Sve više sam više nego ubeđen da mi svi zaista ne postojimo na ovom svetu; radije smo tu negde izvan, pokidani u komade rasute po različitim svetovima, tek ponekad sudarajući se i dolazeći u susret jedni sa drugima. Sav život, barem ono što mi volimo da zovemo tim imenom je izgleda samo mutan san, onaj haos i dezorjentisanost kao posle dugog popodnevnog sna. Verujem da mnogo ljudi nikada ni ne doživi momente, retke i stvarno nestvarne, kada doživimo život, bistar i jasan, koji zaboli svojom oštrinom, baš kao prvi udah u rano zimsko jutro. Znate taj osećaj?
Nismo mi, ljudi, bilo toliko mudri da smislimo reči koje bi naslikale taj momenat, taj mir, to stanje kada uhvatite Vreme da više ne protiče kroz vas, kada shvatite da se možete osmehnuti kako nikada niste znali da možete i kada je sav svet konačno vaš jer u tom trenutku mira vam zapravo ništa ni ne treba, osim mira samog, a njega imate. I tada shvatite koliko je sav ostatak života koji imamo ništavan, kako je sve obmana, mutan san i kako lepota može da zaboli mnogo više nego sva prljavština koju usisamo kroz zenice tokom svog koračanja.
Da budem potpuno iskren, ja sam se samo dva puta, za sve ove godine, obreo na Zemlji, potpuno budan, svestan i jasan, gledajući u neverici jutro koje sviće na nekom svetu, do tada nepoznatom. I oba puta su bila samo tren, samo blesak koji je prošao u osećaju neverice, straha da će proći i lepote koja se otkrila. Ali sada verujem da jesu bila vredna. Na bilo koji način jesu.
Bila su vredna jer mi se čini da sam u tim kratim, retkim momentima koji su samo bljesnuli bio zaista živ i to su bili jedini fragmenti vremena kada sam verovao u to da smo bilo šta više od zbira atoma. Ta jutra su došla tihim koracima, onda kada se noć podiže a zora svojim hladnim prstima otvara oči i pušta da rana svetlost sunca zaviri kroz rožnjače. I tada je pored mene ležala samo obmana, misao, ideja da ću uspeti da zarobim tu vatru koja nas gori i da ću se moći zadržati na Zemlji duže nego što to inače možemo. Naravno, nisam bio u pravu.
Oba jutra su ostala negde iza, upletena u bodljikavu krunu koju nosim na glavi, kao i svako od nas, pretvorivši se u trnje koje s vremena na vreme zabode i podseti me da sam živ ... da sam bio živ na ovom svetu.
* * *
Mi smo pre prolaznici nego stanovnici i mi ne znamo kom svetu zaista pripadamo. Na koju god zemlju da postavimo svoja stopala, biće to svet koji ćemo nazvati svojim, znajući da nas za površinu drži samo trenutnost i prolaznost protiv koje tako želimo da se izborimo.
Nismo mi, ljudi, bilo toliko mudri da smislimo reči koje bi naslikale taj momenat, taj mir, to stanje kada uhvatite Vreme da više ne protiče kroz vas, kada shvatite da se možete osmehnuti kako nikada niste znali da možete i kada je sav svet konačno vaš jer u tom trenutku mira vam zapravo ništa ni ne treba, osim mira samog, a njega imate. I tada shvatite koliko je sav ostatak života koji imamo ništavan, kako je sve obmana, mutan san i kako lepota može da zaboli mnogo više nego sva prljavština koju usisamo kroz zenice tokom svog koračanja.
Da budem potpuno iskren, ja sam se samo dva puta, za sve ove godine, obreo na Zemlji, potpuno budan, svestan i jasan, gledajući u neverici jutro koje sviće na nekom svetu, do tada nepoznatom. I oba puta su bila samo tren, samo blesak koji je prošao u osećaju neverice, straha da će proći i lepote koja se otkrila. Ali sada verujem da jesu bila vredna. Na bilo koji način jesu.
Bila su vredna jer mi se čini da sam u tim kratim, retkim momentima koji su samo bljesnuli bio zaista živ i to su bili jedini fragmenti vremena kada sam verovao u to da smo bilo šta više od zbira atoma. Ta jutra su došla tihim koracima, onda kada se noć podiže a zora svojim hladnim prstima otvara oči i pušta da rana svetlost sunca zaviri kroz rožnjače. I tada je pored mene ležala samo obmana, misao, ideja da ću uspeti da zarobim tu vatru koja nas gori i da ću se moći zadržati na Zemlji duže nego što to inače možemo. Naravno, nisam bio u pravu.
Oba jutra su ostala negde iza, upletena u bodljikavu krunu koju nosim na glavi, kao i svako od nas, pretvorivši se u trnje koje s vremena na vreme zabode i podseti me da sam živ ... da sam bio živ na ovom svetu.
* * *
Mi smo pre prolaznici nego stanovnici i mi ne znamo kom svetu zaista pripadamo. Na koju god zemlju da postavimo svoja stopala, biće to svet koji ćemo nazvati svojim, znajući da nas za površinu drži samo trenutnost i prolaznost protiv koje tako želimo da se izborimo.
Нема коментара:
Постави коментар