Bio je to jedan od onih dana kada vam tišina veže usta iza glave i kada se obrvama hvatate za vetar. Jedan od onih dana kada vam se asfalt ne lepi za đonove cipela i kada postajete slepi na boje, onoliko da vidite šavove na kori realnosti i grube poteze iglom kojima su zašiveni svetovi između kojih obitavate.
Baš po jednom takvom danu on je imao nesreću da se sretne sa jednom od osoba koje nikako nije želeo da sretne. Iako su samo oni čije je jedno oko sivo mogli da primete blesak bola koji mu je u trenutku razlio sve crte na licu i svezao stomak u dvostruki čvor, on je nastavio da hoda baš tom stranom ulice. "Prilično suicidno od mene", pomislio je dok se približavao prepoznatljivoj silueti od koje je toliko godina zazirao. Na dovoljno rastegnutog vremena između njega i onoga što mu je to jutro u magli pomešalo sa mirisom cimeta upletenog u prošlost, počeo je da razaznaje crte lica i da vidi sve senke koje je nekada poznavao i voleo. Ili mislio da voli, što na nekom kraju uvek završi u istoj čaši.
Stegao je svoje šake, iscrtane mnogim dodirima ovog sveta, u pesnice, za trenutak i nastavio da hoda onako kako su ga naučili da se hoda kada duh posrće: čvrsto i odlučno.
Razmišljao je, brzim pokretima oka tražeći zavisnost i pravilnost u poslaganim pločama na pešačkoj stazi i padao u beznađe zbog odsustva jasne logike kojom su uređeni pločnici, skoro isto kao što je uređen njegov život. "Zakonitost mora da postoji!" je prečesto bila njegova mantra i bič koji je uspevao da natera njegov um preko granica. Pa ipak, sada, dovoljno star i umoran, u blizini susreta sa osobom koju nikako ne želi da sretne, shvata da ništa nije pronašao u svom plesu sa šablonima. Još jednom je u ustima osetio onaj ukus što gorači na jedan od najopštijih, a u isto vreme najnepriznatijih sastojaka sveta: nasumičnost.
Pa ipak, ni to saznanje, kao ni bilo koje drugo do koga je došao, nije moglo da odagna zaglušujuću buku tišine koja se razlila po ulici punoj užurbanih figura. Pitao se da li samo on čuje tu tišinu, da li su samo njegove uši u tom trenutku ispunili zvuci odsustva svih onih za koje je verovao da mu jesu prijatelji, svih onih za koje je prečesto bivao ljut na samog sebe kada im nije verovao i bio tužan kada nije mogao da pomiri sebe sa pravim licima, prepisujući to magli u svojim očima i gluposti na koju se previše puta pozivao.
I tek tako, odjednom se našao u trenutku kad je svet izgubio ukus, kada su boje prestale da postoje, baš kao što nikada i nisu postojale, kada je odbacio bilo kakvo znanje i kada je prihvatio da je ceo njegov život bio usmeren na susret koji će se desiti kroz par trenutaka.
Iskoristio je te trenutke da primeti koliko je bila divna boja puzavica na fasadama u kasnu jesen i koliko je zapravo pogrešio. Na polovini koraka do susreta, ako je to uopšte bitno, učinilo mu se da vidi kako mu je nešto docrtalo osmeh na lice. "Pa ipak je sve ovo moja greška". A onda se susreo sa jednom od osoba koje nikako nije želeo da sretne.
Baš po jednom takvom danu on je imao nesreću da se sretne sa jednom od osoba koje nikako nije želeo da sretne. Iako su samo oni čije je jedno oko sivo mogli da primete blesak bola koji mu je u trenutku razlio sve crte na licu i svezao stomak u dvostruki čvor, on je nastavio da hoda baš tom stranom ulice. "Prilično suicidno od mene", pomislio je dok se približavao prepoznatljivoj silueti od koje je toliko godina zazirao. Na dovoljno rastegnutog vremena između njega i onoga što mu je to jutro u magli pomešalo sa mirisom cimeta upletenog u prošlost, počeo je da razaznaje crte lica i da vidi sve senke koje je nekada poznavao i voleo. Ili mislio da voli, što na nekom kraju uvek završi u istoj čaši.
Stegao je svoje šake, iscrtane mnogim dodirima ovog sveta, u pesnice, za trenutak i nastavio da hoda onako kako su ga naučili da se hoda kada duh posrće: čvrsto i odlučno.
Razmišljao je, brzim pokretima oka tražeći zavisnost i pravilnost u poslaganim pločama na pešačkoj stazi i padao u beznađe zbog odsustva jasne logike kojom su uređeni pločnici, skoro isto kao što je uređen njegov život. "Zakonitost mora da postoji!" je prečesto bila njegova mantra i bič koji je uspevao da natera njegov um preko granica. Pa ipak, sada, dovoljno star i umoran, u blizini susreta sa osobom koju nikako ne želi da sretne, shvata da ništa nije pronašao u svom plesu sa šablonima. Još jednom je u ustima osetio onaj ukus što gorači na jedan od najopštijih, a u isto vreme najnepriznatijih sastojaka sveta: nasumičnost.
Pa ipak, ni to saznanje, kao ni bilo koje drugo do koga je došao, nije moglo da odagna zaglušujuću buku tišine koja se razlila po ulici punoj užurbanih figura. Pitao se da li samo on čuje tu tišinu, da li su samo njegove uši u tom trenutku ispunili zvuci odsustva svih onih za koje je verovao da mu jesu prijatelji, svih onih za koje je prečesto bivao ljut na samog sebe kada im nije verovao i bio tužan kada nije mogao da pomiri sebe sa pravim licima, prepisujući to magli u svojim očima i gluposti na koju se previše puta pozivao.
I tek tako, odjednom se našao u trenutku kad je svet izgubio ukus, kada su boje prestale da postoje, baš kao što nikada i nisu postojale, kada je odbacio bilo kakvo znanje i kada je prihvatio da je ceo njegov život bio usmeren na susret koji će se desiti kroz par trenutaka.
Iskoristio je te trenutke da primeti koliko je bila divna boja puzavica na fasadama u kasnu jesen i koliko je zapravo pogrešio. Na polovini koraka do susreta, ako je to uopšte bitno, učinilo mu se da vidi kako mu je nešto docrtalo osmeh na lice. "Pa ipak je sve ovo moja greška". A onda se susreo sa jednom od osoba koje nikako nije želeo da sretne.
Нема коментара:
Постави коментар