Ne, nemojte misliti da ću da pišem o Miletu. Niti o (uvek)aktuelnoj
političko-ekonomsko-geografsko-strateškoj problematici. Niti o otopljavanju glečera. Ne. Čak ni o otrkivanju vode na ponekim planetama izvan Sunčebog sistema. Ništa slično. Pa čak ni o fizici, računarima, matematici ... baš ništa tako.
Evo me kući. Da, od sada ću morati da naglašavam u kojoj kući. Onoj starijoj, hajde da tako kažemo. Došlo dete (?) kući za praznike ... eh, idila. Doduše malo pomerena u vremenu, ali dobro. Nikad nije kasno da budeš dete i da se stvari oko tebe tako dešavaju ... zar ne?
Samo sam želeo da kažem da se tranzicija u koju sam sasvim slučajno upao odvija sasvim lepo. Uz zapanjujuć faktor komplikovanosti sa kojim sam uvek igrao, sve ovo je nekao došlo totalno nekomplikovano. Toliko da mislim da se sve što se dešava ne dešava meni, ili barem ne pravom meni. Ili sam oduvek imao problem sa percepcijom? Svakako, mogućnost sa kojom treba računati.
Začuđujuće brzo sam prihvatio sve te nove stvari, i sve ih postavio na mesto, ali još čudnije mi je to kako sam se brzo i pomirio sa njima: sa gubljenjem vremena po prevozima, sa kuvanjem, pranjem sudova, 9-18 načinom života ... ma sve je to samo selo na svoje sedište i uopšte se nije ritalo. Čudno.
I eto, ne znam kako ni zašto, ja sad ne mogu da budem Mile, i ne mogu da nađem nijedan argument protiv Tranzicije. Ne mogu da se uhvatim ničega što bih trenutno secirao, rastezao, delio u kvantume i tražio parabole. Umesto toga, umotaću se u ćebe i čekati ručak, onaj iz rerne (koju nemam u stanu), te sa mamom, tatom i svinjom slaviti rođendan onog drugara koji je i dalje fenomen za marketing stručnjake čitavog sveta.
I vama želim slično!
političko-ekonomsko-geografsko-strateškoj problematici. Niti o otopljavanju glečera. Ne. Čak ni o otrkivanju vode na ponekim planetama izvan Sunčebog sistema. Ništa slično. Pa čak ni o fizici, računarima, matematici ... baš ništa tako.
Evo me kući. Da, od sada ću morati da naglašavam u kojoj kući. Onoj starijoj, hajde da tako kažemo. Došlo dete (?) kući za praznike ... eh, idila. Doduše malo pomerena u vremenu, ali dobro. Nikad nije kasno da budeš dete i da se stvari oko tebe tako dešavaju ... zar ne?
Samo sam želeo da kažem da se tranzicija u koju sam sasvim slučajno upao odvija sasvim lepo. Uz zapanjujuć faktor komplikovanosti sa kojim sam uvek igrao, sve ovo je nekao došlo totalno nekomplikovano. Toliko da mislim da se sve što se dešava ne dešava meni, ili barem ne pravom meni. Ili sam oduvek imao problem sa percepcijom? Svakako, mogućnost sa kojom treba računati.
Začuđujuće brzo sam prihvatio sve te nove stvari, i sve ih postavio na mesto, ali još čudnije mi je to kako sam se brzo i pomirio sa njima: sa gubljenjem vremena po prevozima, sa kuvanjem, pranjem sudova, 9-18 načinom života ... ma sve je to samo selo na svoje sedište i uopšte se nije ritalo. Čudno.
I eto, ne znam kako ni zašto, ja sad ne mogu da budem Mile, i ne mogu da nađem nijedan argument protiv Tranzicije. Ne mogu da se uhvatim ničega što bih trenutno secirao, rastezao, delio u kvantume i tražio parabole. Umesto toga, umotaću se u ćebe i čekati ručak, onaj iz rerne (koju nemam u stanu), te sa mamom, tatom i svinjom slaviti rođendan onog drugara koji je i dalje fenomen za marketing stručnjake čitavog sveta.
I vama želim slično!
Нема коментара:
Постави коментар