Smešnim se može učiniti naša potreba da na kraju ipak sve nekako izmerimo, odmerimo, saberemo i oduzmemo i da, koliko god negirali tu potrebu, napravimo bilans, završni račun, presek stanja. Tako i ove, kao i svake druge godine, dolaze nam oni minuti kada je svako od nas (pomalo) svoj lični računovođa.
A ja pokušavam da sastavim bilans ove godine. Auh! Ovo je stvarno bila vožnja, rekao bih ili serija ... za one koji su pratili sapunicu.
Da zbrajam i ponavljam, nema vajde; ni za mene a ni za verne gledaoce (slušaoce) ove moje serije ... samo želim da nazdravim i mahnem godini koja nam ostaje iza leđa.
Pre svega, iskreno i od srca mi je žao što sam hodajući po svom putu morao da povredim nekoga. Kao i uvek, nikada to ne planiramo (ili ja verujem u to) niti reči vrede bilo šta ... prosto to učinimo i svi (u ovo više želim da verujem nego što sam siguran) grizemo svoje srce kad se to desi.
Zatim, želim da se od srca zahvalim svima onima koji su mene povredili; svima onima koji su mi rušili snove i iluzije. Ne nisam sarkastičan niti ironičan. Svaki grumen prašine koji sam pojeo na ovom putu je, siguran sam, definisao novog mene i izmenio put ... ili pokvario (ionako osetljiv) stomak.
Želim da zahvalim i onima koji su mi dokazali koliko (sa žaljenjem ovo prizanjem) nema sistema koji se daje definisati, niti odgovora koji se mogu pronaći; koji su me ostavili da se sabiram i oduzimam, da stalno tražim greške kojih nije bilo i odgovore koji ne treba da budu pronađeni.
Na kraju, želim da nazdravim i zahvalim nekolicini pravih prijatelja koji su bili uz mene kada su najjači vetrovi lomili moja krila i koji su znali da progutaju moju glupost, slepilo i iluzije. Znate da će moj luk pevati uz vas dokle god me ima.
Znam da nema reseta i da se ništa neće promeniti kada moji stave nove kalendare u kuhinji, ali pustite me da poverujem u to bar za nekoliko momenata i odlutam od onoga što jesam, od onoga što je put učinio od mene i ja od njega.
Ostajte dobro i vidimo se dogodine ...
A ja pokušavam da sastavim bilans ove godine. Auh! Ovo je stvarno bila vožnja, rekao bih ili serija ... za one koji su pratili sapunicu.
Da zbrajam i ponavljam, nema vajde; ni za mene a ni za verne gledaoce (slušaoce) ove moje serije ... samo želim da nazdravim i mahnem godini koja nam ostaje iza leđa.
Pre svega, iskreno i od srca mi je žao što sam hodajući po svom putu morao da povredim nekoga. Kao i uvek, nikada to ne planiramo (ili ja verujem u to) niti reči vrede bilo šta ... prosto to učinimo i svi (u ovo više želim da verujem nego što sam siguran) grizemo svoje srce kad se to desi.
Zatim, želim da se od srca zahvalim svima onima koji su mene povredili; svima onima koji su mi rušili snove i iluzije. Ne nisam sarkastičan niti ironičan. Svaki grumen prašine koji sam pojeo na ovom putu je, siguran sam, definisao novog mene i izmenio put ... ili pokvario (ionako osetljiv) stomak.
Želim da zahvalim i onima koji su mi dokazali koliko (sa žaljenjem ovo prizanjem) nema sistema koji se daje definisati, niti odgovora koji se mogu pronaći; koji su me ostavili da se sabiram i oduzimam, da stalno tražim greške kojih nije bilo i odgovore koji ne treba da budu pronađeni.
Na kraju, želim da nazdravim i zahvalim nekolicini pravih prijatelja koji su bili uz mene kada su najjači vetrovi lomili moja krila i koji su znali da progutaju moju glupost, slepilo i iluzije. Znate da će moj luk pevati uz vas dokle god me ima.
Znam da nema reseta i da se ništa neće promeniti kada moji stave nove kalendare u kuhinji, ali pustite me da poverujem u to bar za nekoliko momenata i odlutam od onoga što jesam, od onoga što je put učinio od mene i ja od njega.
Ostajte dobro i vidimo se dogodine ...
Нема коментара:
Постави коментар