Niko od vas, dragi prijatelji, koji dolazite do ove male virtualne čajdžinice, ne može da zamisli niti pretpostavi koliko je priča ovde započeto, priča koje nikada nisu imale šansu da ih skupim i povežem u misao dovoljno smislenu da je neko uz čaj može progutati. Neke nisu htele da budu ispričane, neke ja nisam hteo da pustim iz sebe. Ali negde, nekako, naučio sam da su sve priče na jednom svom kraju iste, te možda nikome od nas ne trebaju da nedostaju one neispričane.
* * *
Ne volim jesen. Ne volim kiše. Ne zbog toga što mi je žao boja koje nestaju pred sivom, niti žalim za vrućinom (tačnije ne podnosim je). Nije ni zbog toga što jesen izlazi na scenu držeći desnom rukom, nežno, onako kako nežno zna da počiva leva ruka na nečijem stomaku, smrt samu i njen dah; ne jer ona donosi zimu i mir.
Ne volim jesen jer ostavlja u mrtvim krošnjama nedosanjane snove, razapete i pokidane, da trule na vetru i bodu nas iznutra, svaki put kada sklopimo oči. Ne volim je jer spira sa lica miris nadanja i strepnje.
Ne volim je jer me u jesen svrbe đonovi i znam da ih jedino o puteve mogu češati. A nisu to putevi na kojima tražite uživanje: to su putevi na koje idete po zaborav.
Ali volim vetar. Volim da slušam njegovih hiljadu glasova koji škripe dok prolazi kroz mene. I volim da mislim kako u nekom od njih mogu čuti onaj glas koji mi nedostaje, onaj element koji nas večito čini umanjenim za kompletnost. A baš taj element je ono što razliva svoje sivo mastilo po nebu iznad nas i čini da zemlja smrdi na trulež naših snova.
I dok slušam kako se korak leta gubi iza mene, ne želim da se okrenem. Znam da bih trebao da gledam napred u zaborav, onako kako nas uvek dobri prijatelji uče kada nam jesen umrsi svoje prste u kosu. I znam da bih trebao, opet, da posegnem za onim mehaničkim i logičkim u sebi, i da će racionalizacija da odagna bol, samo ako joj dopustim.
Ipak, u ovoj noći ne mogu a da se ne zapitam ko smo mi zapravo bez tog bola i da li je element koji nam nedostaje zarobljen upravo i jedino u bolu samom. Taj element zbog kojeg se putevi pretvaraju u jesenje i zbog kojeg vetar govori nerazumljivim jezicima. Taj element koji nikada nećemo spoznati kako treba. Taj element koji ćemo, samo zbog nemogućnosti da ga dosanjamo, nazvati savršenim.
* * *
Ne volim jesen. Ne volim kiše. Ne zbog toga što mi je žao boja koje nestaju pred sivom, niti žalim za vrućinom (tačnije ne podnosim je). Nije ni zbog toga što jesen izlazi na scenu držeći desnom rukom, nežno, onako kako nežno zna da počiva leva ruka na nečijem stomaku, smrt samu i njen dah; ne jer ona donosi zimu i mir.
Ne volim jesen jer ostavlja u mrtvim krošnjama nedosanjane snove, razapete i pokidane, da trule na vetru i bodu nas iznutra, svaki put kada sklopimo oči. Ne volim je jer spira sa lica miris nadanja i strepnje.
Ne volim je jer me u jesen svrbe đonovi i znam da ih jedino o puteve mogu češati. A nisu to putevi na kojima tražite uživanje: to su putevi na koje idete po zaborav.
Ali volim vetar. Volim da slušam njegovih hiljadu glasova koji škripe dok prolazi kroz mene. I volim da mislim kako u nekom od njih mogu čuti onaj glas koji mi nedostaje, onaj element koji nas večito čini umanjenim za kompletnost. A baš taj element je ono što razliva svoje sivo mastilo po nebu iznad nas i čini da zemlja smrdi na trulež naših snova.
I dok slušam kako se korak leta gubi iza mene, ne želim da se okrenem. Znam da bih trebao da gledam napred u zaborav, onako kako nas uvek dobri prijatelji uče kada nam jesen umrsi svoje prste u kosu. I znam da bih trebao, opet, da posegnem za onim mehaničkim i logičkim u sebi, i da će racionalizacija da odagna bol, samo ako joj dopustim.
Ipak, u ovoj noći ne mogu a da se ne zapitam ko smo mi zapravo bez tog bola i da li je element koji nam nedostaje zarobljen upravo i jedino u bolu samom. Taj element zbog kojeg se putevi pretvaraju u jesenje i zbog kojeg vetar govori nerazumljivim jezicima. Taj element koji nikada nećemo spoznati kako treba. Taj element koji ćemo, samo zbog nemogućnosti da ga dosanjamo, nazvati savršenim.
Нема коментара:
Постави коментар