Čudnim i nepravilnim okretima linije naših puteva se ponekad ukrštaju i uvijaju, približavajući nas, udaljene galaksije (zauzete onim čime su obično i zauzete prave galaksije - samoproždiranjem od strane svog centra) jedne drugima. U takvom plesu, osećamo gravitaciju, istinski, osećamo približavanje druge osobe čija gravitacija utiče na naše plime i oseke, koja kroji senke i izdužuje puteve. A onda se, tek tako, naši putevi razdvajaju, i mi, galaksije, nastavljamo da plovimo u svom haosu, vođeni jednimo impulsom koji nam komanduje da nikada ne stanemo.
I dok se ponovo sve širi i udaljava, dok hladne ruke zaborava nežno, a ipak okrutno ljuljaju naše misli, mislim da mi nastavljamo da osećamo tragove u sebi, tragove koji su se ucrtali u naše tlo jednom kada su se galaksije dovoljno približile. Možda mi tako želimo da zaboravimo neke tragove, da se otrgnemo od sećanja, koje, iako ima običaj da ostavlja stvari iz prošlosti šupljima, tako da zadrže svoj oblik, ali da nemaju više svoju težinu, nastavlja da tera po svome, malo se obazirući na ono što bismo mi želeli.
I onda se načas obremo u svetu, punom tragova, gde svaki trag vodi našu misao do galaksije koja nam više nije blizu; gde se svaka slika brzo uliva u veliku reku čija delta se nalazi u okeanu onoga što smo pokušali zaboraviti, ali nismo umeli.
A ta reka koja nosi sve, kao da protiče po sredini nas, našeg puta i deli nas na dva dela, možda ne simetrična, ali svakako zavađena i nepomirljiva. Tako podeljeni, hodamo sami, dok oko nas protiče svet, a u nama protiče naličje sveta.
Koliko god da se sve činilo uzaludnim, što zapravo većina sveta, makar onog koga možemo da opazimo, i jeste, verujem da smo nekim čudom, razlogom ili pak prostotom slučaja predviđeni da gazimo po tragovima i da po pepelu nestalih galaksija tražimo put za nove galaksije koje tek treba da otrkijemo.
I dok se ponovo sve širi i udaljava, dok hladne ruke zaborava nežno, a ipak okrutno ljuljaju naše misli, mislim da mi nastavljamo da osećamo tragove u sebi, tragove koji su se ucrtali u naše tlo jednom kada su se galaksije dovoljno približile. Možda mi tako želimo da zaboravimo neke tragove, da se otrgnemo od sećanja, koje, iako ima običaj da ostavlja stvari iz prošlosti šupljima, tako da zadrže svoj oblik, ali da nemaju više svoju težinu, nastavlja da tera po svome, malo se obazirući na ono što bismo mi želeli.
I onda se načas obremo u svetu, punom tragova, gde svaki trag vodi našu misao do galaksije koja nam više nije blizu; gde se svaka slika brzo uliva u veliku reku čija delta se nalazi u okeanu onoga što smo pokušali zaboraviti, ali nismo umeli.
A ta reka koja nosi sve, kao da protiče po sredini nas, našeg puta i deli nas na dva dela, možda ne simetrična, ali svakako zavađena i nepomirljiva. Tako podeljeni, hodamo sami, dok oko nas protiče svet, a u nama protiče naličje sveta.
Koliko god da se sve činilo uzaludnim, što zapravo većina sveta, makar onog koga možemo da opazimo, i jeste, verujem da smo nekim čudom, razlogom ili pak prostotom slučaja predviđeni da gazimo po tragovima i da po pepelu nestalih galaksija tražimo put za nove galaksije koje tek treba da otrkijemo.
Нема коментара:
Постави коментар