolicine fraza i brojki koje besomučno ponavljam ... pa čak i kada spavam.
Odjednom javi se meni vizija kako ovo jutro (podne) treba da izgleda: velika bašta, stočić i doručak na suncu, zagledan u borove šume koje se nalaze na kraju bašte ... E pa tako će i da bude! Rekoh to sebi, postavih lep kariran stoljnjak (ne znam kako se piše ova reč!), servirah sebi doručak u lep šaren tanjir, pored mene moj divni čajnik a u njemu engleski čaj za doručak!
I baš kad sam krenuo da sladim čaj medom meni upadne kašika u isti! Dakle, to je to!
Toliko je malo potrebno da nam upadne kašika u med!
Za scenografiju ove priče se pobrinulo divno sunčano jutro, onakvo kakvo nije bilo mnogo meseci unazad. Naravno, kad je takvo jutro, nema tu razloga da se čovek ne oseća živahno i srećno.
Uzmem ja da pravim (svoj omiljeni) doručak: tost-sendvič (sa onim divnim tost-hlebom) i čaj, i to ne običan čaj, nego engleski čaj za doručak(živela Kraljica, Imperija, kolonizacija i ratna flotila 19.veka!) ....
I rešim da malo iskuliram, jer sam zadnjih nedelja živeo baš kao neki crv-freak, samo ispred svojih monitora, lupajući glavu o kod.
Dok sam pravio te magične sendviče dao sam se u razmišljanje o tome kako je lep dan, kako je ustvari sve tako super i da sam ja ustvari prilično srećan čovek jer mi je sve potaman, ništa me ne tišti (previše) a i ova prehlada je skroz prolaznog karaktera, pa je nećemo uzimati u razmatranje.
I shvatim tako da se ja premalo vremena radujem, jer sam uglavnom u belo-plavo-crveno-narandžastom svetu koda i nekolicine fraza i brojki koje besomučno ponavljam ... pa čak i kada spavam.
Odjednom javi se meni vizija kako ovo jutro (podne) treba da izgleda: velika bašta, stočić i doručak na suncu, zagledan u borove šume koje se nalaze na kraju bašte ... E pa tako će i da bude! Rekoh to sebi, postavih lep kariran stoljnjak (ne znam kako se piše ova reč!), servirah sebi doručak u lep šaren tanjir, pored mene moj divni čajnik a u njemu engleski čaj za doručak!
I baš kad sam krenuo da sladim čaj medom meni upadne kašika u isti! Dakle, to je to!
Toliko je malo potrebno da nam upadne kašika u med!
субота, 31. јануар 2009.
Mrgud Vol.2
Mrzim saobraćaj. Ustvari, mrzim nekulturu među ljudima koja se sjajno demonstrira u saobraćaju.
Pokušavam uporno i istrajno, već godinama, da utvrdim zašto se ljudi ponašaju tako kako se ponašaju kad se nađu za volanom.
I stalna mi je dilema: da li su oni takvi i van saobraćaja ili to sedenje u mašini iz čoveka izvuče samoživu zver koja tu uvek čuči.
Dakle, dva moguća rešenja. Ali koje je pravo ...
Puno pitanje se tu nameće:
Zašto je tako teško dati žmigavac?
Zašto izletati iz ulice/trotoara i igrati na kartu "taj koji dolazi će da prikoči"?
Zašto toliko žuriti?
Zašto demonstrirati snagu od 200 "konja" kad mi je jasno da si konj i bez tog auta?
Zašto odvrneš radio do kraja kad slušaš Seku Aleksić ... pokušavaš da mi pokažeš da si Baja? Sorry matori, nema toga u opisu kulture.
Zašto legneš noću na sirenu kad vidiš "brata" na ulici pa je obavezno da prikočiš i da se javiš "bratu" ? ... brate!
Zašto je reč "tolerancija" tako strana i neprilična?
I tako dalje ...
Nažalost, verujem da se moj rečnik psovki i domišljatost u istima eksponencijalno povećao od kada sam počeo da vozim auto. Ljut sam na sebe što dozvoljavam da me takve neke stvari iznerviraju, izvedu iz balansa, pa još nateraju i da opsujem ...
Znam da se time stavljam u ravan (makar verbalno) sa braćom u čije krajeve još evolucija nije svratila, samo što su banane zamenili mobilnim telefonom koji vrlo rado konzumiraju u vožnji ... verovatno jer imaju jako dobar razlog da u tim važnim momentima budu u vezi sa nekim svojim "bratom" ...
I tako. Ima na ovu temu da se piše i piše, a meni upravo došla M. pa ćemo da gledamo neki film ... ima vremena da se bavimo ovom tematikom.
Moj brateeeeeeee!
Pokušavam uporno i istrajno, već godinama, da utvrdim zašto se ljudi ponašaju tako kako se ponašaju kad se nađu za volanom.
I stalna mi je dilema: da li su oni takvi i van saobraćaja ili to sedenje u mašini iz čoveka izvuče samoživu zver koja tu uvek čuči.
Dakle, dva moguća rešenja. Ali koje je pravo ...
Puno pitanje se tu nameće:
Zašto je tako teško dati žmigavac?
Zašto izletati iz ulice/trotoara i igrati na kartu "taj koji dolazi će da prikoči"?
Zašto toliko žuriti?
Zašto demonstrirati snagu od 200 "konja" kad mi je jasno da si konj i bez tog auta?
Zašto odvrneš radio do kraja kad slušaš Seku Aleksić ... pokušavaš da mi pokažeš da si Baja? Sorry matori, nema toga u opisu kulture.
Zašto legneš noću na sirenu kad vidiš "brata" na ulici pa je obavezno da prikočiš i da se javiš "bratu" ? ... brate!
Zašto je reč "tolerancija" tako strana i neprilična?
I tako dalje ...
Nažalost, verujem da se moj rečnik psovki i domišljatost u istima eksponencijalno povećao od kada sam počeo da vozim auto. Ljut sam na sebe što dozvoljavam da me takve neke stvari iznerviraju, izvedu iz balansa, pa još nateraju i da opsujem ...
Znam da se time stavljam u ravan (makar verbalno) sa braćom u čije krajeve još evolucija nije svratila, samo što su banane zamenili mobilnim telefonom koji vrlo rado konzumiraju u vožnji ... verovatno jer imaju jako dobar razlog da u tim važnim momentima budu u vezi sa nekim svojim "bratom" ...
I tako. Ima na ovu temu da se piše i piše, a meni upravo došla M. pa ćemo da gledamo neki film ... ima vremena da se bavimo ovom tematikom.
Moj brateeeeeeee!
O civilizaciji Vol.1
Spremao sam se da napišem jedan lep, dugačak, onako hejterski post (otkud to kod mene, jel?) na ovu temu ... i krenuo sam da posložim sve ono što bih želeo reći i shvatio da tu ima da se piše mnogo bre!
A onda čujem kako je Mile Kekin (pevač "Hladnog piva") sve to rekao u samo par stihova. Dakle, dok ja ne poslažem svoje misli, pročitajte kako je Mile sa tako malo reči rekao tako puno.
"A da jednostavno ugasim motor
odvežem pojas i udahnem duboko
zalupim vratima jako, mahnem koloni
i krenem polako pješice prema zori
A da se jednostavno prošetam kroz grad
ravno kroz centar i predgrađe
sve dok uz rijeku ne pronađem hlad
i tamo legnem ko posađen
Daleko od znojnih truba, psovki, kočnica
kao puž nečujno uvučem ticala ... "
A onda čujem kako je Mile Kekin (pevač "Hladnog piva") sve to rekao u samo par stihova. Dakle, dok ja ne poslažem svoje misli, pročitajte kako je Mile sa tako malo reči rekao tako puno.
"A da jednostavno ugasim motor
odvežem pojas i udahnem duboko
zalupim vratima jako, mahnem koloni
i krenem polako pješice prema zori
A da se jednostavno prošetam kroz grad
ravno kroz centar i predgrađe
sve dok uz rijeku ne pronađem hlad
i tamo legnem ko posađen
Daleko od znojnih truba, psovki, kočnica
kao puž nečujno uvučem ticala ... "
четвртак, 29. јануар 2009.
Ništa nije sveto ...
Nisam ni planirao da pišem jutros. Previše posla u zadnje vreme, konačno sam dobio jedan valjan posao (za sada je samo jedan projekat koji radim mesec dana) ali ko zna ... postoji neka mogućnost da mi postane i stalni posao ... nikad se ne zna. Što kažu ljudi, kocka ima 6 strana (a ja bih dodao da one FRP imaju i po 22 ).
Nego ... slušam B92, i idu reklame. I ide reklama za onog Bregovića, njegov novi album ... svakim danom mi je taj lik sve gnusniji i odvratniji. Ako je to uopšte moguće, mislim to da neko ko ti je tako gnusan postaje još gnusniji ...
Naime, reklama počinje sa povikom "Alkohooool". Kao prvo, to mož' da bude zanimljivo samo neukoj populaciji na ex-Yu prostorima. Odmah ću i da objasnim zašto:
kao i sve što je ikada Bregović uradio, čak je i ta rečenica kopija, plagijat, i to plagijat velikog hita Ozzy Osbourne "Crazy Train" (ko mi ne veruje evo mu linka http://www.youtube.com/watch?v=RBajxqM0J4M&feature=related) ...
Kao drugo ... nema drugog.
Da ne dužim dalje, pošto sam već iznerviran, ono što je najgore je to što se taj novi album prodaje na "kilo", u fazonu "uz ovaj CD koji košta 500 dinara dobijate 3 para čarapa i 2 tegle ajvara" ...
Alo breee!?! Na šta to sve liči?
Nije Bregović usamljen primer, nažalost, već to je mainstream zadnjih godina. Nažalost.
Jel tol'ko kriza da "umetnik" (ovde smatrajte da stoji znak pitanja u fontu bold 888px) mora da prodaje svoje delo uz žvake, porno časopise, dnevnu štampu i tečni sapun?
Gadim se cele te šarade, i ne mogu ni da pomislim da bih ikada dozvolio da se moje delo (mislim na CD koji ću možda nekada, ikada snimiti) nađe u prodaji na trafici ... radije bih stajao lično na ulici za kartonskom kutijom i delio ga prolaznicima za DŽ.
Citiraću "Hladno pivo":
Ništa nije sveto, sve je bruto i neto, sve je zabava ...
Nego ... slušam B92, i idu reklame. I ide reklama za onog Bregovića, njegov novi album ... svakim danom mi je taj lik sve gnusniji i odvratniji. Ako je to uopšte moguće, mislim to da neko ko ti je tako gnusan postaje još gnusniji ...
Naime, reklama počinje sa povikom "Alkohooool". Kao prvo, to mož' da bude zanimljivo samo neukoj populaciji na ex-Yu prostorima. Odmah ću i da objasnim zašto:
kao i sve što je ikada Bregović uradio, čak je i ta rečenica kopija, plagijat, i to plagijat velikog hita Ozzy Osbourne "Crazy Train" (ko mi ne veruje evo mu linka http://www.youtube.com/watch?v=RBajxqM0J4M&feature=related) ...
Kao drugo ... nema drugog.
Da ne dužim dalje, pošto sam već iznerviran, ono što je najgore je to što se taj novi album prodaje na "kilo", u fazonu "uz ovaj CD koji košta 500 dinara dobijate 3 para čarapa i 2 tegle ajvara" ...
Alo breee!?! Na šta to sve liči?
Nije Bregović usamljen primer, nažalost, već to je mainstream zadnjih godina. Nažalost.
Jel tol'ko kriza da "umetnik" (ovde smatrajte da stoji znak pitanja u fontu bold 888px) mora da prodaje svoje delo uz žvake, porno časopise, dnevnu štampu i tečni sapun?
Gadim se cele te šarade, i ne mogu ni da pomislim da bih ikada dozvolio da se moje delo (mislim na CD koji ću možda nekada, ikada snimiti) nađe u prodaji na trafici ... radije bih stajao lično na ulici za kartonskom kutijom i delio ga prolaznicima za DŽ.
Citiraću "Hladno pivo":
Ništa nije sveto, sve je bruto i neto, sve je zabava ...
среда, 21. јануар 2009.
Iron Maiden ... u mome selu!
Jutros mi se desilo nešto prilično šokantno.
Krenem ja na posao,sva pospan i još ne odmoren od proteklog dana, za razliku od kiše koja je bila baš živahna; nabijem kapu na glavu, kišobran u ruci i krenem polako ... i uz put, krajičkom oka ugledam plakat za koncert IRON MAIDEN.
Momentalno razbuđivanje. Nije meni novost da Maiden svira u Beogradu 10. februara, nego činjenica da se to ustvari dešava!
Odmah sam se setio veselih devedesetih kada sam kao klinac ulazio u taj svet i kada sam samo maštao o bilo kakvom koncertu, kojih tada (sećate se tog milog vremena?) nije bilo, baš kao hleba, ulja, struje ... Sećam se kako sam gledao snimke sa koncerata pa se čudio kako po tamo nekim mestima u nemačkoj izlepljene plakate za koncerte i verovao sam da to nikada neću doživeti u ovoj zemlji.
I eto, zastao sam i blenuo u plakat nekoliko minuta neverujući u ono što vidim.
Dakle, veliki Maiden stig'o i u moje selo ...
понедељак, 19. јануар 2009.
Reklama
"Vesna" reče zanosna plavuša u svojim ranim dvadesetim "kako je tvoj veš TAKO beo?"
Na to, simpatična azijatkinja se okrene, napravi pauzu u pružanju svojih 276 čaršava i ponosno reče:
"To je zato što koristim XYZ prašak!"
Na te teatralne reči, njena komšinica, Milena, se zabezeknu i reče:
"Pa postoji neki prašak koji to može?!?!"
"Naravno," potvrdi simpatična azijatkinja Vesna "XYZ sadrži tetra-nano-sega-mega PLAVA zrnca koja imaju ugrađen sistem samodetekcije prljavštine, i zato je moj veš tako beo!"
Na te ozbiljne reči, čak se i njihova deca, simpatične plavuškaste dvanaestogodišnjakinje prestadoše igrati, pa jedna reče:
"Mama, i mi moramo imati taj prašak!"
S njenim mišnjenjem se složio i zlatni retriver koji se tu od nikud pojavio, a onda Vesna šapatom reče komšinici, pokazujući na prosedog baju koji izlazi iz džipa od cca 50 godina:
"I mom mužu se dopada ovako čist i mek veš, hi hi hi!"
Na to, simpatična azijatkinja se okrene, napravi pauzu u pružanju svojih 276 čaršava i ponosno reče:
"To je zato što koristim XYZ prašak!"
Na te teatralne reči, njena komšinica, Milena, se zabezeknu i reče:
"Pa postoji neki prašak koji to može?!?!"
"Naravno," potvrdi simpatična azijatkinja Vesna "XYZ sadrži tetra-nano-sega-mega PLAVA zrnca koja imaju ugrađen sistem samodetekcije prljavštine, i zato je moj veš tako beo!"
Na te ozbiljne reči, čak se i njihova deca, simpatične plavuškaste dvanaestogodišnjakinje prestadoše igrati, pa jedna reče:
"Mama, i mi moramo imati taj prašak!"
S njenim mišnjenjem se složio i zlatni retriver koji se tu od nikud pojavio, a onda Vesna šapatom reče komšinici, pokazujući na prosedog baju koji izlazi iz džipa od cca 50 godina:
"I mom mužu se dopada ovako čist i mek veš, hi hi hi!"
субота, 17. јануар 2009.
Kinesko-srpska nova godina
"Srećna ti Nova godina, ova naša, Pravoslavna"
Meni ova sentencija zvuči kao idealni poziv na sveobuhvatni rat. Bar je tako pre bilo. Pre bih se odmah prebacio u stanje ratne gotovosti, i krenuo sa baražnom vatrom iz velikog kalibra, kao uvertirom za napad avijacijom, a zatim pokrenuo tenkove i oklopna vozila sa podrškom pešadije ... i sve to zato što mrzim kad ljudi pričaju gluposti i kad me smaraju pomodarijom.
Pre nego što zaustite da mi zapušite usta, poslušajte šta imam reći.
Kao prvo, kako Nova godina može biti pravoslavna, muslimanska, budistička, itd? Meni se nekako činilo da je Nova godina termin najuže vezan za vreme, a nisam siguran koliko Vreme, kao fizički pojam uopšte mari za naše budalaštine. Ono je tu bilo i pre 200 milijardi godina, teklo je i dok se nije desio Veliki prasak, forimarle Nebule, zvezde, planete, život, dinosaurusi i sve ostalo.
Uh, upravo sam shvatio da sam ovom rečenicom zabio viljušku u oko kreacionistima koji kažu da sve to nije istina. OK, možda ste i vi u pravu, ali računajte da je vervatnoća da ste vi ili ja u pravu 0.5, odnosno 50% i zato se ograđujem da sve što pišem ostaje u tih 0.5.
Dakle, čisto sumnjam da je Vremenu ova naša (ljudska, mislim) sprdnja od pravljenja kojekakvih kultića, božanstava i sličnog koja traje par hiljada godina, uopšte zanimljiva; ono je teklo stotinama milijardi godina i bez nas i naših religija koje tvrde da ništa ne može da teče bez njih. Sic! Ili što bi naš narod rekao "Eto ti ga na!"
Sledeći fenomen koji je stvarno fenomen je to što Srbi, selektivno poštuju različito računanje vremena. Mi smo ustvari narod koji najviše primenjuje teoriju relativnosti, onog čike sa velikim brkovima i čupavom kosom. To je verovatno što je i on Srbin, odnosno, postoje špekulacije da mu je žena Srpkinja i da je ona ustvari sve to napisala, jer je ona Srbin, a mi Srbi smo pametni.
Naša relativnost se ogleda u tome što za samo 3 (slovima: tri) dana u godini mi odbacujemo mrski Tuđi kalendar i onda preigrlimo Naš, pravoslavni, koji je, by-the-way, Julijanski, odnosno Rimljanski. Njega je uveo Julije Cezar 45 godine pne, inače poznat kao neko ko je dao neprocenjiv podsticaj hrišćanskoj religiji.
U samo ta 3 (i slovima:tri) dana mi se setimo svoje posebnosti, osetimo tu neku plemensku združenost, pohrle nam lepa osećanja pa onda od te silne ljubavi počnemo da šaljemo jedni drugima sms poruke u stihu i prozi, oličenje cyber-seljoberizma i neiskrenosti koja počiva u beskonačnom prosleđivanju poruka tipa:
"SRPSKI mislim, SRPSKI dišem, SRPSKI zborim, SRPSKI pišem, SRPSKU crkvu obilazim, moje milo SRPSTVO pazim, za njega se Bogu moli, PRAVOSLAVLJE sveto volim i krstim se sa TRI prsta, tradicija to je SRPSKA, i dičim se jer imam, SRPSKO srce u grudima, pa ću noćas, kao i ti, SRPSKU Novu proslaviti, a u to ime imam želju, da je čekaš u veselju, u radosti i ljubavi, ukućani da su zdravi, svaka sreća da vas prati, da se dobro dobrim vrati"
"Nije brate mala stvar promeniti kalendar, zato svaki Srbin, druže, živi 13 dana duže. I Srbija nek je slavna srećna nova pravoslavna"
"Badjaci ti sretni novi, Bog neka te blagoslovi, nek’ ti srećom dom zablista, jer slaviš rođenje Isusa Krista. Sretan Božić!!!!"
"Nek Ostroški Vasilije čuva tvoje najmilije, a - nebeska dobra vila u pomoć ti uvek bila. Mir Boziji"
I da ne nabrajam više, znate na šta mislim ...
Jad i beda. Čemer.
Nekada sam odmah odgovorao na ovavke bullshit-ove (ne mogu da prevedem ovu reč, jer nemamo dovoljno dobar prevod), upinj'o se da kažem koliko je to besmisleno, a onda sam shvatio da stvarno nema poente. Ko želi da potroši nekoliko dinara šaljući mi taj bullshit, pa neka potroši. Imam opciju za brisanje koju odmah i iskoristim i to je to.
Srećan veseli pošiljaoc, a Telekom i ostali provajderi još srećniji. I svima lepo.
Ostaje samo jedno nerazjašnjeno pitanje:
šta ćemo sa Novom godinom, ovom Kineskom? Bez zezanja, mislim da je problem ozbiljan, a posebno za Kineze koji žive u Srbiji.
Ostaje misterija da se vidi kako će oni sada da slave svoju Novu godinu, po julijanskom ili gregorijanskom kalendaru.
Mislim da je stvar ozbiljna i da bi eventualno ne rešavanje iste imalo značajne posledice na poljuljanu ekonomsku situaciju.
Dragi P., hvala što si mi prosledio ove neizrecivo kulturno-šokirajuće sms-ove ! :)
Meni ova sentencija zvuči kao idealni poziv na sveobuhvatni rat. Bar je tako pre bilo. Pre bih se odmah prebacio u stanje ratne gotovosti, i krenuo sa baražnom vatrom iz velikog kalibra, kao uvertirom za napad avijacijom, a zatim pokrenuo tenkove i oklopna vozila sa podrškom pešadije ... i sve to zato što mrzim kad ljudi pričaju gluposti i kad me smaraju pomodarijom.
Pre nego što zaustite da mi zapušite usta, poslušajte šta imam reći.
Kao prvo, kako Nova godina može biti pravoslavna, muslimanska, budistička, itd? Meni se nekako činilo da je Nova godina termin najuže vezan za vreme, a nisam siguran koliko Vreme, kao fizički pojam uopšte mari za naše budalaštine. Ono je tu bilo i pre 200 milijardi godina, teklo je i dok se nije desio Veliki prasak, forimarle Nebule, zvezde, planete, život, dinosaurusi i sve ostalo.
Uh, upravo sam shvatio da sam ovom rečenicom zabio viljušku u oko kreacionistima koji kažu da sve to nije istina. OK, možda ste i vi u pravu, ali računajte da je vervatnoća da ste vi ili ja u pravu 0.5, odnosno 50% i zato se ograđujem da sve što pišem ostaje u tih 0.5.
Dakle, čisto sumnjam da je Vremenu ova naša (ljudska, mislim) sprdnja od pravljenja kojekakvih kultića, božanstava i sličnog koja traje par hiljada godina, uopšte zanimljiva; ono je teklo stotinama milijardi godina i bez nas i naših religija koje tvrde da ništa ne može da teče bez njih. Sic! Ili što bi naš narod rekao "Eto ti ga na!"
Sledeći fenomen koji je stvarno fenomen je to što Srbi, selektivno poštuju različito računanje vremena. Mi smo ustvari narod koji najviše primenjuje teoriju relativnosti, onog čike sa velikim brkovima i čupavom kosom. To je verovatno što je i on Srbin, odnosno, postoje špekulacije da mu je žena Srpkinja i da je ona ustvari sve to napisala, jer je ona Srbin, a mi Srbi smo pametni.
Naša relativnost se ogleda u tome što za samo 3 (slovima: tri) dana u godini mi odbacujemo mrski Tuđi kalendar i onda preigrlimo Naš, pravoslavni, koji je, by-the-way, Julijanski, odnosno Rimljanski. Njega je uveo Julije Cezar 45 godine pne, inače poznat kao neko ko je dao neprocenjiv podsticaj hrišćanskoj religiji.
U samo ta 3 (i slovima:tri) dana mi se setimo svoje posebnosti, osetimo tu neku plemensku združenost, pohrle nam lepa osećanja pa onda od te silne ljubavi počnemo da šaljemo jedni drugima sms poruke u stihu i prozi, oličenje cyber-seljoberizma i neiskrenosti koja počiva u beskonačnom prosleđivanju poruka tipa:
"SRPSKI mislim, SRPSKI dišem, SRPSKI zborim, SRPSKI pišem, SRPSKU crkvu obilazim, moje milo SRPSTVO pazim, za njega se Bogu moli, PRAVOSLAVLJE sveto volim i krstim se sa TRI prsta, tradicija to je SRPSKA, i dičim se jer imam, SRPSKO srce u grudima, pa ću noćas, kao i ti, SRPSKU Novu proslaviti, a u to ime imam želju, da je čekaš u veselju, u radosti i ljubavi, ukućani da su zdravi, svaka sreća da vas prati, da se dobro dobrim vrati"
"Nije brate mala stvar promeniti kalendar, zato svaki Srbin, druže, živi 13 dana duže. I Srbija nek je slavna srećna nova pravoslavna"
"Badjaci ti sretni novi, Bog neka te blagoslovi, nek’ ti srećom dom zablista, jer slaviš rođenje Isusa Krista. Sretan Božić!!!!"
"Nek Ostroški Vasilije čuva tvoje najmilije, a - nebeska dobra vila u pomoć ti uvek bila. Mir Boziji"
I da ne nabrajam više, znate na šta mislim ...
Jad i beda. Čemer.
Nekada sam odmah odgovorao na ovavke bullshit-ove (ne mogu da prevedem ovu reč, jer nemamo dovoljno dobar prevod), upinj'o se da kažem koliko je to besmisleno, a onda sam shvatio da stvarno nema poente. Ko želi da potroši nekoliko dinara šaljući mi taj bullshit, pa neka potroši. Imam opciju za brisanje koju odmah i iskoristim i to je to.
Srećan veseli pošiljaoc, a Telekom i ostali provajderi još srećniji. I svima lepo.
Ostaje samo jedno nerazjašnjeno pitanje:
šta ćemo sa Novom godinom, ovom Kineskom? Bez zezanja, mislim da je problem ozbiljan, a posebno za Kineze koji žive u Srbiji.
Ostaje misterija da se vidi kako će oni sada da slave svoju Novu godinu, po julijanskom ili gregorijanskom kalendaru.
Mislim da je stvar ozbiljna i da bi eventualno ne rešavanje iste imalo značajne posledice na poljuljanu ekonomsku situaciju.
Dragi P., hvala što si mi prosledio ove neizrecivo kulturno-šokirajuće sms-ove ! :)
четвртак, 8. јануар 2009.
Sneg
Da li ima uzbudljivijeg prizora od onog trenutka kad ustaneš ujutru, pogledaš kroz prozor a ono sve belo ...
Oduvek sam voleo sneg, zimu i sve te zimske fazone.
Eto i jutros, otvorim oči kad ono pada sneg! Jooooj! Srce počne da lupa kao onaj ludi bubnjar iz američkog death-metal benda Daath, koji kruni jedno 800 udaraca bass bubnja u minuti, pa bi skakao okolo. Ranije sam mislio da će me to proći, prepisivao sam to svojim godinama i da će to proći kad porastem.
Međutim, sve mi se čini da nikad nisam porastao. I to sam pokušavao da definišem, mislim tu reč "porasti", ali se uglavnom ta definicija vazda migoljila i bivala nemoguća za definisati.
Ima nečeg magičnog u toj zaleđenoj vodi, koja se padajući tako smrzne da se njeni molekuli vežu na skroz čudan način i grade toliko unikatne i nikad ponovljive oblike. Samo što mi to uglavnom ne primećujemo.
Oduvek mi je taj sneg bio tajanstven, izazovan, kao portal za neku drugu stvarnost, menjajući potpuno perspektive i dimenzije ovog sveta.
Da, morao bih spomenuti ovde i ulogu snega u svetu epske fantastike, gde je na svoju mističnost dobijao još više mističnosti jer su za sneg uvek bila vezana nepregledna prostranstva puna tajni, prognanih bogova ili junaka koji su svoje sklonište redovno nalazili na dalekim severima.
Oni valjda nisu imali problema sa Gazpromomom i ukrajincima.
Heh, sećam se koliko sam bio fasciniran jednim omotom albuma koji se zvao "Kralj Nordijskog sumraka", a na omotu baja (ne mali knindža, nego imenica koja označava muškarčinu) u čeliku i krznu koji drži na povocu svog besnog belog vuka, a iz mača koji je uperio ka nekom dvorcu u daljini sevaju munje i gromovi! Ajoooj. Da se smrzneš. Album je inače izuzetno dobar i zanimljiv, odlična muzika, sve super super ... osim činjenice da je delo jednog malog garavog 'talijana iz Trsta.
Pored toga, sneg ima neobičnu moć da utiša svet. Jeste li to primetili? Kad sneg napada ponaša se verovatno kao neki izolator pa upija zvuke i odjednom svet postane mnogo tiši, baš onakav kakav treba da bude.
Takođe, sneg ima i moć da sve izjednači. Jednostavno napada, svemu promeni oblik, zarobi sve u sličnu formu i da svemu samo jednu boju. I nije ga briga što komšija ima Audio A3, drugi Citroen C5, treći Opel Corsu, četvrti Juga ... to sad sve izgleda manje više isto.
Naravno, postoji i onaj stvarniji, praktični aspekt snega. Onaj aspekt "moraš da čistiš ispred zgrade" ili "čisti auto pred svaku vožnju" ...
Ili onaj aspekt da mojoj D. sad sneg zadao glavobolju jer je dočekala isti samo sa letnjim patikama. I nju iznenadio sneg, baš kao i naše putare. Njima super, uvek ih iznenadi u januaru.
Volim zvuk onog lepog, zdravog snega (koji se retko sreće u gradu) ispod cipela. Volim i da nosim kaput po snegu i kišobran, pa kad dođeš iz šetnje rumen sa smrznutim ušima, raspakuješ se, skuvaš čaj .... živela Kraljica i Engleska, kolonizacija i putevi svile (čaja)!
Volim što šta od tih zimskih zezancija, ali mi žao što sam sve više i više zakovan za kuću, tačnije za komp, tako da više ne pravim sneška, niti idem na grudvanje ili sankanje.
Da li to znači da sam upravo definisao reč "porasti"?
Oduvek sam voleo sneg, zimu i sve te zimske fazone.
Eto i jutros, otvorim oči kad ono pada sneg! Jooooj! Srce počne da lupa kao onaj ludi bubnjar iz američkog death-metal benda Daath, koji kruni jedno 800 udaraca bass bubnja u minuti, pa bi skakao okolo. Ranije sam mislio da će me to proći, prepisivao sam to svojim godinama i da će to proći kad porastem.
Međutim, sve mi se čini da nikad nisam porastao. I to sam pokušavao da definišem, mislim tu reč "porasti", ali se uglavnom ta definicija vazda migoljila i bivala nemoguća za definisati.
Ima nečeg magičnog u toj zaleđenoj vodi, koja se padajući tako smrzne da se njeni molekuli vežu na skroz čudan način i grade toliko unikatne i nikad ponovljive oblike. Samo što mi to uglavnom ne primećujemo.
Oduvek mi je taj sneg bio tajanstven, izazovan, kao portal za neku drugu stvarnost, menjajući potpuno perspektive i dimenzije ovog sveta.
Da, morao bih spomenuti ovde i ulogu snega u svetu epske fantastike, gde je na svoju mističnost dobijao još više mističnosti jer su za sneg uvek bila vezana nepregledna prostranstva puna tajni, prognanih bogova ili junaka koji su svoje sklonište redovno nalazili na dalekim severima.
Oni valjda nisu imali problema sa Gazpromomom i ukrajincima.
Heh, sećam se koliko sam bio fasciniran jednim omotom albuma koji se zvao "Kralj Nordijskog sumraka", a na omotu baja (ne mali knindža, nego imenica koja označava muškarčinu) u čeliku i krznu koji drži na povocu svog besnog belog vuka, a iz mača koji je uperio ka nekom dvorcu u daljini sevaju munje i gromovi! Ajoooj. Da se smrzneš. Album je inače izuzetno dobar i zanimljiv, odlična muzika, sve super super ... osim činjenice da je delo jednog malog garavog 'talijana iz Trsta.
Pored toga, sneg ima neobičnu moć da utiša svet. Jeste li to primetili? Kad sneg napada ponaša se verovatno kao neki izolator pa upija zvuke i odjednom svet postane mnogo tiši, baš onakav kakav treba da bude.
Takođe, sneg ima i moć da sve izjednači. Jednostavno napada, svemu promeni oblik, zarobi sve u sličnu formu i da svemu samo jednu boju. I nije ga briga što komšija ima Audio A3, drugi Citroen C5, treći Opel Corsu, četvrti Juga ... to sad sve izgleda manje više isto.
Naravno, postoji i onaj stvarniji, praktični aspekt snega. Onaj aspekt "moraš da čistiš ispred zgrade" ili "čisti auto pred svaku vožnju" ...
Ili onaj aspekt da mojoj D. sad sneg zadao glavobolju jer je dočekala isti samo sa letnjim patikama. I nju iznenadio sneg, baš kao i naše putare. Njima super, uvek ih iznenadi u januaru.
Volim zvuk onog lepog, zdravog snega (koji se retko sreće u gradu) ispod cipela. Volim i da nosim kaput po snegu i kišobran, pa kad dođeš iz šetnje rumen sa smrznutim ušima, raspakuješ se, skuvaš čaj .... živela Kraljica i Engleska, kolonizacija i putevi svile (čaja)!
Volim što šta od tih zimskih zezancija, ali mi žao što sam sve više i više zakovan za kuću, tačnije za komp, tako da više ne pravim sneška, niti idem na grudvanje ili sankanje.
Da li to znači da sam upravo definisao reč "porasti"?
среда, 7. јануар 2009.
Paradox
Zar pisanje bloga nije isto što i pisanje dnevnika? Nikad nisam pisao dnevnik, zato ne znam kako izgleda.
Pitanje je zašto kad pišeš blog želiš da što više ljudi pročita to što napišeš, a kad pišeš dnevnik, onda ti je jedno od osnovnih zanimanja da kerberišeš oko istog.
To mora da je paradoks. A mi ljudi smo baš skloni paradoksima.
Eto onomad (što bi se reklo) gledam neke tamo Zelene kako protestvuju protiv seče šuma pa nose transaparente pisane na papiru ... papiru koji se pravi ... od čega? Recikliraju možda delova sa "Sputnjika" pa prave papir. Paradoks!
Ili onda kad su ovi naši lupali McDonalds kao otelotvorenje iskvarene zapadne imperije, obučeni u Reebok, Nike, Tom Tailor, TimeOut garderobu .... paradoks!
Kažem vam, svud oko nas je paradoks zato uopšte neću da se čudim što mislim da je ovo sa blogovanjem paradoksalno. Verovatno i jeste.
Pitanje je zašto kad pišeš blog želiš da što više ljudi pročita to što napišeš, a kad pišeš dnevnik, onda ti je jedno od osnovnih zanimanja da kerberišeš oko istog.
To mora da je paradoks. A mi ljudi smo baš skloni paradoksima.
Eto onomad (što bi se reklo) gledam neke tamo Zelene kako protestvuju protiv seče šuma pa nose transaparente pisane na papiru ... papiru koji se pravi ... od čega? Recikliraju možda delova sa "Sputnjika" pa prave papir. Paradoks!
Ili onda kad su ovi naši lupali McDonalds kao otelotvorenje iskvarene zapadne imperije, obučeni u Reebok, Nike, Tom Tailor, TimeOut garderobu .... paradoks!
Kažem vam, svud oko nas je paradoks zato uopšte neću da se čudim što mislim da je ovo sa blogovanjem paradoksalno. Verovatno i jeste.
Sećanja
Ležim tako i razmišljam ... ustvari pokušavam da se setim dokle mi seže sećanje.
Za razliku od moje sestre koja se seća takvih pojedinosti, ja se ne sećam ničega. Stvarno. I jako mi je žao. Sve te divne, pa i ne tako divne stvari iz mog bezbrižnog detinjstva ja zaboravio.
Ponekad kad mi Bilja krene sa pričom samo zinem i pitam "A čiji je to film?". Ona ume da mi kaže da sam ja to sve potisnuo, ali mislim da to nije tako ...
Homer Simpson (čini mi se) je jednom rekao da ako bi morao da nauči jednu novu stvar, morao bi da zaboravi barem dve koje već zna. I mislim da je u pravu.
Evo kako je to počelo ...
Mislim da je prvi udar na moju moždanu masu, na neurone i njihova čvorišta predstavljala moja iznenadna opsednutost avijacijom i ratnom tehinkom, tamo negde u sedmom razredu osnovne. Iz te moje opsednutosti se rodila ideja koja me odvukla od kuće na deset godina, ali o tome drugi put. Elem, sećam se kako sam manijački upijao sve fakte vezane za te avione ... Joj! Od podataka koliki je domet nekog Suhoja sa praznim, polupraznim rezervoarom, sa ovom ili onom raketom, kolika je dužina krila na verziji M a kolika na verziji S, kako se zvao neki pijani Rus što je kop'o kanal oko fabrike Mikojan& Gurevich ... da, bolest.
Nakon višegodišnje mlaćenja sa tako važnim podacima, ja odjednom uletim u svet epske fantazije, Tolkiena, zmajeva, vitezova i ostalih dešavanja današnje omladine (izvini D. morao sam). A tamo ... svašta nešto, i sve novo, neistraženo, samo mene čeka. Usledile su godine učenja vilinskih jezika, preslišavanja po rodovniku Vilin roda, kombinatorici i pitanjima "Šta ima još da se vidi u tom svetu?".
Nekako paralelno počnem i da sviram gitaru. I tu ima svašta, da vidiš. Počnem ja učiti skale, muzičke teorije onoliko koliko sam mogao da svarim, pa onda muzika, bendovi ...
Da, muzika ... kad ste fan rock/metal muzike neobično je važno da znate SVE o svakom ko ima bilo kakve veze sa bendom koji volite. Tako da se još jednom u moju glavu ušetalo 3 kontinenta novih likova, imena, biografija, trivija i svega ostalog.
Posle te epizode, odlepim skroz za kompove. E tek tu ima da se uči toliko ... a tek kad je stigao prvi internet! Pa samo klikaš! Onda počnem da se zanimam za ono što sada radim, pa u međuvremenu stignu i širokopojasne veze u naše selo ... e da vidiš tek onda sreće!
Odmah se instalirao svet svakojakog softvera, a tek kad je došao na red ciklus filmova o web razvoju (pravljenje web sajtova, da prevedem) ... svaki dan kao da je prvi na planeti! Toliko toga novog, ništa ne znaš, a sve te zanima kao šimpanzu.
Samo tovari u glavu kao u mešalicu. Verujem da je unutra kao u središtu Sunca, nuklerna explozija po sekudi. Verovatno nervne sinapse pucaju i vezuju se brzinom svetlosti, a ja ponekad zaboravim tako osnovne životne stvari.
I onda meni kaže Bilja kako ja znam sve i svašta ... da, znam, ali kad pričaš o tome kako smo išli na more te i te godine ja te gledam belo ...
Nema tu mnogo mudorsti, sve što natovariš u glavu mora da izađe negde ... obično kroz nos!
Za razliku od moje sestre koja se seća takvih pojedinosti, ja se ne sećam ničega. Stvarno. I jako mi je žao. Sve te divne, pa i ne tako divne stvari iz mog bezbrižnog detinjstva ja zaboravio.
Ponekad kad mi Bilja krene sa pričom samo zinem i pitam "A čiji je to film?". Ona ume da mi kaže da sam ja to sve potisnuo, ali mislim da to nije tako ...
Homer Simpson (čini mi se) je jednom rekao da ako bi morao da nauči jednu novu stvar, morao bi da zaboravi barem dve koje već zna. I mislim da je u pravu.
Evo kako je to počelo ...
Mislim da je prvi udar na moju moždanu masu, na neurone i njihova čvorišta predstavljala moja iznenadna opsednutost avijacijom i ratnom tehinkom, tamo negde u sedmom razredu osnovne. Iz te moje opsednutosti se rodila ideja koja me odvukla od kuće na deset godina, ali o tome drugi put. Elem, sećam se kako sam manijački upijao sve fakte vezane za te avione ... Joj! Od podataka koliki je domet nekog Suhoja sa praznim, polupraznim rezervoarom, sa ovom ili onom raketom, kolika je dužina krila na verziji M a kolika na verziji S, kako se zvao neki pijani Rus što je kop'o kanal oko fabrike Mikojan& Gurevich ... da, bolest.
Nakon višegodišnje mlaćenja sa tako važnim podacima, ja odjednom uletim u svet epske fantazije, Tolkiena, zmajeva, vitezova i ostalih dešavanja današnje omladine (izvini D. morao sam). A tamo ... svašta nešto, i sve novo, neistraženo, samo mene čeka. Usledile su godine učenja vilinskih jezika, preslišavanja po rodovniku Vilin roda, kombinatorici i pitanjima "Šta ima još da se vidi u tom svetu?".
Nekako paralelno počnem i da sviram gitaru. I tu ima svašta, da vidiš. Počnem ja učiti skale, muzičke teorije onoliko koliko sam mogao da svarim, pa onda muzika, bendovi ...
Da, muzika ... kad ste fan rock/metal muzike neobično je važno da znate SVE o svakom ko ima bilo kakve veze sa bendom koji volite. Tako da se još jednom u moju glavu ušetalo 3 kontinenta novih likova, imena, biografija, trivija i svega ostalog.
Posle te epizode, odlepim skroz za kompove. E tek tu ima da se uči toliko ... a tek kad je stigao prvi internet! Pa samo klikaš! Onda počnem da se zanimam za ono što sada radim, pa u međuvremenu stignu i širokopojasne veze u naše selo ... e da vidiš tek onda sreće!
Odmah se instalirao svet svakojakog softvera, a tek kad je došao na red ciklus filmova o web razvoju (pravljenje web sajtova, da prevedem) ... svaki dan kao da je prvi na planeti! Toliko toga novog, ništa ne znaš, a sve te zanima kao šimpanzu.
Samo tovari u glavu kao u mešalicu. Verujem da je unutra kao u središtu Sunca, nuklerna explozija po sekudi. Verovatno nervne sinapse pucaju i vezuju se brzinom svetlosti, a ja ponekad zaboravim tako osnovne životne stvari.
I onda meni kaže Bilja kako ja znam sve i svašta ... da, znam, ali kad pričaš o tome kako smo išli na more te i te godine ja te gledam belo ...
Nema tu mnogo mudorsti, sve što natovariš u glavu mora da izađe negde ... obično kroz nos!
Da se razumemo ...
Počeo sam da pišem ovaj blog inspirisan knjigom "Priči nikad kraja" koja je nastala objavljivanjem postova sa bloga Gorice Nešović (voditelj "Dizanja" na B92 i Jelice Greganović). Prosto sam seo i rekao sebi da je to možda način da komuniciram intimnije i prisnije sa ljudima koje poznajem (ili ne poznajem) i za koje nikada nema dovoljno vremena.
Ustvari, istina je da sam hteo da postanem faca. Znate ono kad izađete na ulici a oni vas gledaju i u sebi misle "To je on, autor bloga", to im se vidi u očima.
To je i zbog devojaka, da kad prođem one stidljivo pognu glavice, krv ispuni one plitke kapilare u obrazima i gledaju svojim velikim očima u mene i misle "To je on, autor bloga".
To je i zbog toga da kad dođem u prodavnicu stignem na kasu preko reda, pa mi još i kažu "Dobar dan" i spakuju mi sve u kesu sami, bez da ih pitam i molim.
To je i zbog šaltera u banci, čim me vide odmah me zovu da prođem preko reda a pri tom se niko ni ne buni jer "to sam ja, autor bloga"...
Šalim se naravno.
A vi budite dobri pa preporučite ovo mesto svojim prijateljima, pa da i ja postanem neka faca ...
PS: pozdrav za mog kolegu K. on me ispirisao na ono "To je on ..."
Ustvari, istina je da sam hteo da postanem faca. Znate ono kad izađete na ulici a oni vas gledaju i u sebi misle "To je on, autor bloga", to im se vidi u očima.
To je i zbog devojaka, da kad prođem one stidljivo pognu glavice, krv ispuni one plitke kapilare u obrazima i gledaju svojim velikim očima u mene i misle "To je on, autor bloga".
To je i zbog toga da kad dođem u prodavnicu stignem na kasu preko reda, pa mi još i kažu "Dobar dan" i spakuju mi sve u kesu sami, bez da ih pitam i molim.
To je i zbog šaltera u banci, čim me vide odmah me zovu da prođem preko reda a pri tom se niko ni ne buni jer "to sam ja, autor bloga"...
Šalim se naravno.
A vi budite dobri pa preporučite ovo mesto svojim prijateljima, pa da i ja postanem neka faca ...
PS: pozdrav za mog kolegu K. on me ispirisao na ono "To je on ..."
Mrgud vol.1
Stvarno mrzim telefone. Onako baš ih mrzim. Onako stvarno iz dna duše.
Nekad mi se čini da sam ih oduvek i mrzeo, samo to nisam znao.
Uvek pomislim na tišinu koja je nekada vlada u glavama, ušima, životima ljudi od pre nekih stotinak godina ... a pogledajte danas! Svi smo dostupni, svuda, u svakom trenutku, trčimo da zgrabimo tu debilnu radioaktivnu spravu kao pavijani i da vidimo zašto svetli i ko nas se setio ... Ali nisu samo mobilni zlo, iako sam na to aludirao.
Mrzim fixni telefon, verovatno još i više od mobilnog. Mobilni dam na "silent" pa ti zovi dok ti ne iscuri baterija, briga me.
Elem, kod stabilnog (taj izraz se stvarno upotrebljava) telefona malo teža priča. Možeš da ga ućutiš tako što ćeš ga iščupati iz zida.
Čupam ja to redovno iz zida kad sam sam po kući, samo to je delikatna operacija, jer mi kabal internetski nasušni ide istim vodom, pa ne ide da se prekida download 11854-tog albuma (koji nikada ni neću preslušati) zbog nekog tamo telefona.
Ima da se podesi na njemu i da se smanji ta buka, ali s obzirom da imam i jedan u sobi, uvek polifonija po kući.
E mrzim i polifoniju, posebno u 7 ujutru kad debilni komšija nazove da mojima kaže kako se rodio Isus. Breeeee! Nije mog'o Isus da sačeka još sat ili dva da iskoristim retkost u feudalno-socijalno-kapitalističko-liberalnom-saso-mange poretku sveta koja se zove "dan-usred-nedelje-kad-ne-radiš" ?
Eto i sad prolazi kroz glavu kako bih voleo da sam nekada kupio pojačalo od (barem) 200 W, prištekao moju električnu gitaru, odvrnuo Volume na 100%, digao Gain na distorziji na 10 pa da vidiš sreće, komšo! Rodila bi ti se mečka, ne Isus ... doduše i ja bih sebi obezbedio roždenstvo (već pomenute) mečke u obližnjoj policijskoj stanici, ali neka.
Gde sam ono stao ... a da, kod toga da mrzim telefone. Ok, vraćam se na temu. Mrzim telefone.
I ovi mobilni i to je zlo. Uvek dostupan i slobodan, na to se igralo od praskozorja istih, to im bio večiti slogan, a mi ljudi se, kao svoji ne tako daleki preci od strica (drugo il' treće koleno) primili na to, al' shvatismo kasno da postadosmo sve dostupniji a sve manje slobodniji.
Nema džaba banana, ovaj ručak, tako kaže jedna britanska poslovica, i čvrsto joj verujem.
Mene mnogo nervira ta dostupnost svuda i uvek.Priznajem, spasila mi telefonija puno puta ono mesto gde se završavaju leđa, pred početak nogu, ali to joj ne daje dovoljan kredibilitet da ne bude tema ovog posta.
Ima nekih dostupnosti koje su i slatke ... npr kad me nazove moj drugar Š. (on će sad da se prepozna) u p'o noći da mi kaže da me mnogo voli. E to meni bude drago iako me probudi, jer, kao prvo, znam da je pijan i da mu lepo, a drugo, uvek je lepo to čuti, pa makar i od pijanog drugara. (dragi Š. zovi me uvek, za tebe ne važi ovo oko telefonije)
Ili recimo kad ujutru zatekneš neku lepo poruku (ne mislim ovde na standardni sms koji zahteva drugi sms, tzv. ping-pong-dopisivanje-bez-smisla-telekom-trlja-pare) nego recimo kao što mene zatekla jutros poruka od prijatelja P. koji kaže da mi super blog.
Takve recimo i treba da budu poruke, to da te neko hvali, pa da ti bude lepo.
Sad sam se totalno razbudio. A neradan dan u sred srede. Bedak. Gledam prema krevetu ... da li da se vratim i pokušam da odspavam još malo ili da razbacujem hejt još malo. Trenutno, ovo drugo mi se čini prikladnije.
Ipak ću da probam ono prvo, možda i uspem.
A siguran sam da će odmah da zvoni telefon da neko javi da se rodio Isus. Alo ljudi, imamo svi TV, internet, RSS, javili su nam.
Mojima je upravo stigao sms, čujem iz druge sobe, jer njihov pristanak sms-a u luku zvuči kao sletanje MIG-29. Još jedan sms! Još malo pa eskadrila!
Verovatno i njima neko od frendova šalje onu dijabetes verziju "srećan Božić". Opa ... evo i meni poruke. Kreće ludilo: svi u skloništa, navucite zavese, peti jahač Apokalipse - Telefon, upravo jezdi ka vama!
Nekad mi se čini da sam ih oduvek i mrzeo, samo to nisam znao.
Uvek pomislim na tišinu koja je nekada vlada u glavama, ušima, životima ljudi od pre nekih stotinak godina ... a pogledajte danas! Svi smo dostupni, svuda, u svakom trenutku, trčimo da zgrabimo tu debilnu radioaktivnu spravu kao pavijani i da vidimo zašto svetli i ko nas se setio ... Ali nisu samo mobilni zlo, iako sam na to aludirao.
Mrzim fixni telefon, verovatno još i više od mobilnog. Mobilni dam na "silent" pa ti zovi dok ti ne iscuri baterija, briga me.
Elem, kod stabilnog (taj izraz se stvarno upotrebljava) telefona malo teža priča. Možeš da ga ućutiš tako što ćeš ga iščupati iz zida.
Čupam ja to redovno iz zida kad sam sam po kući, samo to je delikatna operacija, jer mi kabal internetski nasušni ide istim vodom, pa ne ide da se prekida download 11854-tog albuma (koji nikada ni neću preslušati) zbog nekog tamo telefona.
Ima da se podesi na njemu i da se smanji ta buka, ali s obzirom da imam i jedan u sobi, uvek polifonija po kući.
E mrzim i polifoniju, posebno u 7 ujutru kad debilni komšija nazove da mojima kaže kako se rodio Isus. Breeeee! Nije mog'o Isus da sačeka još sat ili dva da iskoristim retkost u feudalno-socijalno-kapitalističko-liberalnom-saso-mange poretku sveta koja se zove "dan-usred-nedelje-kad-ne-radiš" ?
Eto i sad prolazi kroz glavu kako bih voleo da sam nekada kupio pojačalo od (barem) 200 W, prištekao moju električnu gitaru, odvrnuo Volume na 100%, digao Gain na distorziji na 10 pa da vidiš sreće, komšo! Rodila bi ti se mečka, ne Isus ... doduše i ja bih sebi obezbedio roždenstvo (već pomenute) mečke u obližnjoj policijskoj stanici, ali neka.
Gde sam ono stao ... a da, kod toga da mrzim telefone. Ok, vraćam se na temu. Mrzim telefone.
I ovi mobilni i to je zlo. Uvek dostupan i slobodan, na to se igralo od praskozorja istih, to im bio večiti slogan, a mi ljudi se, kao svoji ne tako daleki preci od strica (drugo il' treće koleno) primili na to, al' shvatismo kasno da postadosmo sve dostupniji a sve manje slobodniji.
Nema džaba banana, ovaj ručak, tako kaže jedna britanska poslovica, i čvrsto joj verujem.
Mene mnogo nervira ta dostupnost svuda i uvek.Priznajem, spasila mi telefonija puno puta ono mesto gde se završavaju leđa, pred početak nogu, ali to joj ne daje dovoljan kredibilitet da ne bude tema ovog posta.
Ima nekih dostupnosti koje su i slatke ... npr kad me nazove moj drugar Š. (on će sad da se prepozna) u p'o noći da mi kaže da me mnogo voli. E to meni bude drago iako me probudi, jer, kao prvo, znam da je pijan i da mu lepo, a drugo, uvek je lepo to čuti, pa makar i od pijanog drugara. (dragi Š. zovi me uvek, za tebe ne važi ovo oko telefonije)
Ili recimo kad ujutru zatekneš neku lepo poruku (ne mislim ovde na standardni sms koji zahteva drugi sms, tzv. ping-pong-dopisivanje-bez-smisla-telekom-trlja-pare) nego recimo kao što mene zatekla jutros poruka od prijatelja P. koji kaže da mi super blog.
Takve recimo i treba da budu poruke, to da te neko hvali, pa da ti bude lepo.
Sad sam se totalno razbudio. A neradan dan u sred srede. Bedak. Gledam prema krevetu ... da li da se vratim i pokušam da odspavam još malo ili da razbacujem hejt još malo. Trenutno, ovo drugo mi se čini prikladnije.
Ipak ću da probam ono prvo, možda i uspem.
A siguran sam da će odmah da zvoni telefon da neko javi da se rodio Isus. Alo ljudi, imamo svi TV, internet, RSS, javili su nam.
Mojima je upravo stigao sms, čujem iz druge sobe, jer njihov pristanak sms-a u luku zvuči kao sletanje MIG-29. Još jedan sms! Još malo pa eskadrila!
Verovatno i njima neko od frendova šalje onu dijabetes verziju "srećan Božić". Opa ... evo i meni poruke. Kreće ludilo: svi u skloništa, navucite zavese, peti jahač Apokalipse - Telefon, upravo jezdi ka vama!
уторак, 6. јануар 2009.
Kafa
Pozvali meni sinoć neki drugari ... staro društvo sa kojim se viđam jednom ili dva puta godišnje da popijemo kafu i malo se ispričamo.
Stanradno počne priča sa onim "Šta je novo?" ... ja tu rešim da u vidu blitzkriega izbacim sve šta je novo u mom životu:
novi posao, nova devojka, kako sam otkrio kultnu emisiju na B92 "Dizanje", kako sam posato fan "Hladnog piva", kako sam se upravo vratio iz Slovenije ... i tako, super super što bi rekla ona baka na klipu što hoće da se oveša od muke.
I sve super išla spika dok se neko nije dohvatio budalaste teme Srbi-Hrvati-Tajlanđani-Aboridžini-Marsovci ... grrrrr. I naravno, odmah počne da se rasipa hejt ("hate"= mržnja) na sve strane, ja tu uvek popizdim, počnem da teram kontru, ne zbog kontriranja nego zbog meni smešne jednostranosti mišljenja ljudi koji jednostrano misle o ljudima za koje tvrde da misle jednostrano (ovo baš ima smisla, zar ne?).
I mi se tu skoro i posvađamo ... e j***** vas i kafa, i Hrvati, i Srbi, i Marsovci i svi ostali ... idem kući da sednem za komp i da nešto kodiram.
Moj komp nema problema sa svim tim -izmima ...
Stanradno počne priča sa onim "Šta je novo?" ... ja tu rešim da u vidu blitzkriega izbacim sve šta je novo u mom životu:
novi posao, nova devojka, kako sam otkrio kultnu emisiju na B92 "Dizanje", kako sam posato fan "Hladnog piva", kako sam se upravo vratio iz Slovenije ... i tako, super super što bi rekla ona baka na klipu što hoće da se oveša od muke.
I sve super išla spika dok se neko nije dohvatio budalaste teme Srbi-Hrvati-Tajlanđani-Aboridžini-Marsovci ... grrrrr. I naravno, odmah počne da se rasipa hejt ("hate"= mržnja) na sve strane, ja tu uvek popizdim, počnem da teram kontru, ne zbog kontriranja nego zbog meni smešne jednostranosti mišljenja ljudi koji jednostrano misle o ljudima za koje tvrde da misle jednostrano (ovo baš ima smisla, zar ne?).
I mi se tu skoro i posvađamo ... e j***** vas i kafa, i Hrvati, i Srbi, i Marsovci i svi ostali ... idem kući da sednem za komp i da nešto kodiram.
Moj komp nema problema sa svim tim -izmima ...
Božić
Sutra je Božić.
Kad sam bio mali stvarno sam voleo te sve ferije, odlazak u selo M. u Sremu, gde sam proveo divne dečačke dane uživajući u fantaziji, pričama i običajima. I sve je bilo baš sjajno.
Na Badnje veče su momci, dečaci od 14-15 godina išli po selu obučeni u vertepe i recitovali smešnu i divnu predstavicu o rođenju Isusa ... ha, jednom sam i ja učestvovao u jednoj takvoj predstavi. Bio sam dosta mlađi od svih njih, imao sam oko 10 godina ... i bio sam ovca! To je mojoj sestri dalo doživotni kredibilitet da mi s vremena na vreme kaže "Beeeee".
Ujutro se ustane, a ja redovno bio Radovan. Malo džaraš po šporetu na drva (legendarnom Smedervcu), u prizemnoj sremačkoj kući hladno a tebe greje taj žar i srce ti lupa od uzbuđenja.
A posle nekih smešnih stihova najbolji deo: darovanje Radovana (male sitnice, slatkiši) a onda najbolji doručak u istraženom delu Svemira - krompir u gaće i domaća slanina i stric koji zna kako da osladi jelo dok lagano secka slaninu svojom džepnom britvicom (prema kojoj sam zaista gajio neka supernatural osećanja). I tako ... onda jurcamo po dvorištu, na ulici sa drugom decom napravimo "brdo" jer u divnom ravnom Sremu nema brda osim onih koja napraviš uz ćupriju, pa se sankamo i tako ceo dan, dok ne poplavimo pa dođe pokojna nam baka da nas uz viku utera malo do Smederevca ...
Nije bilo svih ovih sega-mega padanja u trans, worshipovanja svemoćnog boga, itd ... bilo je to dečije, jednostavno i lepo. Kao bajka, što ustvari i jeste, zar ne?
Ne verujem u boga, barem ne onako kako svako od nekoliko velikih monopolista želi da bude. Zar to nije tako simptomatično, to da je svaka religija jedina ispravna, jedina koju treba poštovati i jedina koja zna istinu ... ne znam za vas, ali moj artimetičko-logički aparat malo drugačije preračunava te algoritme.
Boga ako sam ikada probao da zamislim to se uglavnom završavalo na nečemu što ne liči previše na ono na šta su trošili toliko boje po zidovima onih institucija gde ljudi odu da dobiju neki Xp (što bi rekli u RPG igricama - samo za razliku od igrica ovde mora da se plati).
Majku mu, zar sam ja toliko osim sveta kad mi se čini da je taj bog više nekako kao univezalni mehanizam, nešto na subatomskom nivou, nešto što se nalazi u svakoj interakciji i sili ... a svi tako uporni da mi pokažu da je to namučeni mladić od trideset i koju, ili neki prorok ili sveta krava, kvaka od šporeta ili slično ...
Da ne bih previše rasipao blasfemiju okolo ovde ću stati.
Lepo je da se ne radi, da će biti da se pojede (i popije ko voli) ... Ja volim Božić ali ne zbog toga što je to praznik jedne religije (pa još sa zakašnjenjem) nego što me uvek seti na detinjstvo.
Kad sam bio mali stvarno sam voleo te sve ferije, odlazak u selo M. u Sremu, gde sam proveo divne dečačke dane uživajući u fantaziji, pričama i običajima. I sve je bilo baš sjajno.
Na Badnje veče su momci, dečaci od 14-15 godina išli po selu obučeni u vertepe i recitovali smešnu i divnu predstavicu o rođenju Isusa ... ha, jednom sam i ja učestvovao u jednoj takvoj predstavi. Bio sam dosta mlađi od svih njih, imao sam oko 10 godina ... i bio sam ovca! To je mojoj sestri dalo doživotni kredibilitet da mi s vremena na vreme kaže "Beeeee".
Ujutro se ustane, a ja redovno bio Radovan. Malo džaraš po šporetu na drva (legendarnom Smedervcu), u prizemnoj sremačkoj kući hladno a tebe greje taj žar i srce ti lupa od uzbuđenja.
A posle nekih smešnih stihova najbolji deo: darovanje Radovana (male sitnice, slatkiši) a onda najbolji doručak u istraženom delu Svemira - krompir u gaće i domaća slanina i stric koji zna kako da osladi jelo dok lagano secka slaninu svojom džepnom britvicom (prema kojoj sam zaista gajio neka supernatural osećanja). I tako ... onda jurcamo po dvorištu, na ulici sa drugom decom napravimo "brdo" jer u divnom ravnom Sremu nema brda osim onih koja napraviš uz ćupriju, pa se sankamo i tako ceo dan, dok ne poplavimo pa dođe pokojna nam baka da nas uz viku utera malo do Smederevca ...
Nije bilo svih ovih sega-mega padanja u trans, worshipovanja svemoćnog boga, itd ... bilo je to dečije, jednostavno i lepo. Kao bajka, što ustvari i jeste, zar ne?
Ne verujem u boga, barem ne onako kako svako od nekoliko velikih monopolista želi da bude. Zar to nije tako simptomatično, to da je svaka religija jedina ispravna, jedina koju treba poštovati i jedina koja zna istinu ... ne znam za vas, ali moj artimetičko-logički aparat malo drugačije preračunava te algoritme.
Boga ako sam ikada probao da zamislim to se uglavnom završavalo na nečemu što ne liči previše na ono na šta su trošili toliko boje po zidovima onih institucija gde ljudi odu da dobiju neki Xp (što bi rekli u RPG igricama - samo za razliku od igrica ovde mora da se plati).
Majku mu, zar sam ja toliko osim sveta kad mi se čini da je taj bog više nekako kao univezalni mehanizam, nešto na subatomskom nivou, nešto što se nalazi u svakoj interakciji i sili ... a svi tako uporni da mi pokažu da je to namučeni mladić od trideset i koju, ili neki prorok ili sveta krava, kvaka od šporeta ili slično ...
Da ne bih previše rasipao blasfemiju okolo ovde ću stati.
Lepo je da se ne radi, da će biti da se pojede (i popije ko voli) ... Ja volim Božić ali ne zbog toga što je to praznik jedne religije (pa još sa zakašnjenjem) nego što me uvek seti na detinjstvo.
Пријавите се на:
Постови (Atom)