Kutija

Kladim se da svako od vas ima jednu Kutiju. To nije obična, bezvezna kutija, bar ne za svakoga od vas; Kutija o kojoj govorim je ona posebna, ona u koju odlažete stvari od sentimentalne vrednosti. To je ona Kutija koja nemo čuva čitav jedan svet, smešten u vašoj prošlosti. Znate o čemu pričam, zar ne?

Te kutije su mesta u univerzumu koja krive vreme na najčudniji mogući način; tu se vreme zaustavlja i taloži, i svaki sloj, svaka stvar zatvorena u kutiji ostaje tu da čeka na priliku da u vašem umu oživi sećanje i vreme, baš kao neka semenka koja može stotinama godina čekati kap vode u pustinjskom tlu.

A ja sam jutros uzeo da pakujem stvari i došao do svoje Kutije. To je jedna (kao i većina njih) naizgled bezvezna kutija, u mom slučaju plava, od nekog CD playera kupljenog ko bi se setio kada (i zašto). I ta kutija je sa godinama postala moja Kutija, riznica koja ćuti i čuva tragove života koji je protekao pored a da ga nismo ni primetili.

I znate šta ... podeliću sa vama njen sadržaj!

Otkrio sam da se u toj maloj kutiji nakupio ogroman vremenski dug, i stvari koje sam potpuno zaboravio. Naprimer, bedževi Deep Purple i EKV kupljeni u Sutomoru, ne jednom letovanju pre 15-tak godina! Tu pored leže i rasuti novčići, kune, turske lire, egipatske funte, slovenački tolari, mađarske forinte ... saputnici na nekim davnim i dalekim putovanjima. Tu sam pronašao i rezervne pertle patika koje odavno ne hodaju samnom, ostavljene ne znam zbog čega. Pregršt vizit-karti, neke od ljudi kojih se više iskreno ni sećam. Poništena vojna legitimacija i značka graničarskih jedinica su ništa više do sećanja na sve te čudne godine. Gomila rezervnih dugmadi od odeće kupljene u Springfieldu i Time Out-u. Stari, vrlo stari džepni časovnik koji sam maznuo od tate pre nekih 13-14 godina, i ponosno ga nosio ispod kaputa u svojim gimnazijskim danima; bio je to dobar i pouzdan drugar u mojim dugim zimskim šetnjama po Kalemegdanu. Neke žice za gitaru, priključci, trzalice ... mapa Budimpešte, članska karta streličarskog kluba, pozivnica za "Plavo veče" kada je bend u kome sam svirao na akademiji nastupao u Domu vojske, sat koji sam dobio kao drugi najbolji u klasi u srednjoj vojnoj školi u Svilajncu. Tu je i moj metalski prsten i divni neobični privezak oko vrata koji više ne nosim.
A tu je i ono najdraže: ulaznice sa koncerata. Desetine njih, sada samo podsetnici za sve te divne svirke na kojima sam bio, na neko drugo vreme, na neke druge ljude koji su ispunjavali moj život i moje misli. I to je sada samo sećanje. Pored toga tu su i neki računi, papirići koji su trebali da služe kao podsetnici, poneka sentimentalna rukotvorina, sitni pokloni ...

I eto, sve je to stalo u malecku kutiju. Ali kad pogledate, takav je i život, toliko toga stane u naše male živote, naše male svetove, naše kutije koje nosimo sa sobom. I baš kao krš koji sam nabrojao, sve te sitnice nemaju nikakvu vrednost do vrednosti koju mogu da pokrenu kada ih pogledamo i zagledamo se kroz njih.

Ne znam da li sam srećan ili ne kada ovo kažem, ali lagano se stari ... i lagano se sve više i više sentimentalnog krša taloži u moju Kutiju, i sve je više vremena koje se gomila dole u podrumu zaborava. Brda postaju sve viša i viša ... lagano, ali neumitno.