Postoji u svima nama jedno mesto. Mračno. Samotno. Ono koje niko od nas ne želi da nosi u sebi, a opet ono koje je na neki čudan način potrebno našem biću. Zbog čega ... ne znam. Možda zbog ravnoteže, verovatno, ali ne ravnoteže među drugim stvarima, već ravnoteže radi same sebe.
Imamo mi puno imena za to mesto. I pesnici ih imaju. I mnogo je toga o tom mestu pisano i pričano, a opet, smešno malo rečeno. Kao da za njega važe posebni zakoni relativistike i da je potpuno usamljen i izolovan svemir, onaj koji nas je, svakog u sebi, zatočio u sebe. A opet, nije to mesto baš tako ni hladno. Često je to mesto naše jedino i pravo sklonište; jedino ostrvo gde smo sami sa sobom, iako je, paradoksalno, obitavanje na tom mestu progonstvo zbog nekog drugoga. Drugim rečima: često se sklanjamo u usamljenost samu samo onda kada smo usamljeni i napušteni. Ali ... tako je to.
Ali juče sam sasvim slučajno rešio da svoje mesto izmestim i da ga ovog puta ispunim nečim drugim. Naime, rešio sam da sebi priuštim jednu dugu (i hladnu) zimsku šetnju. Kao soundtrack za ovu šetnju izabrao sam bend Amorphis, i sjajni album "Skyforger". Za one koji nisu upoznati sa Amorhis-om (a verujem da velika većina nije) radi se o jednom finskom melodic/death metal bendu, ali potpuno unikatnom, čudnom, koji je svoj muzički opus zasnovao na pevanju o Kalevali, te finskim predelima i zaboravljenim bogovima. Pogađate zašto je izbor pao na baš ovaj album.
I tako, stavio sam slušalice u uši i pustio korake da me nose. Divno šrkipanje snega pod nogama, vedro zvezdano nebo, probodeno zvezdama iznad. I skoro pun Mesec, uokviren onom zimskom aurom. A na licu hladni i dragi dodir zimskog vetra ...
Lutajući tako, izolovan i zaključan u svom svemiru, srcem lutajućim po dalekoj Pohjoli, a koracima po zaleđenoj zemlji pored Save, po prvi put sam shvatio da mesto o kojem sam pričao, koliko god bilo usamljeno uvek ima jednog dragog gosta i prijatelja: nas same.
I bez obzira na to koliko gorčine svaki dan ispijemo zbog onoga što su nam druge osobe uradile (ili nisu), koliko god nereševih matematičkih problema koji počinju sa "a zašto je to uradila" postavimo pred sebe, koliko god bili dugi eoni čekanja sms-a i koliko god bila velika praznina ispod ćebeta u onim trenutcima pre nego što Morfej dođe po nas, uvek je tu jedan prijatelj koji će nas zagrliti i jedna osoba koja nas stvarno voli bez pretvaranja.
I mi nju trebamo da volimo. Bez pretvaranja.
Imamo mi puno imena za to mesto. I pesnici ih imaju. I mnogo je toga o tom mestu pisano i pričano, a opet, smešno malo rečeno. Kao da za njega važe posebni zakoni relativistike i da je potpuno usamljen i izolovan svemir, onaj koji nas je, svakog u sebi, zatočio u sebe. A opet, nije to mesto baš tako ni hladno. Često je to mesto naše jedino i pravo sklonište; jedino ostrvo gde smo sami sa sobom, iako je, paradoksalno, obitavanje na tom mestu progonstvo zbog nekog drugoga. Drugim rečima: često se sklanjamo u usamljenost samu samo onda kada smo usamljeni i napušteni. Ali ... tako je to.
Ali juče sam sasvim slučajno rešio da svoje mesto izmestim i da ga ovog puta ispunim nečim drugim. Naime, rešio sam da sebi priuštim jednu dugu (i hladnu) zimsku šetnju. Kao soundtrack za ovu šetnju izabrao sam bend Amorphis, i sjajni album "Skyforger". Za one koji nisu upoznati sa Amorhis-om (a verujem da velika većina nije) radi se o jednom finskom melodic/death metal bendu, ali potpuno unikatnom, čudnom, koji je svoj muzički opus zasnovao na pevanju o Kalevali, te finskim predelima i zaboravljenim bogovima. Pogađate zašto je izbor pao na baš ovaj album.
I tako, stavio sam slušalice u uši i pustio korake da me nose. Divno šrkipanje snega pod nogama, vedro zvezdano nebo, probodeno zvezdama iznad. I skoro pun Mesec, uokviren onom zimskom aurom. A na licu hladni i dragi dodir zimskog vetra ...
Lutajući tako, izolovan i zaključan u svom svemiru, srcem lutajućim po dalekoj Pohjoli, a koracima po zaleđenoj zemlji pored Save, po prvi put sam shvatio da mesto o kojem sam pričao, koliko god bilo usamljeno uvek ima jednog dragog gosta i prijatelja: nas same.
I bez obzira na to koliko gorčine svaki dan ispijemo zbog onoga što su nam druge osobe uradile (ili nisu), koliko god nereševih matematičkih problema koji počinju sa "a zašto je to uradila" postavimo pred sebe, koliko god bili dugi eoni čekanja sms-a i koliko god bila velika praznina ispod ćebeta u onim trenutcima pre nego što Morfej dođe po nas, uvek je tu jedan prijatelj koji će nas zagrliti i jedna osoba koja nas stvarno voli bez pretvaranja.
I mi nju trebamo da volimo. Bez pretvaranja.
Нема коментара:
Постави коментар