Tales of a Librarian

Postoje različiti mirisi. Neki su manje prijatni, neki su opojni, neki potpuno očaravajući. Jedan od njih je i miris Knjige, miris svih neotkrivenih svetova, veličanstvenih bića i priča, satkanih iz parčića snova. Miris Knjiga, koje putuju iz ruke u ruku, a na čijim stranicama se ljudi susreću i druže …
Juče sam posetila internet stranu biblioteke grada u kom živim. Ukucala sam broj svoje članske kartice, lozinku koja mi je dodeljena i otvorio mi se čitav svet informacija. Klik - i nadjoh knjigu koju tražim. Klik - i produžih rok za vraćanje knjige, koja već danima leži na stočiću u dnevnoj sobi, tik uz crvenu saksiju. Klik – i to je to. Kratkotrajno zadovoljstvo, koje je već nakon nekoliko trenutaka ustupilo mesto potpunom razočarenju…
Gde su ona vremena kada sam u školskoj biblioteci beskonačno slagala Knjige po sopstvenoj decimalnoj klasifikaciji, divne Knjige i lektire : Kako živi Antuntun, Družba Pere Kvržice, Orlovi rano lete… Puštala sam prste da klize po koricama, osluškivala koja Knjiga mi je namenjena tog dana.
A kad se samo setim čitaonice u gradskoj biblioteci, svetog mesta sa poštovanja vrednom akademskom atmosferom...
Šta se desilo sa tim vremenima? Kako nas je tehnologija razmazila! Udješ u neku bezličnu sobu, na kompjuteru potražiš knjigu, njen naziv saopštiš bibliotekaru, osušenom od dosade, koji to blago posesivno čuva na nekom nedostupnom mestu i u sledećem trenutku već napuštaš dom svih tih divnih šarenih korica.
Zašto ne bi postojale čarobne biblioteke sa bezbroj knjiga na bezbroj polica sa beskonačnim merdevinama, na koje moraš da se popneš i osluškuješ, ne bi li čuo Knjigu, koja te doziva, jer je samo tebi namenjena?
To je to. To smo mi. I sva ta tehnologija, koja ponekad, koliko god korisna bila, ume da otčara sav čar jednostavnih stvari u životu. Ne volem!