S vremena na vreme, onako kako volim - nasumično, prelistam ovaj moj blog, i svaki put se začudim kako sam uspeo da uhvatim i zamrznem neke trenutke sebe u vremenu kada su nastajale priče. Baš kao miris koji nas lako vrati bilo koje vreme, tako su ove priče prečice do mene samog u različitim prostor-vremenskim koordinatama.
I ne mogu da se ne začudim koliko sam se puta i sa koliko hrabrosti otkrio i dao sebe kroz te priče, pokušavajući da materijalizujem ono što mi je sedelo za temenom, ne bi li ga pogledao u oči i pokušao da pronađem zajedničku reč sa njim. Nekad sam uspevao. Mnogo puta ne. Mnogo puta sam samo stvarao još veći jaz i nerazumevanja i činio da je Idioglosija jedina koja je zadovoljna u tom marifetluku.
Govoreći o Idioglosiji samoj, siguran sam da se ona dobro potrudila da mnogi od onih koji si pročitali ovu moju autoskopiju nisi u velikoj meri videli ništa od onoga što je pisac pokušao da kaže, pomalo zabašurujući aktuelne detalje u kosmičke konstante i kvantno-mehaničke opaske. Sinhronizacija i sinhronicitet ... huh, kako se ovoga setih!
Ipak, ne mogu da kažem da osećam žal što je to tako kako jeste: reči ionako ništa nikada nisu izmenile. Uvek je i uvek će u ove četiri dimenzije vladati samo naše ubeđenje o tome kako mislimo da jeste a ne kako zapravo jeste i uvek ćemo se voditi za impulsom, ništa manje svesniji od jednoćelijskih organizama . Ono gde će nam intelekt poslužiti jeste komplikovanje tog impulsa i cele stvarnosti, jer bez komplikacije nije vredno ... "no pain, no gain!"
I da ne bih dalje hranio i sebe i vas rečima koje ionako nisu preterano kalorične, ponoviću sebi, kao mantru reči koje bi se svi zajedno, držeći se za ruke trebali izgovarati svaki dan:
"Traženje sebe je kao traženje kuće u kojoj stojiš. Kako je uopšte možeš pronaći? Ona je svuda oko tebe, ona je sve što znaš i ne postoje druge reference"
Prijatan dan želim,
Zoran sa planete PoS
I ne mogu da se ne začudim koliko sam se puta i sa koliko hrabrosti otkrio i dao sebe kroz te priče, pokušavajući da materijalizujem ono što mi je sedelo za temenom, ne bi li ga pogledao u oči i pokušao da pronađem zajedničku reč sa njim. Nekad sam uspevao. Mnogo puta ne. Mnogo puta sam samo stvarao još veći jaz i nerazumevanja i činio da je Idioglosija jedina koja je zadovoljna u tom marifetluku.
Govoreći o Idioglosiji samoj, siguran sam da se ona dobro potrudila da mnogi od onih koji si pročitali ovu moju autoskopiju nisi u velikoj meri videli ništa od onoga što je pisac pokušao da kaže, pomalo zabašurujući aktuelne detalje u kosmičke konstante i kvantno-mehaničke opaske. Sinhronizacija i sinhronicitet ... huh, kako se ovoga setih!
Ipak, ne mogu da kažem da osećam žal što je to tako kako jeste: reči ionako ništa nikada nisu izmenile. Uvek je i uvek će u ove četiri dimenzije vladati samo naše ubeđenje o tome kako mislimo da jeste a ne kako zapravo jeste i uvek ćemo se voditi za impulsom, ništa manje svesniji od jednoćelijskih organizama . Ono gde će nam intelekt poslužiti jeste komplikovanje tog impulsa i cele stvarnosti, jer bez komplikacije nije vredno ... "no pain, no gain!"
I da ne bih dalje hranio i sebe i vas rečima koje ionako nisu preterano kalorične, ponoviću sebi, kao mantru reči koje bi se svi zajedno, držeći se za ruke trebali izgovarati svaki dan:
"Traženje sebe je kao traženje kuće u kojoj stojiš. Kako je uopšte možeš pronaći? Ona je svuda oko tebe, ona je sve što znaš i ne postoje druge reference"
Prijatan dan želim,
Zoran sa planete PoS
Нема коментара:
Постави коментар