Pre svega, da naglasim da ne pišem ovo sa ciljem da bodem u oko sve ljude koji su trenutno u euforiji, niti da je to u smislu "'ajd da nešto mrzim". Ne. Samo pokušavam da pogledam u drugu stranu nečega ... kao i uvek.
Moram da priznam da me ipak smaraju i da su me oduvek smarala ta kolektivna, generička, radovanja zbog uspeha nacionalnih timova, pojedinaca u ime naroda i slično, i da nikada nisam mogao da prihvatim njihove uspehe kao svoje. ne mislim da
je bilo šta od toga dobro ili loše po sebi, samo konstatujem da ja nemam taj klik u
glavi i to je sve.
Zapravo, od malih nogu nisam pronalazio sebe u tim sportsko-timskim aktivnostima,
već sam uvek, zbog ne znam kog razloga, smatrao timovima nečim drugim i posmatrao
vrednost ljudske zajednice kroz druge kvalitete. Naravno, tada drugim očima i sa drugim mislima, ali to se kasnije preoblikovalo u ono što danas mislim i osećam.
Ipak, ako pogledate u nazad, morate se složiti samnom da smo mi generalno nacija koja ima istoriju (da ne bih rekao dijagnozu) slavljenja i veličanja ličnosti, pojedinaca, dela, koja su najčešće vezana za trend i vrlo ograničeni trenutak u vremenu. Ovde se ograđujem od poređenja sa drugim nacijama iz prostog razloga što ne znam kako je tamo. Ovde samo odrastao i gledao smene raznih sportaša, predstavnika naroda, glasnogovornika i ostalih, čiji je rok trajanja brzo nestajao pred novom senzacijom.
Tu dolazimo do onoga što, čini mi se, najviše boli našu naciju i zašto smo spremni
da umiremo (često na vrlo tupave načine) pokušavajući da poreknemo činjenicu koja prosto stoji iznad naših glava, jer da ne stoji, ne verujem da bismo se poveli za
bilo kim ko se pojavi u nekom momentu. Naravno, govorim o nacionalnom identitetu,
koji prema mom skromnom mišljenju ne postoji. I to je ta omnipristuna kuka ili udica, kako vam je po volji, o koju ćemo se upecati svaki put bez izuzetka. Zašto? Heh, pa to je barem jednostavno. Ljudi kojima nešto nedostaje reaguju na pomen nedostatka. Nema tu nikakvog traga malicioznosti, niti poruge: to je ljudska priroda.
Protiv Novaka stvarno nemam ništa protiv, ustvari čak naprotiv. Nalazim da je simpatičan momak, koji je svojim radom uspeo da stigne u sam vrh i to je svakako jedan od svetlijih primera na koji se može naići u ovoj zemlji dembelije i jadikovki, zemlji očekivanja i svesti da neko drugi treba da brine baš o nama jer smo baš mi vrlo važni.
Ono što mi se zabada u korteks svaki put kada čujem/pročitam bilo šta vezano za ovaj trend jeste shvatanje da je ovo još jedan pokušaj pronalaženja identiteta i ostvarenja preko tuđih leđa. Naravno, tu u paketu ide i ona stara naša "pa bar nas neko lepo predstavlja u svetu". Ok ...
Ali šta to govori o nama, kolektivno? Da smo (kao što jesmo) skupina od par miliona koja ne može da deluje svesno i razumno, da bi ostavila neki pozitivan trag i da su nam potrebni pojedinci da nas vade iz decenijskog blata koje prosipamo gde god se pojavimo.
A govoreći o ljudima koji predstavljaju Srbiju, ako je nama toliko stalo do toga, zašto nigde na TV-u ne mogu da čujem ime Milutina Milankovića, čoveka koji je zadužio svet i Srbiju nezamislivo? Čoveka koji je svetu podario rešenja koja koristimo već skoro čitav vek i bez koga svet koji danas znamo ne bi bio isti.
Dalje, gde su bilbordi sa likom Dositeja Obradovića, čoveka koji je u vreme bez interneta, satelitske televizije i ostalog proneo glas o Srbiji po tadašnjoj Evropi?
Ne vidim da se puno govori ni o Josifu Pančiću, Mihajlu Pupinu, i ostalima ovih dana kada smo puni nekog nacionalnog ponosa, očarani svojim ambasadorima.
Ne poredim ja ovde jednoh Pupina i jednog Đokovića, već pričam o trendovskom ushićenju na koje smo, kao što rekoh, vrlo skloni.
I dok pratimo loptu koja skakuće po terenu, bilo da je on crvene, zelene ili braon boje, uživamo u jednostavnosti sveta, potpuno eliminišući bilo koja pitanja koja bi mogla da, ne daj bože, opterete našu ružičastu veselu stvarnost.
Stari rimljani su davno shvatili da su "hleb i igre" ono što će zadovoljiti najveći i najopasniji deo pučanstva, a ja bih konstatovao da je ono što nama treba sažeto u tri reči. Pogađate koje?
Moram da priznam da me ipak smaraju i da su me oduvek smarala ta kolektivna, generička, radovanja zbog uspeha nacionalnih timova, pojedinaca u ime naroda i slično, i da nikada nisam mogao da prihvatim njihove uspehe kao svoje. ne mislim da
je bilo šta od toga dobro ili loše po sebi, samo konstatujem da ja nemam taj klik u
glavi i to je sve.
Zapravo, od malih nogu nisam pronalazio sebe u tim sportsko-timskim aktivnostima,
već sam uvek, zbog ne znam kog razloga, smatrao timovima nečim drugim i posmatrao
vrednost ljudske zajednice kroz druge kvalitete. Naravno, tada drugim očima i sa drugim mislima, ali to se kasnije preoblikovalo u ono što danas mislim i osećam.
Ipak, ako pogledate u nazad, morate se složiti samnom da smo mi generalno nacija koja ima istoriju (da ne bih rekao dijagnozu) slavljenja i veličanja ličnosti, pojedinaca, dela, koja su najčešće vezana za trend i vrlo ograničeni trenutak u vremenu. Ovde se ograđujem od poređenja sa drugim nacijama iz prostog razloga što ne znam kako je tamo. Ovde samo odrastao i gledao smene raznih sportaša, predstavnika naroda, glasnogovornika i ostalih, čiji je rok trajanja brzo nestajao pred novom senzacijom.
Tu dolazimo do onoga što, čini mi se, najviše boli našu naciju i zašto smo spremni
da umiremo (često na vrlo tupave načine) pokušavajući da poreknemo činjenicu koja prosto stoji iznad naših glava, jer da ne stoji, ne verujem da bismo se poveli za
bilo kim ko se pojavi u nekom momentu. Naravno, govorim o nacionalnom identitetu,
koji prema mom skromnom mišljenju ne postoji. I to je ta omnipristuna kuka ili udica, kako vam je po volji, o koju ćemo se upecati svaki put bez izuzetka. Zašto? Heh, pa to je barem jednostavno. Ljudi kojima nešto nedostaje reaguju na pomen nedostatka. Nema tu nikakvog traga malicioznosti, niti poruge: to je ljudska priroda.
Protiv Novaka stvarno nemam ništa protiv, ustvari čak naprotiv. Nalazim da je simpatičan momak, koji je svojim radom uspeo da stigne u sam vrh i to je svakako jedan od svetlijih primera na koji se može naići u ovoj zemlji dembelije i jadikovki, zemlji očekivanja i svesti da neko drugi treba da brine baš o nama jer smo baš mi vrlo važni.
Ono što mi se zabada u korteks svaki put kada čujem/pročitam bilo šta vezano za ovaj trend jeste shvatanje da je ovo još jedan pokušaj pronalaženja identiteta i ostvarenja preko tuđih leđa. Naravno, tu u paketu ide i ona stara naša "pa bar nas neko lepo predstavlja u svetu". Ok ...
Ali šta to govori o nama, kolektivno? Da smo (kao što jesmo) skupina od par miliona koja ne može da deluje svesno i razumno, da bi ostavila neki pozitivan trag i da su nam potrebni pojedinci da nas vade iz decenijskog blata koje prosipamo gde god se pojavimo.
A govoreći o ljudima koji predstavljaju Srbiju, ako je nama toliko stalo do toga, zašto nigde na TV-u ne mogu da čujem ime Milutina Milankovića, čoveka koji je zadužio svet i Srbiju nezamislivo? Čoveka koji je svetu podario rešenja koja koristimo već skoro čitav vek i bez koga svet koji danas znamo ne bi bio isti.
Dalje, gde su bilbordi sa likom Dositeja Obradovića, čoveka koji je u vreme bez interneta, satelitske televizije i ostalog proneo glas o Srbiji po tadašnjoj Evropi?
Ne vidim da se puno govori ni o Josifu Pančiću, Mihajlu Pupinu, i ostalima ovih dana kada smo puni nekog nacionalnog ponosa, očarani svojim ambasadorima.
Ne poredim ja ovde jednoh Pupina i jednog Đokovića, već pričam o trendovskom ushićenju na koje smo, kao što rekoh, vrlo skloni.
I dok pratimo loptu koja skakuće po terenu, bilo da je on crvene, zelene ili braon boje, uživamo u jednostavnosti sveta, potpuno eliminišući bilo koja pitanja koja bi mogla da, ne daj bože, opterete našu ružičastu veselu stvarnost.
Stari rimljani su davno shvatili da su "hleb i igre" ono što će zadovoljiti najveći i najopasniji deo pučanstva, a ja bih konstatovao da je ono što nama treba sažeto u tri reči. Pogađate koje?
