Mrgud vol.1

Stvarno mrzim telefone. Onako baš ih mrzim. Onako stvarno iz dna duše.
Nekad mi se čini da sam ih oduvek i mrzeo, samo to nisam znao.

Uvek pomislim na tišinu koja je nekada vlada u glavama, ušima, životima ljudi od pre nekih stotinak godina ... a pogledajte danas! Svi smo dostupni, svuda, u svakom trenutku, trčimo da zgrabimo tu debilnu radioaktivnu spravu kao pavijani i da vidimo zašto svetli i ko nas se setio ... Ali nisu samo mobilni zlo, iako sam na to aludirao.

Mrzim fixni telefon, verovatno još i više od mobilnog. Mobilni dam na "silent" pa ti zovi dok ti ne iscuri baterija, briga me.

Elem, kod stabilnog (taj izraz se stvarno upotrebljava) telefona malo teža priča. Možeš da ga ućutiš tako što ćeš ga iščupati iz zida.
Čupam ja to redovno iz zida kad sam sam po kući, samo to je delikatna operacija, jer mi kabal internetski nasušni ide istim vodom, pa ne ide da se prekida download 11854-tog albuma (koji nikada ni neću preslušati) zbog nekog tamo telefona.

Ima da se podesi na njemu i da se smanji ta buka, ali s obzirom da imam i jedan u sobi, uvek polifonija po kući.

E mrzim i polifoniju, posebno u 7 ujutru kad debilni komšija nazove da mojima kaže kako se rodio Isus. Breeeee! Nije mog'o Isus da sačeka još sat ili dva da iskoristim retkost u feudalno-socijalno-kapitalističko-liberalnom-saso-mange poretku sveta koja se zove "dan-usred-nedelje-kad-ne-radiš" ?

Eto i sad prolazi kroz glavu kako bih voleo da sam nekada kupio pojačalo od (barem) 200 W, prištekao moju električnu gitaru, odvrnuo Volume na 100%, digao Gain na distorziji na 10 pa da vidiš sreće, komšo! Rodila bi ti se mečka, ne Isus ... doduše i ja bih sebi obezbedio roždenstvo (već pomenute) mečke u obližnjoj policijskoj stanici, ali neka.

Gde sam ono stao ... a da, kod toga da mrzim telefone. Ok, vraćam se na temu. Mrzim telefone.

I ovi mobilni i to je zlo. Uvek dostupan i slobodan, na to se igralo od praskozorja istih, to im bio večiti slogan, a mi ljudi se, kao svoji ne tako daleki preci od strica (drugo il' treće koleno) primili na to, al' shvatismo kasno da postadosmo sve dostupniji a sve manje slobodniji.
Nema džaba banana, ovaj ručak, tako kaže jedna britanska poslovica, i čvrsto joj verujem.

Mene mnogo nervira ta dostupnost svuda i uvek.Priznajem, spasila mi telefonija puno puta ono mesto gde se završavaju leđa, pred početak nogu, ali to joj ne daje dovoljan kredibilitet da ne bude tema ovog posta.

Ima nekih dostupnosti koje su i slatke ... npr kad me nazove moj drugar Š. (on će sad da se prepozna) u p'o noći da mi kaže da me mnogo voli. E to meni bude drago iako me probudi, jer, kao prvo, znam da je pijan i da mu lepo, a drugo, uvek je lepo to čuti, pa makar i od pijanog drugara. (dragi Š. zovi me uvek, za tebe ne važi ovo oko telefonije)

Ili recimo kad ujutru zatekneš neku lepo poruku (ne mislim ovde na standardni sms koji zahteva drugi sms, tzv. ping-pong-dopisivanje-bez-smisla-telekom-trlja-pare) nego recimo kao što mene zatekla jutros poruka od prijatelja P. koji kaže da mi super blog.
Takve recimo i treba da budu poruke, to da te neko hvali, pa da ti bude lepo.

Sad sam se totalno razbudio. A neradan dan u sred srede. Bedak. Gledam prema krevetu ... da li da se vratim i pokušam da odspavam još malo ili da razbacujem hejt još malo. Trenutno, ovo drugo mi se čini prikladnije.

Ipak ću da probam ono prvo, možda i uspem.

A siguran sam da će odmah da zvoni telefon da neko javi da se rodio Isus. Alo ljudi, imamo svi TV, internet, RSS, javili su nam.

Mojima je upravo stigao sms, čujem iz druge sobe, jer njihov pristanak sms-a u luku zvuči kao sletanje MIG-29. Još jedan sms! Još malo pa eskadrila!
Verovatno i njima neko od frendova šalje onu dijabetes verziju "srećan Božić". Opa ... evo i meni poruke. Kreće ludilo: svi u skloništa, navucite zavese, peti jahač Apokalipse - Telefon, upravo jezdi ka vama!