Jako čudna reč, reč za koju sam čuo u stihovima mog heroja Daniel Gildenlowa (Pain Of Salvation), reč koja me je inspirisala da potražim njeno značenje i čudni svet koji se krije iza nje.
Po definiciji idioglosija je jezik, skup reči koji stvori mala grupa ljudi ili pojedinci, a posebno se odnosi na malu decu ili na blizance, ispoljava se i kod dece sa dijagnostikovanim oblikom autizma.
Idioglosija je jezik stvoren od strane pojedinca ili manje grupe koji razumeju samo taj pojedinac ili manja grupa. Jezik koji nema tendenciju da bude razumljiv drugima, niti je zato stvoren. Obično nastaje i nestaje u ranoj mladosti.
E sada, Daniel u svojim pesmama provlači jednu vrlo zanimljivu ideju: šta ako svi mi nastavljamo da pričamo svojom idioglosijom, čad i kada odrastemo? Šta ako je toliko nerazumevanja u svetu upravo zato što mi ni nemamo sposobnost da u potpunosti razumemo jezik te druge osobe? I šta ako je to uzrok sve naše patnje, samo puko nerazumevanje?
Priznajem da sam često mislio na taj način, odnosno u tom pravcu. Nikada, koliko god da sam pokušavao da se stavim u nečiju kožu i pogledam iz njegovog ugla to nisam uspevao; nikada nisam mogao da shvatim način na koji neko drugi vidi stvari; nikada nisam mogao da budem siguran da li ono što mi neko govori apsolutno reflektuje njegovu misao ... i onda sam shvatio da i nije u potpunosti moguće preneti govorom sve što želimo.
Svi mi samo pokušavamo da pričamo jasnije, da što više prenesemo ono što je u nama drugim ljudima, svi mi samo govorimo ali nikada ne pričamo, svi mi smo jednaki samo u svojoj nemogućnosti da razumemo jedni druge. Svi mi pričamo svojim jezikom idioglosije i zato ne možemo razumeti jedni druge.
"Uprkos svim ovim rečima niko ne može izraziti ono što zaista oseća, govorimo samo da se sakrijemo"
Po definiciji idioglosija je jezik, skup reči koji stvori mala grupa ljudi ili pojedinci, a posebno se odnosi na malu decu ili na blizance, ispoljava se i kod dece sa dijagnostikovanim oblikom autizma.
Idioglosija je jezik stvoren od strane pojedinca ili manje grupe koji razumeju samo taj pojedinac ili manja grupa. Jezik koji nema tendenciju da bude razumljiv drugima, niti je zato stvoren. Obično nastaje i nestaje u ranoj mladosti.
E sada, Daniel u svojim pesmama provlači jednu vrlo zanimljivu ideju: šta ako svi mi nastavljamo da pričamo svojom idioglosijom, čad i kada odrastemo? Šta ako je toliko nerazumevanja u svetu upravo zato što mi ni nemamo sposobnost da u potpunosti razumemo jezik te druge osobe? I šta ako je to uzrok sve naše patnje, samo puko nerazumevanje?
Priznajem da sam često mislio na taj način, odnosno u tom pravcu. Nikada, koliko god da sam pokušavao da se stavim u nečiju kožu i pogledam iz njegovog ugla to nisam uspevao; nikada nisam mogao da shvatim način na koji neko drugi vidi stvari; nikada nisam mogao da budem siguran da li ono što mi neko govori apsolutno reflektuje njegovu misao ... i onda sam shvatio da i nije u potpunosti moguće preneti govorom sve što želimo.
Svi mi samo pokušavamo da pričamo jasnije, da što više prenesemo ono što je u nama drugim ljudima, svi mi samo govorimo ali nikada ne pričamo, svi mi smo jednaki samo u svojoj nemogućnosti da razumemo jedni druge. Svi mi pričamo svojim jezikom idioglosije i zato ne možemo razumeti jedni druge.
"Uprkos svim ovim rečima niko ne može izraziti ono što zaista oseća, govorimo samo da se sakrijemo"
Нема коментара:
Постави коментар