Mantra

Verujem da svako od nas ima neke svoje male reči, stihove, rituale kojima se drži za tlo onda kada teški trenutci menjaju gravitaciono polje drage nam Zemlje i kada prestaju da važe Njutnovska pravila na koje nas uče od kako otvorimo oči.

Da raščistimo na samom početku, rituali ovde nemaju ništa sa bednim versko-sujevernim putevima po kojima vidim zalutale ljude, prečesto ovih dana.

Da ne bih previše dužio, jer me K. čeka za šetnju, ovo su neki od stihova koje često ponavljam sebi, sa ciljem da izgubim ili dobijem nadu, samopouzdanje, veru, ubeđenje ... šta god, i da se držim za tlo koliko je moguće kada ustreba.

"We will always be much more human than we wish to be" (Pain Of Salvation, "Beyond The Pale")

"There's real poetry in real world: Science is poetry of reality" (Symphony of Science, Richard Dawkins)

"Još uvek stojim na putu kojim mogu da volim" (Eshaton, "Tebi")

"Stand and fight, live by your heart" (Manowar, "Heart of Steel")

"The beauty of a living thing is not the atoms that go into it, but the way those atoms are put together" (Symphony of Science, Carl Sagan)

"Mi smo na putu, mi pravimo put" (Ekatarina velika, "Karavan")

... siguran sam da ću nastaviti ovu listu

Tragovi

Čudnim i nepravilnim okretima linije naših puteva se ponekad ukrštaju i uvijaju, približavajući nas, udaljene galaksije (zauzete onim čime su obično i zauzete prave galaksije - samoproždiranjem od strane svog centra) jedne drugima. U takvom plesu, osećamo gravitaciju, istinski, osećamo približavanje druge osobe čija gravitacija utiče na naše plime i oseke, koja kroji senke i izdužuje puteve. A onda se, tek tako, naši putevi razdvajaju, i mi, galaksije, nastavljamo da plovimo u svom haosu, vođeni jednimo impulsom koji nam komanduje da nikada ne stanemo.

I dok se ponovo sve širi i udaljava, dok hladne ruke zaborava nežno, a ipak okrutno ljuljaju naše misli, mislim da mi nastavljamo da osećamo tragove u sebi, tragove koji su se ucrtali u naše tlo jednom kada su se galaksije dovoljno približile. Možda mi tako želimo da zaboravimo neke tragove, da se otrgnemo od sećanja, koje, iako ima običaj da ostavlja stvari iz prošlosti šupljima, tako da zadrže svoj oblik, ali da nemaju više svoju težinu, nastavlja da tera po svome, malo se obazirući na ono što bismo mi želeli.

I onda se načas obremo u svetu, punom tragova, gde svaki trag vodi našu misao do galaksije koja nam više nije blizu; gde se svaka slika brzo uliva u veliku reku čija delta se nalazi u okeanu onoga što smo pokušali zaboraviti, ali nismo umeli.

A ta reka koja nosi sve, kao da protiče po sredini nas, našeg puta i deli nas na dva dela, možda ne simetrična, ali svakako zavađena i nepomirljiva. Tako podeljeni, hodamo sami, dok oko nas protiče svet, a u nama protiče naličje sveta.

Koliko god da se sve činilo uzaludnim, što zapravo većina sveta, makar onog koga možemo da opazimo, i jeste, verujem da smo nekim čudom, razlogom ili pak prostotom slučaja predviđeni da gazimo po tragovima i da po pepelu nestalih galaksija tražimo put za nove galaksije koje tek treba da otrkijemo.

Panta rei

Uzdah.

Opet je uz mene Amorphis uz koga sam ne tako davno šetao po dalekoj Pohjoli, kada je svet bio smrznut, pun mira od vremena kojeg je nosio i koje je tek trebalo da se rodi. Sećanje, ma koliko mu zamah može biti kratak, zna da bude oštar bodež koji nas uvek pogodi na mestu gde se sreću lepe i ne tako lepe slike.

Još jedan uzdah. Čudno je koliko sveta može da stane između dva uzdaha.

Osluškujem glas u sebi ali priznajem da ne razumem jezik na kome govori. Pokušavam da shvatim šta on misli o tom vremenu kada smo ćutke šetali pod zaleđenim zvezdama, kada smo uz priče o Kalevali slavili mraz i hladnoću vazduha koja je oslobodila misli, premda ne zadugo. Da li on misli da sam ja, u čijim odajama stanuje, sada drugačiji? Da li on misli da smo oboje pametniji od to malo puta koji smo pojeli?

Svaka voda ima želju da teče, da otiče i da ističe. Na nama je da se što više trudimo da u taj tok guramo stvari koje možda ne želimo da budu odnete u okeane zaborava, ali zasigurno stvari čije ivice nam bodu grlo dok pokušavamo da ih progutamo.

I eto, šta nakon svih neizgovorenih reči kojima smo želeli obojiti nečije nebo, možemo pametno reći kada se slučajno sretnemo u zemlji čije je vreme tako daleko od onoga u Pohjoli?

Sve otiče i nijedna obala ne može odoleti snažnim rukama talasa, isto kao što se mi nikada nećemo otrgnuti pseudo-hemiji koja nastavlja da nas vuče u nove vrtloge. Sve oživljava na mestu gde nešto umire. Beskonačne elipse kroz koje se valjamo, ubeđeni da je sve to baš onako kako treba da bude.

Možda je rešenje ne komplikovati, kako mi nekada neko reče, ali glas u meni odmahuje glavom, jer nisam siguran da smo mi ti koji žele rešenje, uopšte, niti da smo ti koji biramo da se obremo u takvim jednačinama.

* * *

Pokušavam da se setim časova trigonometrije ne bi li izračunao udaljenost sebe od sebe i 8 svetlosnih minuta udaljenog prijatelja koji završava svoj posao za danas i ostavlja nas istim onim zvezdama koje će nas ponovo gledati, istini za volju pod nešto drugačijim uglom, njima zapravo potpuno zanemarljivim.

Ipak, taj ugao je sve ono što ostaje od nas kada vodi damo da odnese svoje.