Ponekad je stvarno teško odupreti se nasilnosti onog lošeg u sorti kojoj na sreću ili nesreću pripadam, jer mi je taj deo jutros na putu do posla oteo lepe misli i pronalaženje novih razloga za sreću u mom koordinatnom sistemu. Sitne stvari koje gledamo svakodnevno i od kojih već okrećemo glave je upravo ono što vrati našu (ne)civilizaciju u obrnutom smeru i vodi nas ka konačnom povećanju entropije do tačke kada ćemo se sažmeti pa eksplodirati u neki nov oblik, postavljen na drugim osnovama ... zvuči poznato, zar ne?
Mene je jutros trgnula scena u tramvaju kada ulazi čovek sa malim detetom, ne starijim od 5 godina. Naravno, svi sedeoci u tom momentu su odjedared dobili užasnu potrebu da gledaju kroz prozor na svoju levu, odnosno desnu stranu. Ništa čudno , naravno.
Ono što me je ošamarilo jeste jasna slika, neću reći vizija, o tome kako ili gde zapravo počinje ta magična elipsa užasa i propadanja po kojoj se laganim, premda sigurnim koracima krećemo.
Naravno, bez ikakve želje da se time bavim, ipak sam dobio pune džepove pitanja i suva usta bez odgovora. Zašto ste me probudili iz moje mokše?!
Treba li da opisujem: to dete će sutra da odraste i zbog čega bi, za ime Oriona Nebeskog mačevaoca ono trebalo da ustupi mesto u prevozu istom onom govedu koje je danas, ovog lepog sunčanog septembarskog jutra pravilo se da je dete vrlo providnije nego što zaista jeste? Dalje, ovo isto dete će sada imati godina kao malopre pomenuta marva i ono će otrkiti da se sa samo malo "baš me briga" može uživati komformizam u vidu sedenja umesto stajanja u prevozu (ako to uopšte jeste). To saznanje će mu pomoći da i ono postane slepo za nekog drugog petogodišnjaka koji će da stoji pored njega nekog dalekog septembarskog jutra i tako se priča nastavlja.
Ovde ću da stanem. Iskreno, razlog zbog koga ovo pišem jeste moja dilema o tome da li iskreno i u dubini sebe želim da ustanem protiv ovoga ili da zadovoljno trljam ruke i radujem se dubini ambisa u koji odlazimo. Raspravljati o zasluženosti, pravednosti i sličnome je ionako smešno, jer to su igračke sa kojima se mi, još uvek jedva prohodala sorta igramo u pokušaju upoznavanja svoje okoloine.
Ali znate šta? Stvarno me nije briga. Postoji samo jedna stvar o kojoj smo zaista dužni da brinemo, zapravo dve, ali jedna od njih je otkazana pričom koju ste upravo pročitali; druga je ona u kojoj sam bio prekinut.
Mene je jutros trgnula scena u tramvaju kada ulazi čovek sa malim detetom, ne starijim od 5 godina. Naravno, svi sedeoci u tom momentu su odjedared dobili užasnu potrebu da gledaju kroz prozor na svoju levu, odnosno desnu stranu. Ništa čudno , naravno.
Ono što me je ošamarilo jeste jasna slika, neću reći vizija, o tome kako ili gde zapravo počinje ta magična elipsa užasa i propadanja po kojoj se laganim, premda sigurnim koracima krećemo.
Naravno, bez ikakve želje da se time bavim, ipak sam dobio pune džepove pitanja i suva usta bez odgovora. Zašto ste me probudili iz moje mokše?!
Treba li da opisujem: to dete će sutra da odraste i zbog čega bi, za ime Oriona Nebeskog mačevaoca ono trebalo da ustupi mesto u prevozu istom onom govedu koje je danas, ovog lepog sunčanog septembarskog jutra pravilo se da je dete vrlo providnije nego što zaista jeste? Dalje, ovo isto dete će sada imati godina kao malopre pomenuta marva i ono će otrkiti da se sa samo malo "baš me briga" može uživati komformizam u vidu sedenja umesto stajanja u prevozu (ako to uopšte jeste). To saznanje će mu pomoći da i ono postane slepo za nekog drugog petogodišnjaka koji će da stoji pored njega nekog dalekog septembarskog jutra i tako se priča nastavlja.
Ovde ću da stanem. Iskreno, razlog zbog koga ovo pišem jeste moja dilema o tome da li iskreno i u dubini sebe želim da ustanem protiv ovoga ili da zadovoljno trljam ruke i radujem se dubini ambisa u koji odlazimo. Raspravljati o zasluženosti, pravednosti i sličnome je ionako smešno, jer to su igračke sa kojima se mi, još uvek jedva prohodala sorta igramo u pokušaju upoznavanja svoje okoloine.
Ali znate šta? Stvarno me nije briga. Postoji samo jedna stvar o kojoj smo zaista dužni da brinemo, zapravo dve, ali jedna od njih je otkazana pričom koju ste upravo pročitali; druga je ona u kojoj sam bio prekinut.
Нема коментара:
Постави коментар