Sedim pred svojim monitorima, grickam O'cake i pijem čaj. Sa zvučinka dopire meni draga muzika, nošena čudnim ritmovima i preokretima koji se mogu pronaći samo u njoj. Toplo je u sobi. Sve je na svom mestu. Čak sam i ja, nakon ko zna koliko vremena, na svom mestu. Nekakvom čudnom prilikom ja sam se izmirio sa svima i uspeo da se vratim sebi.
Moja draga, a sve nevidljivija, tetka mi je rekla danas da je život lep. Razmišljam. Nisam siguran da je u pravu. Isto toliko nisam siguran ni da nije. Život je prosto ... život, i koliko god mi bili skloni da ga privatizujemo, personalizujemo, kastomizujemo (ok, odoh predaleko), ponekad se čini da on prolazi kroz nas i dalje od nas i da bilo koja akcija koju mi preduzimamo zapravo uopšte ne dotiče njegov tok. Ponekad mi se čini da bi on bio tu i da nas nema. Znam da ne bi, ali nekako lepo zvuči.
Isti mi život nosimo na leđima svaki dan i ne sumnjivo je da se u toj jednačini menja samo subjektivni osećaj tereta.
I tako, ono što je jednog dana izgledalo kao najdublji ambis kome se ne nadzire ni crnilo dna, nekog drugog dana će postati ništa, stvar koju će lagani korak preskočiti; isto kao što nekada ni najčistije sunce ne može ogrejati tamne zidove našeg srca. Dakle, stvar perspektive.
Da možemo da nekako budemo mudri i umereni, ko zna kako bi ovaj svet izgledao. Ko zna u šta bi se sve ovo pretvorilo kada bismo mogli spoznati da zapravo ni nema ničega višeg, dubljeg i da je sve to prosto samo tako, a da su svi maskenbali uglavnom režirani od strane nas samih. Ne kažem da bi taj svet bio ni bolji ni gori: prosto bi bio, isto kao i ovaj.
I pre nego priča konačno skrene u pravcu "dakle crva nikada nije ni bilo", trgnuću joj uzde i pokušati da kažem nešto dok ne bude kasno i ne zaboravim zašto uopšte ovo pišem.
Osećam da sam se izmirio. Osećam da sam oprao svoje ruke od krvi koja nikada nije ni bila na njima. Osećam kako se prašina na nekim putevima koji su iza mene sleže i kako ih treba ostaviti upravo tamo gde jesu: iza. Žao mi je mnogih puteva, sa mnogima od njih su se moja stopala sprijateljila; sa još više su želela da budu prijatelji, ali nisu uspeli. Ali tu putevi su ostali iza i, koliko god mi želeli da ih zgrabimo i vežemo sebi za vrat u dugim noćima kada osećamo kako se Zemlja vrti, oni neminovno odlaze od nas i najbolje što možemo da uradimo je da ih pustimo.
I korak po korak, mi smo već na nekom novom putu, unapred srećni zbog mora mogućnosti u koje jedva čekamo da skočimo i unapred svesni da ćemo, gotovo sigurno, opet pojesti previše soli.
Nije nauka pomiriti se sa ostalima. Nije nauka pomiriti se čak ni sa sobom. Ono što je pravi razliku jeste pomiriti se sa sobom u odnosu na druge. Tu valjda prestaje put na koji nas gura ono divlje u nama i tu koraci obuvaju čizme mudrosti i nastavljamo da hodamo ... kao i uvek, do prve prilike kada ćemo ponovo hodati bosonogi.
Moja draga, a sve nevidljivija, tetka mi je rekla danas da je život lep. Razmišljam. Nisam siguran da je u pravu. Isto toliko nisam siguran ni da nije. Život je prosto ... život, i koliko god mi bili skloni da ga privatizujemo, personalizujemo, kastomizujemo (ok, odoh predaleko), ponekad se čini da on prolazi kroz nas i dalje od nas i da bilo koja akcija koju mi preduzimamo zapravo uopšte ne dotiče njegov tok. Ponekad mi se čini da bi on bio tu i da nas nema. Znam da ne bi, ali nekako lepo zvuči.
Isti mi život nosimo na leđima svaki dan i ne sumnjivo je da se u toj jednačini menja samo subjektivni osećaj tereta.
I tako, ono što je jednog dana izgledalo kao najdublji ambis kome se ne nadzire ni crnilo dna, nekog drugog dana će postati ništa, stvar koju će lagani korak preskočiti; isto kao što nekada ni najčistije sunce ne može ogrejati tamne zidove našeg srca. Dakle, stvar perspektive.
Da možemo da nekako budemo mudri i umereni, ko zna kako bi ovaj svet izgledao. Ko zna u šta bi se sve ovo pretvorilo kada bismo mogli spoznati da zapravo ni nema ničega višeg, dubljeg i da je sve to prosto samo tako, a da su svi maskenbali uglavnom režirani od strane nas samih. Ne kažem da bi taj svet bio ni bolji ni gori: prosto bi bio, isto kao i ovaj.
I pre nego priča konačno skrene u pravcu "dakle crva nikada nije ni bilo", trgnuću joj uzde i pokušati da kažem nešto dok ne bude kasno i ne zaboravim zašto uopšte ovo pišem.
Osećam da sam se izmirio. Osećam da sam oprao svoje ruke od krvi koja nikada nije ni bila na njima. Osećam kako se prašina na nekim putevima koji su iza mene sleže i kako ih treba ostaviti upravo tamo gde jesu: iza. Žao mi je mnogih puteva, sa mnogima od njih su se moja stopala sprijateljila; sa još više su želela da budu prijatelji, ali nisu uspeli. Ali tu putevi su ostali iza i, koliko god mi želeli da ih zgrabimo i vežemo sebi za vrat u dugim noćima kada osećamo kako se Zemlja vrti, oni neminovno odlaze od nas i najbolje što možemo da uradimo je da ih pustimo.
I korak po korak, mi smo već na nekom novom putu, unapred srećni zbog mora mogućnosti u koje jedva čekamo da skočimo i unapred svesni da ćemo, gotovo sigurno, opet pojesti previše soli.
Nije nauka pomiriti se sa ostalima. Nije nauka pomiriti se čak ni sa sobom. Ono što je pravi razliku jeste pomiriti se sa sobom u odnosu na druge. Tu valjda prestaje put na koji nas gura ono divlje u nama i tu koraci obuvaju čizme mudrosti i nastavljamo da hodamo ... kao i uvek, do prve prilike kada ćemo ponovo hodati bosonogi.
Нема коментара:
Постави коментар