Mnogo više nego nekoliko puta mi se učinilo kako je život okean, ogromno otvoreno more koje nas nosi, svakog u svojoj barci na nekad mirnim, a nekad pobesnelim talasima. Znam da ovo zvuči kao kliše, a oni koji me poznaju veoma dobro znaju koliko sam znoja dao u borbu protiv klišea i banalnosti ... ipak, ponekad su klišei neminovna rezultanta utvrđene istine, kako jednom nešto slično V. reče.
Interesantno stvar je da je poređenje života i okeana tako višeznačna, a samim tim i rogata stvar, jer svi mi znamo da smo deca koju u svom naručju ljulja boginja Idioglosija, i da imamo dar da ne razumemo jedni druge, premda se milenijumima u nazad jako trudimo da dokažemo drugačije.
Možda mi je jutrošnje poređenje došlo inspirisano mogućnostima koje baš kao na nepreglednoj okeanskoj pučini nosi i život; ili je misao sletela na rame nošena zabrinutošću i neizvesnošću koju oseća svaki moreplovac koji je danima otisnut od kopna; možda sam razmišljao i o svetionicima i onome kako se moreplovac, čije su oči previše dana gledale u plavetnilo, oseća kada uleda svetionik ... možda. Kao i uvek, možda je jedino za šta se imamo uhvatiti.
Počinjem da verujem da smo svi mi slepi. Da se rađamo slepi i da umiremo slepi. Otuda možda sve te ideje koje uspevamo da smislimo. Otuda možda izmišljanje svetionika koju su nam potrebni da nam uliju nadu u žile tokom plovidbe. Iako znamo da je većina njih lažna, totalno izmišljena i postavljena da pluta na sred okeana, ne možemo se otrgnuti kratkom osećaju sreće koji ispuni levo plućno krilo kada ugledamo jedan od tih (lažnih) artifakta.
Možda bi neki te svetionike mogli i nazvati nadama, i verovatno ne bi mnogo pogrešili. I svi ti različiti ljudi koje vidimo i srećemo, sva ta nasmejana, tužna, sumorna, zla, radna, naivna, glupava, genijalna, nespretna lica koja vidimo su zapravo samo gornji sloj, samo jedan nivo sveta koji leži zakopan duboko ispod. I sva ta lica su maska izgrađena na našem znanju ili neznanju o tome u kakvom mraku zaista obitavamo. A verujem čvrsto da i oni nasrećniji i najzadovoljniji znaju za taj mrak i da su svesni da ukoliko ne nastave da pale svoje svetionike, da će brzo otkriti koliko je čovek sitan u tamnom bespuću okeana.
Rečeno me navodi samo da zaključim da mi svi plovimo, verovatno bez finalnog cilja, jer ga ne možemo ni imati, a da je svako determinisanje "cilja" zapravo paljenje vatre u svetioniku koji će nam dati odrednicu, etapu kojom ćemo ploviti dok ta vatra gori u našim očima. I ukoliko budemo imali sreće, završićemo nekoliko etapa i na kraju ispiti čašu vina da proslavimo svoj životni uspeh i put kojim smo prošli ... a nećemo biti svesni (verovatno ni ne treba da budemo) da smo i dalje izgubljeni na okeanu i da nikakav put nismo pronašli.
Ali kao što rekoh ... verovatno ni ne treba da ga pronađemo. Jer život je kanda plovidba, a nama ne ostaje ništa drugo do izmišljamo svoje svetionike, da se vodimo njihovim svetlom i da prekrštamo prste u nadi da će svako novo bacanje kocke doneti baš onaj broj koji nam treba.
Ako se neko ponadao da su me ovi praznici zaveli na put religije ... pa, neka razmisli još jednom. Odavno postoji samo jedan bog u koga verujem, ali on nema ime.
Interesantno stvar je da je poređenje života i okeana tako višeznačna, a samim tim i rogata stvar, jer svi mi znamo da smo deca koju u svom naručju ljulja boginja Idioglosija, i da imamo dar da ne razumemo jedni druge, premda se milenijumima u nazad jako trudimo da dokažemo drugačije.
Možda mi je jutrošnje poređenje došlo inspirisano mogućnostima koje baš kao na nepreglednoj okeanskoj pučini nosi i život; ili je misao sletela na rame nošena zabrinutošću i neizvesnošću koju oseća svaki moreplovac koji je danima otisnut od kopna; možda sam razmišljao i o svetionicima i onome kako se moreplovac, čije su oči previše dana gledale u plavetnilo, oseća kada uleda svetionik ... možda. Kao i uvek, možda je jedino za šta se imamo uhvatiti.
Počinjem da verujem da smo svi mi slepi. Da se rađamo slepi i da umiremo slepi. Otuda možda sve te ideje koje uspevamo da smislimo. Otuda možda izmišljanje svetionika koju su nam potrebni da nam uliju nadu u žile tokom plovidbe. Iako znamo da je većina njih lažna, totalno izmišljena i postavljena da pluta na sred okeana, ne možemo se otrgnuti kratkom osećaju sreće koji ispuni levo plućno krilo kada ugledamo jedan od tih (lažnih) artifakta.
Možda bi neki te svetionike mogli i nazvati nadama, i verovatno ne bi mnogo pogrešili. I svi ti različiti ljudi koje vidimo i srećemo, sva ta nasmejana, tužna, sumorna, zla, radna, naivna, glupava, genijalna, nespretna lica koja vidimo su zapravo samo gornji sloj, samo jedan nivo sveta koji leži zakopan duboko ispod. I sva ta lica su maska izgrađena na našem znanju ili neznanju o tome u kakvom mraku zaista obitavamo. A verujem čvrsto da i oni nasrećniji i najzadovoljniji znaju za taj mrak i da su svesni da ukoliko ne nastave da pale svoje svetionike, da će brzo otkriti koliko je čovek sitan u tamnom bespuću okeana.
Rečeno me navodi samo da zaključim da mi svi plovimo, verovatno bez finalnog cilja, jer ga ne možemo ni imati, a da je svako determinisanje "cilja" zapravo paljenje vatre u svetioniku koji će nam dati odrednicu, etapu kojom ćemo ploviti dok ta vatra gori u našim očima. I ukoliko budemo imali sreće, završićemo nekoliko etapa i na kraju ispiti čašu vina da proslavimo svoj životni uspeh i put kojim smo prošli ... a nećemo biti svesni (verovatno ni ne treba da budemo) da smo i dalje izgubljeni na okeanu i da nikakav put nismo pronašli.
Ali kao što rekoh ... verovatno ni ne treba da ga pronađemo. Jer život je kanda plovidba, a nama ne ostaje ništa drugo do izmišljamo svoje svetionike, da se vodimo njihovim svetlom i da prekrštamo prste u nadi da će svako novo bacanje kocke doneti baš onaj broj koji nam treba.
Ako se neko ponadao da su me ovi praznici zaveli na put religije ... pa, neka razmisli još jednom. Odavno postoji samo jedan bog u koga verujem, ali on nema ime.
Нема коментара:
Постави коментар