Nije baš čest slučaj da stvari ovog tipa preskoče preko visokog, trošnog zida koji skriva moju avliju od svakidašnjih dešavanja. Ali lepota pravila jesu njeni izuzeci, i kako bi svet bio bljutavo dvodimenzionalan da nije odstupanja od onoga što mislimo da jeste ...
Na pisanje me je bocnuo modni trend koji primećujem ovih dana, mislim jedan od mnogih. Ne neću pisati o onim klincima koji nosaju velike štreberske naočare bez dioptrije koji im daju izgled koji je pored svega najmanje cool, a ponajviše smešan. Ne, neću ni spomenuti što svaka šuša danas nosi Starke, ima pirsing i tattoo, a nije ni čula da su nekada, njeni prethodnici lemali po ulazima one koji su zvali Pankeri (otpadnici) zbog tog istog imidža. Doduše, to tada nije bilo trendy, a nama ljudima je jako bitno to trendy ...
E upravo zato pišem o trendy marionetisanja. Nekakvim čudom, koje bi možda neki nazvali drugačije, a ja ga zovem imenima kao što su neznanje, neobaveštenos, neobrazovanje, možda višak vremena a manjak razuma, trendy je postalo okorištavati se o dostignuća demokratije, te koristiti slobodu govora i delanja za pljuvanje po instituciji koja je omogućila to isto. Najednom, ceo svet je preplavljen slobodnim umovima koji su jako cool jer se svaki čas bune protiv svega čega se možeš setiti i to je zapravo skroz cool, jer su ljudi naprasno osetili kao više nisu marionete sistema, kako sada mogu da ustanu i kažu ... nešto. Mislim da u ovoj zadnjoj rečenici leži ključ problema: svako bi nešto da kaže, ali je najčešće slučaj da zapravo nema šta da kaže, te se u odsustvu artikulisanog govora služimo ušunjavanjem u masu i onomatopejom; bazično ono što su preci nam radili pre nego se desila stvar koja nas je učinila ljudima: kada smo počeli da govorimo (S. Hawking).
Najlakše je, a verovatno i najzabavnije, ustati i hukati protiv države, vlasti, entiteta koji smo spremno i širokih ruku označili kao NJIH, koji rade protiv NAS. Sasvim fer podela, rekao bih, jer kada smo jednom tako podeljeni jasno je da smo MI ugnjetavani od strane NJIH i to sve objašnjava. Odjednom je krivac treće lice, pa još nevidljivi i nedodirljivi entitet, bezličan dovoljno da se ne uvredi kada vičemo na njega.
Ipak, pitam se kako bi naš mozak funkcionisao kada bi odjednom, nekim slučajem ili intervencijom shvatio da ne postoje MI i ONI, da smo isti? Da li bi to bio problem dimenzionalnog shvatanja o kome je pričao Carl Sagan, možda?
Kao obavezni sastojak bukanja navodi se Ustav, i sve što mislimo da nije ispravno je sasvim sigurno protivustavno. Ta jedan reč gađa tako dobro u kičmenu moždinu, da nam se odmah šake skupljaju u pesnice. Ako je nešto protivustavno da nam momentalno oduzima vazduh koji dišemo i ugrožava egzistenciju. Protiv toga moramo ustati. Odmah! Naravno, problem je to što mi ni ne znamo šta piše u Ustavu, te u najvećem broju slučajeva grizemo udicu jer smo lišeni znanja i obaveštenosti, na potpuno isti način na koji glasamo, prihvatamo religiju, biramo fudbalski klub za koji navijamo ... Sve su to radnje koje umnogome definišu našu društvenu stavarnost i za koje smo, nažalost, često spremni da se fanatično angažujemo, nesvesni da mi to nismo birali, da to čak ni ne poznajemo. Reptil u nama brani svoje mesto u pesku siktanjem i pokazivanjem čeljusti.
Koliko ljudi koje poznajete je pročitalo SVE programe SVIH stranaka pre nego se odlučilo da glasa za stranku koju je glasalo? Koliko ljudi poznajete koji su izučili SVE (hajde veće) religije i nakon toga odlučili da potraže svoj mir u religiji kojoj su se priključili? Koliko ljudi vam može reći zašto voli Zvezdu a ne Partizan?
Užasno jednostavna pitanja bez odgovora, čini mi se, ali odgovora koji bi mogao napraviti raziliku i započeti evoluciju u smeru brisanja NJIH.
Mislim da je jedini, ispravni i konačni način da se bunimo i borimo protiv nečega znanje; razumevanje stvari od zrnca peska do klimatskih prilika na Iu, omiljenom mi Jupiterovom mesecu, od lista trave do sistema fotosinteze zbog kojeg smo danas ovde, slobodni da pišemo i radimo gluposti, od prvog crteža u pećinama Altamire do teorije struna ... to je prostor gde verujem da čovek treba da poseže za verovatnoćama i da iz njega crpi verovatnoću za ono što volimo da zovemo istinom.
U svakom drugom slučaju, mi smo samo marionete, vođeni tankim, ali perfidnim koncima neznanja.
Na pisanje me je bocnuo modni trend koji primećujem ovih dana, mislim jedan od mnogih. Ne neću pisati o onim klincima koji nosaju velike štreberske naočare bez dioptrije koji im daju izgled koji je pored svega najmanje cool, a ponajviše smešan. Ne, neću ni spomenuti što svaka šuša danas nosi Starke, ima pirsing i tattoo, a nije ni čula da su nekada, njeni prethodnici lemali po ulazima one koji su zvali Pankeri (otpadnici) zbog tog istog imidža. Doduše, to tada nije bilo trendy, a nama ljudima je jako bitno to trendy ...
E upravo zato pišem o trendy marionetisanja. Nekakvim čudom, koje bi možda neki nazvali drugačije, a ja ga zovem imenima kao što su neznanje, neobaveštenos, neobrazovanje, možda višak vremena a manjak razuma, trendy je postalo okorištavati se o dostignuća demokratije, te koristiti slobodu govora i delanja za pljuvanje po instituciji koja je omogućila to isto. Najednom, ceo svet je preplavljen slobodnim umovima koji su jako cool jer se svaki čas bune protiv svega čega se možeš setiti i to je zapravo skroz cool, jer su ljudi naprasno osetili kao više nisu marionete sistema, kako sada mogu da ustanu i kažu ... nešto. Mislim da u ovoj zadnjoj rečenici leži ključ problema: svako bi nešto da kaže, ali je najčešće slučaj da zapravo nema šta da kaže, te se u odsustvu artikulisanog govora služimo ušunjavanjem u masu i onomatopejom; bazično ono što su preci nam radili pre nego se desila stvar koja nas je učinila ljudima: kada smo počeli da govorimo (S. Hawking).
Najlakše je, a verovatno i najzabavnije, ustati i hukati protiv države, vlasti, entiteta koji smo spremno i širokih ruku označili kao NJIH, koji rade protiv NAS. Sasvim fer podela, rekao bih, jer kada smo jednom tako podeljeni jasno je da smo MI ugnjetavani od strane NJIH i to sve objašnjava. Odjednom je krivac treće lice, pa još nevidljivi i nedodirljivi entitet, bezličan dovoljno da se ne uvredi kada vičemo na njega.
Ipak, pitam se kako bi naš mozak funkcionisao kada bi odjednom, nekim slučajem ili intervencijom shvatio da ne postoje MI i ONI, da smo isti? Da li bi to bio problem dimenzionalnog shvatanja o kome je pričao Carl Sagan, možda?
Kao obavezni sastojak bukanja navodi se Ustav, i sve što mislimo da nije ispravno je sasvim sigurno protivustavno. Ta jedan reč gađa tako dobro u kičmenu moždinu, da nam se odmah šake skupljaju u pesnice. Ako je nešto protivustavno da nam momentalno oduzima vazduh koji dišemo i ugrožava egzistenciju. Protiv toga moramo ustati. Odmah! Naravno, problem je to što mi ni ne znamo šta piše u Ustavu, te u najvećem broju slučajeva grizemo udicu jer smo lišeni znanja i obaveštenosti, na potpuno isti način na koji glasamo, prihvatamo religiju, biramo fudbalski klub za koji navijamo ... Sve su to radnje koje umnogome definišu našu društvenu stavarnost i za koje smo, nažalost, često spremni da se fanatično angažujemo, nesvesni da mi to nismo birali, da to čak ni ne poznajemo. Reptil u nama brani svoje mesto u pesku siktanjem i pokazivanjem čeljusti.
Koliko ljudi koje poznajete je pročitalo SVE programe SVIH stranaka pre nego se odlučilo da glasa za stranku koju je glasalo? Koliko ljudi poznajete koji su izučili SVE (hajde veće) religije i nakon toga odlučili da potraže svoj mir u religiji kojoj su se priključili? Koliko ljudi vam može reći zašto voli Zvezdu a ne Partizan?
Užasno jednostavna pitanja bez odgovora, čini mi se, ali odgovora koji bi mogao napraviti raziliku i započeti evoluciju u smeru brisanja NJIH.
Mislim da je jedini, ispravni i konačni način da se bunimo i borimo protiv nečega znanje; razumevanje stvari od zrnca peska do klimatskih prilika na Iu, omiljenom mi Jupiterovom mesecu, od lista trave do sistema fotosinteze zbog kojeg smo danas ovde, slobodni da pišemo i radimo gluposti, od prvog crteža u pećinama Altamire do teorije struna ... to je prostor gde verujem da čovek treba da poseže za verovatnoćama i da iz njega crpi verovatnoću za ono što volimo da zovemo istinom.
U svakom drugom slučaju, mi smo samo marionete, vođeni tankim, ali perfidnim koncima neznanja.
Ali.... tako je lakse... Mnogima. Vecini, rekao bih.
ОдговориИзбришиZnanje će nas dovesti do odgovornosti za svoj ali i tuđe živote. A, bas to je ono od čega bežimo.. iz nauke u religiju, iz partije u partiju, od prijatelja, ka nedefinisanoj grupi, od knjiga faceu, od sebe, ka bilo čemu...
Drago mi je da su reči pronašle luku u kojoj mogu da pristanu ... to im je valjda misija. Hvala Aco!
ОдговориИзбриши