Kako započeti razgovor o prilikama a da se ne pođe od tumačenja pojmova kao što su "prava prilika", "propuštena prilika", "iskorišćena prilika", "neprilika" itd ... Ipak ovi pojmovi nas odvlače duboko u vode subjektvinosti, a budući da mi je I. sugerisla da budem malo objektivan (ili tačnije da ne budem pesimističan) evo svečano obećavam da ću dati sve od sebe ...
Odakle uopšte dolaze prilike ili neprilike? Da li ih sami stvaramo, da li su one tu dejstvom neke više sile, da li su samo refleksija niza slučajnosti i nausmičnosti ... huh, moram da priznam da je ponekad teško razlučiti. Isto kao što je teško, ustvari nemogućno sagledati uticaj bilo koje prilike na dalji ishod odnosno tok (da ne dobijem kritike opet) života. Teška pitanja za stvari koje radimo svakodnevno. Ali, ukoliko se samo postavite u perspektivu gde i jedan zamah krila leptira može izazvati cunami na nekoj obali desetinama hiljada kilometara daleko stvari postaju ozbiljnije ... valjda?
Ali, ne želim da se bavim ovde studijom nečega što će u najboljoj i najdužoj mojoj pisaniji ostati samo u granicama verovatnoće. Hteo sam da sagledam baš taj subjektivni, ljudski aspekt prilika.
Koliko puta vam se desilo da sedite, razgovarate, i vidite svoju priliku i da ste otvorili usta da kažete reč koja bi je mogla zgrabiti i onda videli to istu reč koja izgleda kao slepi cirkuzant, akrobata, hodač po žici, vidljiv samo vama, napušta vaša usta i nesigurnim hodom pokušava da dođe do osobe u koju gledate ... i tu na pola puta pada u ambis. I kako se onda osećamo? Poraženo? Slabo? Smešno? Kako da se osećamo kada glasnik (koji ima tako nezahvalan zadatak - da prenese ono što mislimo, u potpuno drugi svet uz nadu da će ondašnja garda na vratima prvo pitati, a potom potegnuti samostrel) padne tu na pola puta, a da ga garda sa druge strane nije čak ni videla. Sigurno taj osećaj znate. Da ne evociram. Da li onda pričamo o propuštenoj prilici?
Nekako, kaldrmisani put pričanja nas tu skreće u bulevar Hrabrosti koji ne bih da posetim ovom prilikom, jer zapravo ne znam šta bih mogao da napišem o njemu. Nekako mi se čini da mnogo češće protrčimo kroz njega onda kada toga zapravo nismo ni svesni ... to je onaj isti slučaj kao kada zalutate u nekom stranom gradu, npr. Budimpešti i otkrijete da ste upravo pronašli sjajan deo grada samo zato što ste skrenuli u pogrešnu ulicu. Otprilike.
Da ne bih zalutao u bulevar Hrabrosti, oštro ću se okrenuti i nastaviti putem ka Aleji Mudrosti, koju da budem iskren mnogo češće priželjkujem da obiđem nego što je stvarno obilazim. Ali možda bi tamo mogao ja, a i vi da pronađemo tu potku koju je potrebno da shvatimo ne bi li mogli da prigrlimo prilike, odnosno da zaobiđemo neprilike.
A opet ... možda čak ni Mudrost koju svi toliko priželjkujemo (valjda svi, ne znam ni to) ne ume da pokaže jasno što bi trebali i kako bi trebali da uradimo, jer na kraju krajeva, tu je onaj stari prevrtljivi i namazani saputnik, koji se uvek pita, koji uvek vodi i koji se uvek prvi skloni kada konačno dođemo do neprilike: Srce. Takođe, isti džentlmen će vrlo nonšalantno požnjeti plodove uspešno iskorišćene prilike i iskoristiti svaku priliku da se okiti lovorom i pri tom održati prigodan govor kako je sve to ispalo isključivo njegovom zaslugom, a nikako onog (večito) mlađeg referenta - Uma.
Možda se prosto neke prilike iskoriste eto tako. Samo se prigrle, isto kao i neprilike, jer na kraju krajeva, prilika i neprilika je verovatno ista duž, samo zavisi iz kog ugla je gledamo, odnosno koji nam se kraj zalomi.
Za mene ostaje misterija koji kraj duži treba uhvatiti i kada, a na kraju krajeva, pa i krajeva duži, uvek je tu stari šeret da se prvi pronađe u sreći ili nesreći i da natera mlađeg referenta da protrči strašnim širokim ulicama bulevara zarad par zrnaca svoje satisfakcije. Eh, neprilika je to!
Odakle uopšte dolaze prilike ili neprilike? Da li ih sami stvaramo, da li su one tu dejstvom neke više sile, da li su samo refleksija niza slučajnosti i nausmičnosti ... huh, moram da priznam da je ponekad teško razlučiti. Isto kao što je teško, ustvari nemogućno sagledati uticaj bilo koje prilike na dalji ishod odnosno tok (da ne dobijem kritike opet) života. Teška pitanja za stvari koje radimo svakodnevno. Ali, ukoliko se samo postavite u perspektivu gde i jedan zamah krila leptira može izazvati cunami na nekoj obali desetinama hiljada kilometara daleko stvari postaju ozbiljnije ... valjda?
Ali, ne želim da se bavim ovde studijom nečega što će u najboljoj i najdužoj mojoj pisaniji ostati samo u granicama verovatnoće. Hteo sam da sagledam baš taj subjektivni, ljudski aspekt prilika.
Koliko puta vam se desilo da sedite, razgovarate, i vidite svoju priliku i da ste otvorili usta da kažete reč koja bi je mogla zgrabiti i onda videli to istu reč koja izgleda kao slepi cirkuzant, akrobata, hodač po žici, vidljiv samo vama, napušta vaša usta i nesigurnim hodom pokušava da dođe do osobe u koju gledate ... i tu na pola puta pada u ambis. I kako se onda osećamo? Poraženo? Slabo? Smešno? Kako da se osećamo kada glasnik (koji ima tako nezahvalan zadatak - da prenese ono što mislimo, u potpuno drugi svet uz nadu da će ondašnja garda na vratima prvo pitati, a potom potegnuti samostrel) padne tu na pola puta, a da ga garda sa druge strane nije čak ni videla. Sigurno taj osećaj znate. Da ne evociram. Da li onda pričamo o propuštenoj prilici?
Nekako, kaldrmisani put pričanja nas tu skreće u bulevar Hrabrosti koji ne bih da posetim ovom prilikom, jer zapravo ne znam šta bih mogao da napišem o njemu. Nekako mi se čini da mnogo češće protrčimo kroz njega onda kada toga zapravo nismo ni svesni ... to je onaj isti slučaj kao kada zalutate u nekom stranom gradu, npr. Budimpešti i otkrijete da ste upravo pronašli sjajan deo grada samo zato što ste skrenuli u pogrešnu ulicu. Otprilike.
Da ne bih zalutao u bulevar Hrabrosti, oštro ću se okrenuti i nastaviti putem ka Aleji Mudrosti, koju da budem iskren mnogo češće priželjkujem da obiđem nego što je stvarno obilazim. Ali možda bi tamo mogao ja, a i vi da pronađemo tu potku koju je potrebno da shvatimo ne bi li mogli da prigrlimo prilike, odnosno da zaobiđemo neprilike.
A opet ... možda čak ni Mudrost koju svi toliko priželjkujemo (valjda svi, ne znam ni to) ne ume da pokaže jasno što bi trebali i kako bi trebali da uradimo, jer na kraju krajeva, tu je onaj stari prevrtljivi i namazani saputnik, koji se uvek pita, koji uvek vodi i koji se uvek prvi skloni kada konačno dođemo do neprilike: Srce. Takođe, isti džentlmen će vrlo nonšalantno požnjeti plodove uspešno iskorišćene prilike i iskoristiti svaku priliku da se okiti lovorom i pri tom održati prigodan govor kako je sve to ispalo isključivo njegovom zaslugom, a nikako onog (večito) mlađeg referenta - Uma.
Možda se prosto neke prilike iskoriste eto tako. Samo se prigrle, isto kao i neprilike, jer na kraju krajeva, prilika i neprilika je verovatno ista duž, samo zavisi iz kog ugla je gledamo, odnosno koji nam se kraj zalomi.
Za mene ostaje misterija koji kraj duži treba uhvatiti i kada, a na kraju krajeva, pa i krajeva duži, uvek je tu stari šeret da se prvi pronađe u sreći ili nesreći i da natera mlađeg referenta da protrči strašnim širokim ulicama bulevara zarad par zrnaca svoje satisfakcije. Eh, neprilika je to!
Нема коментара:
Постави коментар