Neke priče kao da same žele da budu napisane. Neke, opet, kao da žele da ostanu sebično čuvane i skrivene u senci mog korteksa toliko dugo da ih na kraju sam zaboravim. Postoje i one koje žele oba od ta dva sveta. Takve zapravo najviše volim.
* * *
Razgovor, ma koliko običan bio ume da bude čudna rabota. Ponekad je to samo način da ubijemo ono što u svom neznanju zovemo vremenom i da bilo čime nepunimo zrak, dok dugački prsti dokolice ne dođu po svoje. Ali nekada taj sasvim običan i bez ikakvog povoda razgovor može da u nama pokrene ili pronađe nešto što smo izgubili lutajući po svom putu. Ponekad taj razgovor natera priču koja se dvoumi da izađe iz senke i da se protegne na jutarnjem suncu.
* * *
Možda je svako od nas vezan. Ne sudbinom (iskusnije čajdžije znaju za moju svađu sa Fortunom lično), niti bilo kakvim višim konceptom, niti bilo kakvom predodređenošću. Ustvari, ako nastavim ovim putem doći ću do opšteg zaključka do kog sam inače došao, ali ova priča bi trebala biti alternativni ugao alternativnih uglova koje inače zastupam ...
Zapravo, možda je svako od nas jednostavno vezan za nešto tamo negde. Uopšte nije bitno ko je i da li je to neko vezao. Nije bitno gde je to tamo nešto. Nije bitan način na koji je to vezano, jer to bi bila tema neke druge priče, ne ove i ne sada.
Možda svako od nas nosi u sebi jednu dugačku, zamršenu nit koju pokušavamo da otpletemo i pratimo u nadi da će nas negde odvesti. I možda svako od nas gradi svoje snove, nade, verovanja samo na osnovu te niti koju grčevito stežemo, povlačimo i sledimo ...
Lutajući svojim putevima, svako od nas se možda vodi svojom niti, a onda počinjemo da zapinjemo, da se spotačinjemo, a naša nit počinje da se mrsi za žbunje, ostaje zapletena u granama nekih briga i problema i mi, hteli to ili ne, hvatamo sebe kako gubimo svoju nit i tada gledamo u svoje šake, koje postaju blede i sa velikom rupom na dlanovima.
Pitanje koje se pomalja iza svih ovih silnih "možda" koja me drže srećnim jeste šta mi zapravo i možemo učiniti? Znam, sad će da se pojave struje onih sa kapom boje "udri brigu na veselje", ili onih čija je kapa boje "pokušaj da misliš pozitivno, jer kako misliš tako ti bude" ili onih "tako je kako je, pomiri se i plivaj". Svi oni ne znaju jednu fundamentalnu stvar, ali stvar koja se tiče relativnosti: svi su oni u pravu i u krivu i to u isto vreme! S tim u vezi, sve njihove kape vrede isto koliko svako možda ili možda čak i manje. Možda.
Da li je sreća u definisanju svoje niti, traženju odgovora na to ko ju je i gde zavezao ili u avanturi povlačenja i sleđenja, svakako je pitanje na koje ne umem da odgovorim.
Ipak, bez obzira na to da li ćemo u svoju bojanku crtati bajke i zamišljene čovećuljke ili ćemo tupiti bojice na crtanje kovalentnih veza i sitnu mehaniku, nešto je u nama duboko vezano za želju da negde budemo vezani. Negde je duboko u nama nit od koje je ispleten onaj deo nas koji nam je nejasan i do koga još uvek nismo došli.
Hvala J. što je, ni neznajući, isterala ovu priču iz senke.
* * *
Razgovor, ma koliko običan bio ume da bude čudna rabota. Ponekad je to samo način da ubijemo ono što u svom neznanju zovemo vremenom i da bilo čime nepunimo zrak, dok dugački prsti dokolice ne dođu po svoje. Ali nekada taj sasvim običan i bez ikakvog povoda razgovor može da u nama pokrene ili pronađe nešto što smo izgubili lutajući po svom putu. Ponekad taj razgovor natera priču koja se dvoumi da izađe iz senke i da se protegne na jutarnjem suncu.
* * *
Možda je svako od nas vezan. Ne sudbinom (iskusnije čajdžije znaju za moju svađu sa Fortunom lično), niti bilo kakvim višim konceptom, niti bilo kakvom predodređenošću. Ustvari, ako nastavim ovim putem doći ću do opšteg zaključka do kog sam inače došao, ali ova priča bi trebala biti alternativni ugao alternativnih uglova koje inače zastupam ...
Zapravo, možda je svako od nas jednostavno vezan za nešto tamo negde. Uopšte nije bitno ko je i da li je to neko vezao. Nije bitno gde je to tamo nešto. Nije bitan način na koji je to vezano, jer to bi bila tema neke druge priče, ne ove i ne sada.
Možda svako od nas nosi u sebi jednu dugačku, zamršenu nit koju pokušavamo da otpletemo i pratimo u nadi da će nas negde odvesti. I možda svako od nas gradi svoje snove, nade, verovanja samo na osnovu te niti koju grčevito stežemo, povlačimo i sledimo ...
Lutajući svojim putevima, svako od nas se možda vodi svojom niti, a onda počinjemo da zapinjemo, da se spotačinjemo, a naša nit počinje da se mrsi za žbunje, ostaje zapletena u granama nekih briga i problema i mi, hteli to ili ne, hvatamo sebe kako gubimo svoju nit i tada gledamo u svoje šake, koje postaju blede i sa velikom rupom na dlanovima.
Pitanje koje se pomalja iza svih ovih silnih "možda" koja me drže srećnim jeste šta mi zapravo i možemo učiniti? Znam, sad će da se pojave struje onih sa kapom boje "udri brigu na veselje", ili onih čija je kapa boje "pokušaj da misliš pozitivno, jer kako misliš tako ti bude" ili onih "tako je kako je, pomiri se i plivaj". Svi oni ne znaju jednu fundamentalnu stvar, ali stvar koja se tiče relativnosti: svi su oni u pravu i u krivu i to u isto vreme! S tim u vezi, sve njihove kape vrede isto koliko svako možda ili možda čak i manje. Možda.
Da li je sreća u definisanju svoje niti, traženju odgovora na to ko ju je i gde zavezao ili u avanturi povlačenja i sleđenja, svakako je pitanje na koje ne umem da odgovorim.
Ipak, bez obzira na to da li ćemo u svoju bojanku crtati bajke i zamišljene čovećuljke ili ćemo tupiti bojice na crtanje kovalentnih veza i sitnu mehaniku, nešto je u nama duboko vezano za želju da negde budemo vezani. Negde je duboko u nama nit od koje je ispleten onaj deo nas koji nam je nejasan i do koga još uvek nismo došli.
Hvala J. što je, ni neznajući, isterala ovu priču iz senke.
Нема коментара:
Постави коментар