четвртак, 11. октобар 2012.

Nedosanjana zima i umrlo leto


Nikada neću shvatiti šta je to u jeseni što me toliko ne voli i zašto joj nisam drag; zašto se moj grkljan zapliće u vlažni dah sa umirućeg drveća i zašto njene hladne šake zalaze pod moja gola rebra i gnječe meso ispod. Zašto, kad joj nikada nisam ništa našao učinio? Ali kao da je i to bitno ... ikada bilo!

Jesen mi otvori one sive oči na koje zaboravim dok nas Orion gleda sa južne hemisfere i onda se iznenadim kada u praznom ogledalu vidim samo svoje obrise i taman obris lica na kome vidim samo tragove i senke. I svake jeseni njih je sve više i sve manje sive oči moraju da se napinju da bi videle isto.

Sa prvim kišama se setim koliko je moj koren urastao duboko u zemlju i kako trulim i raspadam se sa hiljadama stabala koja dišu pod zemljom, osećajući smrt svakog lista pod svojom kožom. Smrt, tiha i tinjajuća, kao čežnja za svetom koji se gubi iza horizonta, neumorna umarajuća Smrt koja pruža hladne šake i suprotstavlja se nadi koja vuče protiv vremena koje teče kroz nas, pustošeći i razapinjujući. I sve u nedogled, kao prelepa fuga koja upliće svojih nekoliko tonova u beskrajan niz, parabolu i zakrivljenje u nama.

A možda sam joj se nekada davno zamerio, možda su smo se rastali sa nekim gorkim ukusom u ustima, mrzeći jedno drugo i želeći da što pre vidimo leđa jedno drugom. Možda ona ima isto toliko razloga da ne voli mene, koliko ja volim njene vlažne kandže.

Bilo kako bilo, opet sam u vremenu kada osećam oseku svoje senke i nestajanje boja i žal za svim onim što nisam mogao da uradim, uprkos guranju sebe do i preko granica prostor/vremena, uprkos želji da budem neko drugi - neko bolji. I ovaj sumorni nedoštimani klavir koji se lepi za kožu ispod mantila i ovaj samrtni dah kojim diše zemlja i stabla pod njom ... to se samo jesen meni kezi u lice jer ona zna da nikada neću pronaći svoj dom, sakriven u snežnoj dalekoj zemlji, gde me Ona čeka da spustim svoju glavu u njeno naručje.

среда, 08. август 2012.

Opravdanje?


Reči su zapele za oblake u prolećnim danima i blagi vetrovi ih nisu štedeli. Nosili su ih daleko, iznad rutine svakodnevnice u kojoj kolamo zajedno sa svojim životima. I tu u odbljesku semafora, farova, varnica tramvaja, bezličnih slova na LCD monitorima, tu negde su prebegli svi ti dani. Oni kao da  nastavljaju da žive i preživljavaju sami sebe na nekom drugom mestu, nezavisni i slobodni od naše volje, dajući nam tek ponekad po koje zrno sećanja da zašijemo rupe na sebi.

Kada puno lutate postoji bojazan i realna opasnost da na kraju izgubite i put i da put izgubi vas. Taj dvostruki gubitak vas obično dovede negde (ipak!) i tada se obrete u jednom novom svetu na čiju gravitaciju tek treba da se naviknete i na čije horizonte vaše oči moraju da nauče. 

I tako, proleće se bezobrazno brzo, potpomognuto kišobranima u maju, ulilo u saharske vrućine i zavrtelo nam dane u vatreni vrtlog i hodanje po senkama, od oaze do oaze klima uređaja. 

Sve ovo što pišem je samo pokušaj da sebi iznađem opravdanje gde i kuda su nestale moje misli, naslagane i poslagane u postove na blogu. Odavno nisam pio čaj, možda je to baš zato! 

Istini za volju, ne mogu da kažem da su dani i meseci koje sam ostavio po džepovima bili loši i da mi je žao što sam ih proživeo baš tako kako sam ih proživeo. Ne mogu da kažem da mi se nisu izdešavale lepe stvari i da ne uživam u njima. Ali mogu da kažem da nisam isti i da to nije merna jedinica koja bi bilo koga trebalo da sekira niti navodi na upoređivanje. Ne! Samo je drugačiji način na koji moja senka hoda zamnom. Oboje čekamo jesen da vidimo šta će nam doneti ovog puta, a onda dugu zimu da stvrdne u nama sve što je bilo.

Do nekog drugog puta kada ću želeti da više govorim sa samim sobom ...

петак, 06. април 2012.

Šizma


Više ne mislim na tebe. Deo mene koji je bio umotan u tebe je nestao u tami kada su se ugasila svetla pozornice na kojoj smo odigrali našu malu farsu, našu igru pretvaranja kojom je svako od nas krpio neku pukotinu što nosi između kostiju. 

Sada smo stranci, nebitni prolaznici koji se čak nikada nisu ni pogledali; užurbane figure koje su se mimoišle nadomak podzemnog prolaza jednog sumornog jutra. Ništa više od dva nasumična broja koja vise u etru beskrajnih drugih i pulsiraju u entropiji gradskih ulica.

Više ne znam kakvog je oblika tvoj glas. Zaboravio sam kako je zvonio u mojim ušima u onim danima kada sam bio proziran od nade i laži kojima sam se vezivao za zemlju.

I sada, dok tišina i ja sedimo i gledamo se u oči, sada vidim svet koji se podelio tu tačno po sredi mene. Svet hladan, zamršen u ovaj veštičiji sat, kada su dan i noć podjednako udaljeni jedno od drugog; kada je hladnoća među njima duboka i strašna kao postelja između posvađanih ljubavnika koji leže leđima okrenutim jedno drugome. 

I sada si došla do mene, da uzmeš ono što zapravo nikada nije bilo a u šta sam verovao dok su godine promicale i ostavljale me gladnog. Sada si došla po to naše ništa jer si od istog konca istkana i u isti kalem smotana. Možda sam zato sve ove godine čuvao to ništa i hranio se njime, misleći da ću te pronaći onako kako si ti zatekla mene u ovaj bezimeni veštičiji sat.

Ali dovoljno smo nas dvoje odrpani i daleki, toliko daleki da su naše figure sada neznatne tačke u moru pulsirajuće entropije koja dahće po ulicama. Duga je jutarnja senka pored koje si ti ostavila mene i pored koje sam ja ostavio tebe, senka preko koje smo se podelili i zauvek zaboravili imena jedno drugome.

Znam sve te neme reči, znam njihov oblik i znam da se uklapaju, jer sam gledao osmeh sa koga su se krunile. Znam i da nema krivca za to što su se reči obogaljile dok su hodale po kamenoj zemlji tišine među nama. Svako je, izgleda, uzeo svoje "jer hladna tišina ima običaj da umrtvi svaki osećaj saosećanja između onih koji su trebali da se vole."