Mislim da me nikada neće prestati zabavljati niti iznenađivati priroda ljudske prirode. Ono što mi je jutros dalo povoda da uz šolju (mog omiljenog) "Earl Grey" čaja (sa mlekom) podelim par misli sa vama jeste odnos ljudi prema smrti. Ali ništa preterano duboko, niti fatalno, ništa morbidno ni ispitivački kako imam običaj da priđem tematici.
Samo mi je iznenađujuće neshvatljivo to koliko se ljudi zapravo i danas, posle 4-5 milenijuma neke (kakve-takve) civilizacije i njenih tekovina ponašaju kada je po sredi priča o smrti, odnosno umiranju. Kako je moguće da su neki delovi nas ostali toliko primitivni i nedohvatljiiv evoluciji ili čemu već?
Ono što me je jutros odvuklo od završavanja nekog (pametnijeg) posla jeste priča moje mame o nekom poznaniku koji je umro. A umro je tako što se spremao da pođe negde i samo je - umro. I to je jako čudno. Hm ... ali da, njoj je to stvarno jako čudno, kao i najvećem delu čovečanstva. Ne postoji momenat verovatno kada nas vest da je neko umro neće iznenaditi i čuditi ... jer smrt je tako misterozna rabota i mi nemamo drugo do da je se plašimo, čudimo i gadimo.
A ono što je meni momentalno prošlo kroz um, kao scena udarnog talasa nuklearne eksplozije jeste: a zar život nije mnogo veće čudo? Zar ono kako smo nastali nije mnoooogo veće čudo?
Zar najsavršenija matematika po kojoj se slagao i delio naš DNK nije čudo? Zar svaka ćelija, svako parče tkiva, svaka kost koja je rasla, zar to nije veće čudo? Zar svaka krasta koja se stvarala kada bi se posekli i koja je regenerisala kožu nije veće čudo? Zar milijarde milijardi ideja, osećaja, opažaja koje je ta osoba imala nije veće čudo? Zar svaka reč, svaki zvuk, svaki korak koji je napravila ta osoba nije veće čudo? Zar ono što je ona ostavila iza sebe nije mnogo veće čudo?
A smrt je sve samo ne čudo: samo puko gašenje, prestanak svih čudo koja sam nabrajao u redovima iznad. Čini mi se da je potreban ozbiljan tretman homo sapiensu da se ova tako jednostavna (i od strane mnogih vrsta odavno prihvaćena) stvar postavi na svoje mesto. Verovatno bi tada čuda imala drugačiji oblik, a život i smrt drugačiju vrednost (da ne kažem cenu, jer ćete se odmah prebaciti u ekonomsku klasu ovog voza).
Nije čudo ono što ne znamo, premda svi aktuelni centri očuvanja duhovnosti žele tako da ubede zbunjenog čoveka ... čudo je saznati i prihvatiti čudo u svom čudnom i divnom obliku.
Samo mi je iznenađujuće neshvatljivo to koliko se ljudi zapravo i danas, posle 4-5 milenijuma neke (kakve-takve) civilizacije i njenih tekovina ponašaju kada je po sredi priča o smrti, odnosno umiranju. Kako je moguće da su neki delovi nas ostali toliko primitivni i nedohvatljiiv evoluciji ili čemu već?
Ono što me je jutros odvuklo od završavanja nekog (pametnijeg) posla jeste priča moje mame o nekom poznaniku koji je umro. A umro je tako što se spremao da pođe negde i samo je - umro. I to je jako čudno. Hm ... ali da, njoj je to stvarno jako čudno, kao i najvećem delu čovečanstva. Ne postoji momenat verovatno kada nas vest da je neko umro neće iznenaditi i čuditi ... jer smrt je tako misterozna rabota i mi nemamo drugo do da je se plašimo, čudimo i gadimo.
A ono što je meni momentalno prošlo kroz um, kao scena udarnog talasa nuklearne eksplozije jeste: a zar život nije mnogo veće čudo? Zar ono kako smo nastali nije mnoooogo veće čudo?
Zar najsavršenija matematika po kojoj se slagao i delio naš DNK nije čudo? Zar svaka ćelija, svako parče tkiva, svaka kost koja je rasla, zar to nije veće čudo? Zar svaka krasta koja se stvarala kada bi se posekli i koja je regenerisala kožu nije veće čudo? Zar milijarde milijardi ideja, osećaja, opažaja koje je ta osoba imala nije veće čudo? Zar svaka reč, svaki zvuk, svaki korak koji je napravila ta osoba nije veće čudo? Zar ono što je ona ostavila iza sebe nije mnogo veće čudo?
A smrt je sve samo ne čudo: samo puko gašenje, prestanak svih čudo koja sam nabrajao u redovima iznad. Čini mi se da je potreban ozbiljan tretman homo sapiensu da se ova tako jednostavna (i od strane mnogih vrsta odavno prihvaćena) stvar postavi na svoje mesto. Verovatno bi tada čuda imala drugačiji oblik, a život i smrt drugačiju vrednost (da ne kažem cenu, jer ćete se odmah prebaciti u ekonomsku klasu ovog voza).
Nije čudo ono što ne znamo, premda svi aktuelni centri očuvanja duhovnosti žele tako da ubede zbunjenog čoveka ... čudo je saznati i prihvatiti čudo u svom čudnom i divnom obliku.
Ne bih se slozila sa tobom da smrt nije cudo. Kao i zivot sam i smrt je deo kosmickog ciklusa. Sta je smrt ako ne razgradnja materije, tela, tkiva, celija, molekula DNK na atome? A atomi se potom ugradjuju ponovo u molekule, celije, tkiva, telo, materiju.
ОдговориИзбришиKao sto je lepo rekao moj profesor sudske medicine, smrt je energija zivota.
:)
Lepo je videti te opet ovde :) Svakom je čudo nešto drugo ... što reče jednom jenda osoba od koje sam najmanje očekivao da čujem mudrost:
ОдговориИзбриши"Svaka luda ima svoje veselje"
Hehe, ja obicno tu mudru i premudru recenicu koristim u nekim drugim situacijama. ;)
ОдговориИзбришиLepo je i tebe videti, pa makar i virtuelno, ponovo. :D
Смрт је...не бих знао да кажем шта. Прво: још нисам пробао-тако да не могу да пренесем утиске.
ОдговориИзбришиПрихватање или не прихватање смрти је само начин на који се неко односи према том...феномену.
Што се мене тиче једно је сигурно: много је добро што човек није аксиом.Имамо почетак, имамо крај.
Не бих био сувише морбидан да кажем да цео живот у ствари ми радимо само једно:стремимо ка том тренутку.
Не.Мислим да је у реду то све посматрати кроз неки природни ток енергије. То нико не може оспорити.