Novembar

Gladnih očiju i dugih očnjaka, načeh novembar. A ovaj je novembar drugačiji: žilav i ne toliko hladan, presoljen vetrom i njegovom zaglušujućom muzikom. Jedan od onih novembara kada shvatite da ste zavoleli jesen, premda je niste voleli prethodnih dvanaest puta dok ste bili ovde. Nemojte da se pitate zašto baš dvanaest: ni ja nemam pojma.

Nešto se u tami mene pomerilo, nešto što je ležalo sklupčano eonima, nešto što je bilo toliko dugo zaboravljeno da je ono zaboravilo samo sebe. I pre nego li neko pomisli da mi je ovaj novembar otvorio neka sjajna vrata spoznaje i da je to neko čudo što je spavalo donelo neke promene, moraću da upadnem u misao sa rečima da nije.

Ali mi jeste pokazalo kako treba gledati u krošnje da vidiš njihove boje i kako treba slušati i drugu stranu vetra, onu unutrašnju. I kako treba spavati otvorenih očiju i hodati a da niko ne primeti. I kako treba izvrnuti svoje srce natraške i ostaviti da se stvrdnu neke kraste na njemu. I kako gledati i videti sve tragove po zemlji koje si nekada napravio sa nekim, a ne želeti da ponovo koračaš po njima.

Ipak, ono me nikada neće ubediti u neke od činjenica koje svaki profesionalni Sanjar mora da zna: da je dužina usamljenog koraka za polovinu kraća od dužine senki koraka u dvoje; da je septembarska noć sporija ako spavaš na levoj strani; da je dubina tišine srazmerna gustini snova koje progutate ... i mogao bih ovako još dugo, ali osećam kako me noć zove da je premerim desnom stranom.

A novembar se kotrlja po dvorištima oko zgrade ...