Što više gledam u sebe, shvatam da se moj pogled gubi i prolazi kroz ono što bih mogao opisati kao ja. Saznanje prilično uznemirujuće, ali zato i nekorisno: "all in one" baš kao u nekoj reklami za prašak za veš.
U svetlu ili mraku događaja za koje imamo tendenciju da tvrdimo da su iza nas, potpuno nesvesni nelineranosti prostor-vremena u kojem plivamo, došao sam do vrlo interesantne podudarnosti između onoga koji je hodan i onog koji hoda po putu.
Siguran sam da znate kako erozija deluje na zemljište. Upravo tako mi se čini da drugi ljudi deluju na nas. Zapravo, ne čini, već sam siguran ... pa siguran onoliko koliko mi verovanje u Verovatnoću može dozvoliti.
Izgleda da svaki kontakt sa drugim svetom (osobom) neumitno povlači gubljenje nečega jer ta sila (kojoj smo zbog meni najčudnijeg razloga tako skloni) ima tendenciju da prilikom privlačenja i povlačenja otkine deo nas i zauvek ga odnese. Kao i uvek objašnjenje mora da postoji. Trebalo bi.
Čini se kao da smo mi toliko opsednuti ulaganjem napora da se desi ta sila i da zbog nečega duboko i opsesivno želimo da budemo otkinuti i da se delovi nas gube. Ko bi ga znao.
Moje pitanje je: do kojih granica se možemo kruniti i dokle ide deljivost? Gledano iz neke čudne perspektive matematike, moguće je podeliti se do u beskonačnost, a ja dodajem opasku da se možda baš tu u trenutku podeljenosti na beskonačno nalazi onaj momenat singulariteta, kome smo, biće da je tako, predodređeni, iako smo drugačije odgajani. I kao i uvek, nalazimo se razapnuti između onoga što ne znamo i onoga što još više ne znamo, potpuno sigurni u to da znamo i da osećamo šta je ispravno i da puštamo da nas srce vodi, jer ono zna pravi put. Ha!
Za one koji su čitali genijalno, van(prostor)vremensko delo onog čike što je generacije koje su sledile zaludeo značenjem broja 42, ono o čemu pričam se može uporediti sa pričom o onoj planeti, koja je bila tolika turistička atrakcija, da su naposletku shvatili da stotine miliona turista koji dolaze i odlaze, na svojim cipelama odnose zemlju sa planete i lagano smanjuju masu i gravitaciju planete.
Ipak, baš ništa ne možemo (sad bi neko dodao i ne treba) da uradimo po tom pitanju. Negde na kraju ili početku svega su vrlo jednostavne strune koje mi krivimo i preplićemo, praveći se da znamo šta radimo ili još bolje da samo vođeni nekim većim razlogom.
Sasvim dovoljno za standardnu sapunicu koja nikoga ne dira i koja služi onim zaludnima da upotpune nedeljno popodne. Ah, da ... neki kažu da joj je naslov "Život".
U svetlu ili mraku događaja za koje imamo tendenciju da tvrdimo da su iza nas, potpuno nesvesni nelineranosti prostor-vremena u kojem plivamo, došao sam do vrlo interesantne podudarnosti između onoga koji je hodan i onog koji hoda po putu.
Siguran sam da znate kako erozija deluje na zemljište. Upravo tako mi se čini da drugi ljudi deluju na nas. Zapravo, ne čini, već sam siguran ... pa siguran onoliko koliko mi verovanje u Verovatnoću može dozvoliti.
Izgleda da svaki kontakt sa drugim svetom (osobom) neumitno povlači gubljenje nečega jer ta sila (kojoj smo zbog meni najčudnijeg razloga tako skloni) ima tendenciju da prilikom privlačenja i povlačenja otkine deo nas i zauvek ga odnese. Kao i uvek objašnjenje mora da postoji. Trebalo bi.
Čini se kao da smo mi toliko opsednuti ulaganjem napora da se desi ta sila i da zbog nečega duboko i opsesivno želimo da budemo otkinuti i da se delovi nas gube. Ko bi ga znao.
Moje pitanje je: do kojih granica se možemo kruniti i dokle ide deljivost? Gledano iz neke čudne perspektive matematike, moguće je podeliti se do u beskonačnost, a ja dodajem opasku da se možda baš tu u trenutku podeljenosti na beskonačno nalazi onaj momenat singulariteta, kome smo, biće da je tako, predodređeni, iako smo drugačije odgajani. I kao i uvek, nalazimo se razapnuti između onoga što ne znamo i onoga što još više ne znamo, potpuno sigurni u to da znamo i da osećamo šta je ispravno i da puštamo da nas srce vodi, jer ono zna pravi put. Ha!
Za one koji su čitali genijalno, van(prostor)vremensko delo onog čike što je generacije koje su sledile zaludeo značenjem broja 42, ono o čemu pričam se može uporediti sa pričom o onoj planeti, koja je bila tolika turistička atrakcija, da su naposletku shvatili da stotine miliona turista koji dolaze i odlaze, na svojim cipelama odnose zemlju sa planete i lagano smanjuju masu i gravitaciju planete.
Ipak, baš ništa ne možemo (sad bi neko dodao i ne treba) da uradimo po tom pitanju. Negde na kraju ili početku svega su vrlo jednostavne strune koje mi krivimo i preplićemo, praveći se da znamo šta radimo ili još bolje da samo vođeni nekim većim razlogom.
Sasvim dovoljno za standardnu sapunicu koja nikoga ne dira i koja služi onim zaludnima da upotpune nedeljno popodne. Ah, da ... neki kažu da joj je naslov "Život".
Нема коментара:
Постави коментар