Gledam kroz prozor istim onim očima kojima sam nekada, na isti načim posmatrao tuđe prozore, radeći stvarno besmislenu stvar, toliko besmislenu da ako je kažem niko me neće razumeti, osim druga S. a ta stvar je bila sastavni deo pokušaja građenja nečega u nama za nešto što ionako nikada nije došlo. Da ne bi mistika prethodne rečenice odvela nečije misli, po pravilu povodljive u njive nerazumevanja, govorim o svojim danima zatočeništva u vojnom školstvu, kada smo, iz nekog meni još uvek nedokučenog razloga, davali neku imitaciju straže, bez oružja i poente, šetajući dva sata oko zgrade, kao idioti ... well, možda je smisao bio da zasmejavamo komšiluk, ko će ga znati.
Elem, sećam se tih dana (noći) i sećam se tih prozora i svojih očiju koje su gledale u te prozore, čeznući da ne budu u hladnom prostoru ograda i šipražja (kamuflažnog, bogovi!). Maštao sam o toploti domova koje sam nazirao kroz svetla, žuta i prigušena, misleći o sreći koja sigurno ispunjava te svetle kvadrate, o slobodi koja se razliva sa tom svetlošču, o bezobrojnim mogućnostima koje svako ima ko je sa one strane žice, kako sam tada mislio.
Ipak, vreme je uradilo svoje, i za par klikova eto mene, na drugoj strani žice. A sa ove druge strane žice, ne čini se da se grad mnogo promenio. I dalje mi se čini podjednako dalek, sva ta svetla se i dalje čine kao neki daleki kvadrati puni nade i svetlosti, puni mogućnosti za slobodu i neke nove zanimljive svetove. Ali kako im se pokušavam približiti, ona se odmiču od mene, u jedva primetnom, ali elegantnom uzmahu.
I tako se sklanjaju, ostavljajući me da stojim na istoj onoj udaljenosti, kao nekada dok sam kroz kapiju broj 3 posmatrao crveni neonski luk na dalekoj benzinskoj pumpi na Novom Beogradu (kod Ušća). Možda se zapravo ništa ni ne menja, možda svet zauvek ostaje da stoji u mestu, a mi smo ti koji se okrećemo, pravimo zamahe, uzaludne najčešće i uvek se vraćamo sa shvatanjem da smo na istom komadu tla na koje su nas spustili kada smo rođeni.
Svi smo mi neslobodni, zatočeni u sve i svašta, a dovoljno spretni da začas nađemo ime za sve i vašta i da materijalizujemo krivca za slobodu koju ne smemo da uzmemo u ruke, jer ne bismo znali šta ćemo sa njom.
Pogledajte samo sami sebe: da li se družimo? Da li šetamo bez cilja? Da li razmišljamo o lakoći oblaka, o svetovima koji se možda kriju iza visokog zida, kao nekada?
Znam da ćete se odmah uhvatiti za dva užeta kojima želite da se argumentujete i da se sakrijete pod skute svoje slabosti. Ta dva užeta su "nemam vremena" i "odraslo se".
Molim vas! Nemamo vremena! Naravno da nemamo vremena, jer mi ne želimo da ga imamo. Vidite, svi smo veoma vešti da se sakrijemo pod taj veo, jer nam je tako najlakše. Zašto ulagati dodatni napor za razbijanje rutine, zašto trošiti dodatnu energiju na život, zašto živeti ako ne moramo. Moderna pitanja modernog čoveka. Smatarmo da je život ono od 9-17 (ili koliko već) i da je to vrednije od svega, da samo za to treba da imamo snage, da je to centar našeg sveta. Ok, složiću se da jeste ... jer smo ga mi krunisali u centar tog sveta. Sa druge strane, taj svet nam omogućava da kupimo fenomenalan plazma TV od 146" na kome ćemo gledati film sami, kada se vratimo sa posla i kada ne znamo kako da ubijemo vreme do sutra, kada opet moramo da idemo na posao koji mrzimo.
To je ujedno i definicija odrastanja. Definicija sa kojom smo progutali sve ono dobro što smo bili, svu oni snagu da uradimo, smislimo ili makar izmaštamo sve te silne stvari. Sada smo suviše odrasli i ozbiljni te ne znamo da skujemo vilenjačke kuće na vrhu drveća, da zamislimo da se na krovu nalazi stražarnica, da je zid u našem dvorištu veliki Kineski zid koji razdvaja svetove i da se iza njega krije craj kosmosa ... ne sada smo odrasli i sada nam treba instant sve to smišljeno, da ga pojedemo kroz televizore, filmove, igrice, klipove na YouTube.
Svi smo mi, dragi moji, prevalili pola puta do prideva "mrtav" i svi mi ležimo nesvesni u svojoj mašineriji od mesa i kostiju, koja nas nosi ulicama, dok žurimo sa posla u supermarket.
I ko još onda ima vremena za besciljnu šetnju, za pričanje o zvezdama, za traganje za životom i svetlosti u nama? Mi nemamo više vremena za to, ali smo svi gotovo sigurni da ćemo jednom imati to vreme u svom džepu i da ćemo onda sve nadoknaditi. Da, to je plan!
Zato se, baš kao što sam rekao, osećam isto zatočeno, kao i u danima kada sam verovao da je žica to što me deli od sveta. Danas, vidim da smo svi mi zatočeni, i da na koncu nije bitno sa koje si strane žice, jer je ona svuda oko nas ... mi smo je tako ispleli ... za sebe.
****
Možda baš sada, dok ja gledam sa svog prozora, neko drugi, istim onim očima kojima sam ja gledao tuđe prozore, posmatra moj prozor i veruje kako je prigušeno svetlo koje dolazi puno slobode i mogućnosti. Nekako, čini mi se da se sve to prelepo, precizno i matematičko savršeno jednostavno spaja u jedan krug obmane po kome se teturamo. Svi, bez izuzetaka!
Mi nismo slobodni, mi smo zalutali
Elem, sećam se tih dana (noći) i sećam se tih prozora i svojih očiju koje su gledale u te prozore, čeznući da ne budu u hladnom prostoru ograda i šipražja (kamuflažnog, bogovi!). Maštao sam o toploti domova koje sam nazirao kroz svetla, žuta i prigušena, misleći o sreći koja sigurno ispunjava te svetle kvadrate, o slobodi koja se razliva sa tom svetlošču, o bezobrojnim mogućnostima koje svako ima ko je sa one strane žice, kako sam tada mislio.
Ipak, vreme je uradilo svoje, i za par klikova eto mene, na drugoj strani žice. A sa ove druge strane žice, ne čini se da se grad mnogo promenio. I dalje mi se čini podjednako dalek, sva ta svetla se i dalje čine kao neki daleki kvadrati puni nade i svetlosti, puni mogućnosti za slobodu i neke nove zanimljive svetove. Ali kako im se pokušavam približiti, ona se odmiču od mene, u jedva primetnom, ali elegantnom uzmahu.
I tako se sklanjaju, ostavljajući me da stojim na istoj onoj udaljenosti, kao nekada dok sam kroz kapiju broj 3 posmatrao crveni neonski luk na dalekoj benzinskoj pumpi na Novom Beogradu (kod Ušća). Možda se zapravo ništa ni ne menja, možda svet zauvek ostaje da stoji u mestu, a mi smo ti koji se okrećemo, pravimo zamahe, uzaludne najčešće i uvek se vraćamo sa shvatanjem da smo na istom komadu tla na koje su nas spustili kada smo rođeni.
Svi smo mi neslobodni, zatočeni u sve i svašta, a dovoljno spretni da začas nađemo ime za sve i vašta i da materijalizujemo krivca za slobodu koju ne smemo da uzmemo u ruke, jer ne bismo znali šta ćemo sa njom.
Pogledajte samo sami sebe: da li se družimo? Da li šetamo bez cilja? Da li razmišljamo o lakoći oblaka, o svetovima koji se možda kriju iza visokog zida, kao nekada?
Znam da ćete se odmah uhvatiti za dva užeta kojima želite da se argumentujete i da se sakrijete pod skute svoje slabosti. Ta dva užeta su "nemam vremena" i "odraslo se".
Molim vas! Nemamo vremena! Naravno da nemamo vremena, jer mi ne želimo da ga imamo. Vidite, svi smo veoma vešti da se sakrijemo pod taj veo, jer nam je tako najlakše. Zašto ulagati dodatni napor za razbijanje rutine, zašto trošiti dodatnu energiju na život, zašto živeti ako ne moramo. Moderna pitanja modernog čoveka. Smatarmo da je život ono od 9-17 (ili koliko već) i da je to vrednije od svega, da samo za to treba da imamo snage, da je to centar našeg sveta. Ok, složiću se da jeste ... jer smo ga mi krunisali u centar tog sveta. Sa druge strane, taj svet nam omogućava da kupimo fenomenalan plazma TV od 146" na kome ćemo gledati film sami, kada se vratimo sa posla i kada ne znamo kako da ubijemo vreme do sutra, kada opet moramo da idemo na posao koji mrzimo.
To je ujedno i definicija odrastanja. Definicija sa kojom smo progutali sve ono dobro što smo bili, svu oni snagu da uradimo, smislimo ili makar izmaštamo sve te silne stvari. Sada smo suviše odrasli i ozbiljni te ne znamo da skujemo vilenjačke kuće na vrhu drveća, da zamislimo da se na krovu nalazi stražarnica, da je zid u našem dvorištu veliki Kineski zid koji razdvaja svetove i da se iza njega krije craj kosmosa ... ne sada smo odrasli i sada nam treba instant sve to smišljeno, da ga pojedemo kroz televizore, filmove, igrice, klipove na YouTube.
Svi smo mi, dragi moji, prevalili pola puta do prideva "mrtav" i svi mi ležimo nesvesni u svojoj mašineriji od mesa i kostiju, koja nas nosi ulicama, dok žurimo sa posla u supermarket.
I ko još onda ima vremena za besciljnu šetnju, za pričanje o zvezdama, za traganje za životom i svetlosti u nama? Mi nemamo više vremena za to, ali smo svi gotovo sigurni da ćemo jednom imati to vreme u svom džepu i da ćemo onda sve nadoknaditi. Da, to je plan!
Zato se, baš kao što sam rekao, osećam isto zatočeno, kao i u danima kada sam verovao da je žica to što me deli od sveta. Danas, vidim da smo svi mi zatočeni, i da na koncu nije bitno sa koje si strane žice, jer je ona svuda oko nas ... mi smo je tako ispleli ... za sebe.
****
Možda baš sada, dok ja gledam sa svog prozora, neko drugi, istim onim očima kojima sam ja gledao tuđe prozore, posmatra moj prozor i veruje kako je prigušeno svetlo koje dolazi puno slobode i mogućnosti. Nekako, čini mi se da se sve to prelepo, precizno i matematičko savršeno jednostavno spaja u jedan krug obmane po kome se teturamo. Svi, bez izuzetaka!
Mi nismo slobodni, mi smo zalutali
Stavi nešto lepo na prozor, podrži iluziju! :)
ОдговориИзбришиneki smo zalutali, a neki smo slobodni
ОдговориИзбриши;)
supporting illusions since 1980 ;)
ОдговориИзбриши