Pre nekog vremena sanjam da sam krenula na more. Na sebi sam imala, ni manje, ni više, nego haljinu u kojoj sam pošla u prvi razred, tačnije, drugi dan prvog razreda (onaj prvi dan je rezervisan za upoznavanje mama i učiteljica).
Sva ushićena, onako bucmasta od zdravog života na sremskim njivama, u toj beloj haljini sa žitaricama, cvećem i volanima, sa djačkom torbom, u kojoj su morale da budu sve knjige (od bukvara do prirode i društva), sveske u kocke, kao i one sa malim i velikim linijama i pernica, čvrsto sam stisnula bratovu ruku i hrabro krenula u novi svet. Škola kao pojam za mene nije bila potpuna nepoznanica, jer sam skoro celu godinu provela u bratovom razredu, ali deo škole u koji sam zakoračila je do tada bio neispitana teritorija. Naravno, čim su moje nožice stale na ispucane betonske ploče školskog dvorišta, bez obzira na činjenicu da smo poranili i da nema nigde nikog, brat je nestao. Izbezumljena od straha, šetala sam po nepreglednom dvorištu, tražeći ga, osvrćući se posle svakog koraka, da slučajno ne bih izgubila školsku zgradu iz vida, a onda – briznula u plač. Taj svet je bio izuzetno negostoljubivo mesto: prazno, bez dece i boja. Nisam znala gde se tačno nalazi bratova učionica. Znala sam da me od iste deli nekoliko svetlosnih godina, ali tog trenutka sam čvrsto odlucila da krenem i pronadjem to svoje voljeno biće i sa njim podelim svu tu muku (naravno, naivno kao svako dete ne znajuci da je upravo to biće krivo za novonastalu situaciju). I tako sam se, u stilu hobita, upustila u epsku avanturu: kroz paviljone i dugačke, hladne hodnike, pored i kroz hiljadu vrata, uz i niz zelene stepenice, u haljini sa žitaricama, sa velikom torbom na ledjima. A onda sam na školskom dvorištu ugledala krug stvoren od nekoliko djaka i medju njima to poznato lice i, brišući suze, poletela prema njemu. Pogledao me i, ne skrivajući stid zbog uplakane male napasti pred sobom, okrenuo ledja i još čvršće zatvorio krug, kako bih shvatila da mi tu nije mesto. I tako mi je u 6-toj godini života svet prvi put pao na glavu! Plakala sam i kuckala po njegovoj torbi, kako bi se okrenuo i posvetio mi pažnju, ali ništa od toga se nije desilo i tako sam sa gomilom suza u ustima morala da se pomirim sa osećajem odbačenosti i pronadjem put nazad. To je bio prvi korak ka mom osamostaljenju. Uspela sam čak i da nadjem prečicu do svoje učionice. Ugledala sam Senada, dečaka koji je sedeo preda mnom prethodnog dana na prozivanju i shvatila da svet postaje bolje mesto. (nekoliko meseci kasnije) … Kako sam bila smotano dete, često sam gravitirala ka nekom blatu i odlikovala me izuzetna sposobnost da ga pronadjem i upadnem u isto. I tako je jednog dana neko pokucao na vrata učionice II3 »Učiteljice, izvinjavam se što vam prekidam čas. Da li može Zoran Perin da izadje da odvede sestru kući, pošto je upala u blato?« Bila sam kaljava od glave do pete! Učiteljica me je pokrila nekim plakatom sa saobraćajnim znacima, kroz koji je probijala siva voda. Iako situacija nije bila namerno izazvana, bila je to svojevrsna osveta. Platila bih danas da vidim Zokijev izraz lica dok je kroz glavnu ulicu Šapca vukao omraženo biće, obučeno u drečavo-roze trenerku sa Gunisima, umotano u tapet iz auto-škole.
Sva ushićena, onako bucmasta od zdravog života na sremskim njivama, u toj beloj haljini sa žitaricama, cvećem i volanima, sa djačkom torbom, u kojoj su morale da budu sve knjige (od bukvara do prirode i društva), sveske u kocke, kao i one sa malim i velikim linijama i pernica, čvrsto sam stisnula bratovu ruku i hrabro krenula u novi svet. Škola kao pojam za mene nije bila potpuna nepoznanica, jer sam skoro celu godinu provela u bratovom razredu, ali deo škole u koji sam zakoračila je do tada bio neispitana teritorija. Naravno, čim su moje nožice stale na ispucane betonske ploče školskog dvorišta, bez obzira na činjenicu da smo poranili i da nema nigde nikog, brat je nestao. Izbezumljena od straha, šetala sam po nepreglednom dvorištu, tražeći ga, osvrćući se posle svakog koraka, da slučajno ne bih izgubila školsku zgradu iz vida, a onda – briznula u plač. Taj svet je bio izuzetno negostoljubivo mesto: prazno, bez dece i boja. Nisam znala gde se tačno nalazi bratova učionica. Znala sam da me od iste deli nekoliko svetlosnih godina, ali tog trenutka sam čvrsto odlucila da krenem i pronadjem to svoje voljeno biće i sa njim podelim svu tu muku (naravno, naivno kao svako dete ne znajuci da je upravo to biće krivo za novonastalu situaciju). I tako sam se, u stilu hobita, upustila u epsku avanturu: kroz paviljone i dugačke, hladne hodnike, pored i kroz hiljadu vrata, uz i niz zelene stepenice, u haljini sa žitaricama, sa velikom torbom na ledjima. A onda sam na školskom dvorištu ugledala krug stvoren od nekoliko djaka i medju njima to poznato lice i, brišući suze, poletela prema njemu. Pogledao me i, ne skrivajući stid zbog uplakane male napasti pred sobom, okrenuo ledja i još čvršće zatvorio krug, kako bih shvatila da mi tu nije mesto. I tako mi je u 6-toj godini života svet prvi put pao na glavu! Plakala sam i kuckala po njegovoj torbi, kako bi se okrenuo i posvetio mi pažnju, ali ništa od toga se nije desilo i tako sam sa gomilom suza u ustima morala da se pomirim sa osećajem odbačenosti i pronadjem put nazad. To je bio prvi korak ka mom osamostaljenju. Uspela sam čak i da nadjem prečicu do svoje učionice. Ugledala sam Senada, dečaka koji je sedeo preda mnom prethodnog dana na prozivanju i shvatila da svet postaje bolje mesto. (nekoliko meseci kasnije) … Kako sam bila smotano dete, često sam gravitirala ka nekom blatu i odlikovala me izuzetna sposobnost da ga pronadjem i upadnem u isto. I tako je jednog dana neko pokucao na vrata učionice II3 »Učiteljice, izvinjavam se što vam prekidam čas. Da li može Zoran Perin da izadje da odvede sestru kući, pošto je upala u blato?« Bila sam kaljava od glave do pete! Učiteljica me je pokrila nekim plakatom sa saobraćajnim znacima, kroz koji je probijala siva voda. Iako situacija nije bila namerno izazvana, bila je to svojevrsna osveta. Platila bih danas da vidim Zokijev izraz lica dok je kroz glavnu ulicu Šapca vukao omraženo biće, obučeno u drečavo-roze trenerku sa Gunisima, umotano u tapet iz auto-škole.
Joooj, Biljo! Pa ja se toga UOPŠTE ne sećam! Ajoooj, što me sada sramota! Pa zar sam ja tako svoju seku ... cccccc!
ОдговориИзбришиKako si me vratila 25(strašno) godina u nazad.Ja sam moju sestru, pet godina mladju ,upisao u prvi razred(titino doba, svi rade) i vodao za sobom kao kakvu zakrpu, kao kad vam se uhvati čičak za nogavicu. Naučio sam je da psuje, da se bije, da dohvata loptu dok dećaci igraju fudbala da se tuče, da kad treba pokaže i tri prsta(sa strane savijeni a srednji uspravan)pa i danas je neko zove Vujketova sestra, a ona pamti kako sam joj pojeo krem-bananu, terao je da usisava kuću, tukao je, grdio.Svako ima svoju kameru izgleda mi se.Nema Peki stida, ljubav brata i sestre je nešto sveto.Mada si se Biljo mogla predstaviti sa nekom veselijom pričom.Vidi se da ste rod, odlični ste naratori.
ОдговориИзбришиMa pusti je ... spremam se da i ja otkrijem neke njene mračne priče iz detinjstva ... he he he
ОдговориИзбришиHehe..hvala, Vujke :) Ova priča nije trebalo da bude opterećena negativnom konotacijom. Meni je danas cela ta situacija krajnje smešna. Bez obzira na sve takve epizode iz detinjstva, Zoka i ja smo ostali klasičan primer krpe i zakrpe :))
ОдговориИзбриши