Posoljeni zrak

Starim. Osećam to duboko u hladu svojih kostiju, tamo gde se sklupčava i krije od Sunca sve ono što je dobro u meni. Moja koža je tanja i kao da se kroz nju sve lakše nazire meso koje svi mi nosimo skriveno, crveno i nedodirljivo. Starim.

* * *

Odvratan je ukus one realnosti koju ne želimo da progutamo. A ja se pitam ovoga jutra da li postoji lek koji omogućava gutanje i varenje iste (realnosti). Zašto ne bi postojao, pitam se. Genijalnost ljudskih umova nas je odvela izvan granica jedinog nam solarnog sistema, zagledali smo se napred u prošlost do momenta kada je kocka rešila da nam podari stvarnost baš onakvu kakvu sada opažamo, zavirili smo u svet toliko mali da je svako slovo koje ga želi opisati veliko kao planeta ... pa zašto ne bi smislili neki lekić? Da li mi ustvari previše tražimo ... uvek?

Odavno se trudim da me ne vode nikakve fikcije, kojima sam, da budem iskren, prilično sklon. Možda mi je baš zato stalo da istreniram i discilplinujem svoju tintaru da korača uvek čvrstim i odmerenim koracima logike i da se stalno bije protiv onoga koji u grudima udara u svoj divljački bubanj. Ali koliko god želeo da živim samo sada, u ovom trenutku, odsečen od emocija, koje mi po pravilu kidaju svet u kvante, unoseći entropiju u moj ionako haosom inficiran svet, postoje trenuci kada ne želim da otvorim oči i progutam realnost koja pokušava da uđe u mene kroz svako čulo.

Baš tako je i ovog jutra. Još uvek mi je u nosu posoljeni zrak a oči gledaju kako se pučina razlila u modar spektar i stoji tamo mirno ne hajući za svet koji prolazi pored nje; još uvek sam dovoljno daleko da prostor više nije bitan a vreme se meri kretnjom sunca i dužinom njegovih zraka. Da, ja sam tamo, iako su moje meso i kosti preneli u daleki, veliki grad, tamo gde umesto pučine vidim sivu zgradu i gde umesto cvrčaka čujem orkestar tramvaja i sirena, a posoljeni zrak je nestao pod pritiskom smoga i ustajalog vazduha ...

I ne mogu da ne želim da odbijem ovu realnost. Ne mogu da pristanem na to da bi ovo trebalo biti ono što je stvarno. Zašto je uvek tako? Zašto smo tako smislili i uredili ovaj divni plavi svet na kome smo mogli da živimo upravo onako kako danas samo sanjamo? Zbog čega nam uvek izmiče ona divna stvar koja nam tka snove a koju nikada ne možemo uhvatiti?

* * *

Starim. Osećam kako se skraćuje svaki uzdah i kako je sve manje mesta u plućima gde mogu sakriti svet kako ga vidim i one koje volim. Sve su dalji glasovi koji me drže budnim i Njene oči su sve dalje pa je sve teže razaznati ih od plavetnila neba koje moru posuđuje svoju boju a za uzvrat dobija so da sa njime ispuni vetar i napuni nozdrve onima koji i dalje sanjaju svoj san. Starim.