Kao da mi se učinilo da sam ipak previše vremena proveo u opsegu između #e8e8e8 i #333333. Tek, nakon toliko dana pokušaja hlađenja jezgra do tačke kada se i vatra zaustavlja, Ona se pojavila sasvim neočekivano i konačno mi nacrtala osmeh na lice.
Možda sam tajanstven, ali kao što rekoh prošli put dok ispijasmo čaj, svako od nas je knjiga, ali knjiga koja se da pročitati ... naravno ukoliko ste voljni da joj poklonite priliku da vam se otvori i prigrlite tajanstveni jezik kojim svaka knjiga šapuće.
Puno dana je prevaljalo preko mene teške misli i borbu sa onim unutrašnjim glasom, puno pitanja za koja sam morao da naučim sebe da mi odgovori na njih ne trebaju; puno senki je bilo potrebno da se zakloni Sunce da ne bi otopilo onaj osećaj i da bi u mraku lakše videli svetla u daljini, jer misli su ponekad kao Zvezde: ne možete ih jasno videti sve dok vaše oči zasenjuje bleštav sjaj grada. Ponekad se samo trebamo izmaknuti.
I tako, kada sam tražio odgovore, pitanja, opravdanja, relacije, mogućnosti i verovatnoće, Ona se pojavila baš niotkuda, i umesto popodnevnog čaja, uzela me za ruku i povela u šetnju. Lepo je bilo ponovo osetiti taj nežni ali čvrsti dodir na šakama.
I gledao sam je kako pleše oko mene, sva obučena u belo i čisto, Nju, jedinu za koju sam oduvek znao da je prava, jedinu inkarnaciju onoga iskonskog čemu težimo negde u daljini nas. I koraci su se pretvorili u muziku, a vreme se stopilo sa prostorom u nešto bezazleno i opuštajuće. Po prvi put, ni prostor ni vreme nisu bili igle koje nas bodu pod kožu.
***
Dok sedim i gledam kroz prozor razmišljam o tome koliko energije u svom životu progutamo i poklonimo, često na nebitne stvari, nebitne priče, nebitne ljude ... ali ovaj naš Univerzum je tako i posađen, zar ne?
Možda sam tajanstven, ali kao što rekoh prošli put dok ispijasmo čaj, svako od nas je knjiga, ali knjiga koja se da pročitati ... naravno ukoliko ste voljni da joj poklonite priliku da vam se otvori i prigrlite tajanstveni jezik kojim svaka knjiga šapuće.
Puno dana je prevaljalo preko mene teške misli i borbu sa onim unutrašnjim glasom, puno pitanja za koja sam morao da naučim sebe da mi odgovori na njih ne trebaju; puno senki je bilo potrebno da se zakloni Sunce da ne bi otopilo onaj osećaj i da bi u mraku lakše videli svetla u daljini, jer misli su ponekad kao Zvezde: ne možete ih jasno videti sve dok vaše oči zasenjuje bleštav sjaj grada. Ponekad se samo trebamo izmaknuti.
I tako, kada sam tražio odgovore, pitanja, opravdanja, relacije, mogućnosti i verovatnoće, Ona se pojavila baš niotkuda, i umesto popodnevnog čaja, uzela me za ruku i povela u šetnju. Lepo je bilo ponovo osetiti taj nežni ali čvrsti dodir na šakama.
I gledao sam je kako pleše oko mene, sva obučena u belo i čisto, Nju, jedinu za koju sam oduvek znao da je prava, jedinu inkarnaciju onoga iskonskog čemu težimo negde u daljini nas. I koraci su se pretvorili u muziku, a vreme se stopilo sa prostorom u nešto bezazleno i opuštajuće. Po prvi put, ni prostor ni vreme nisu bili igle koje nas bodu pod kožu.
***
Dok sedim i gledam kroz prozor razmišljam o tome koliko energije u svom životu progutamo i poklonimo, često na nebitne stvari, nebitne priče, nebitne ljude ... ali ovaj naš Univerzum je tako i posađen, zar ne?
Нема коментара:
Постави коментар