Beg

Razmišljam stalno o tome kako smo mi ljudi domišljata sorta. Pokupismo od svake živuljke pomalo, što karaktera, što sposobnosti, što blesavosti ... razmišljam od koje smo živuljke pokupili tu potrebu da bežimo i da se krijemo. Možda od svih?

Za razliku od dragih krznatih, pernatih i ostalih stvorova, mi se najčešće krijemo tamo gde nas zaista niko ne može naći- u sebi. Čini mi se da od kako otvorimo oči još mlekom obojene u plavo krećemo da pravimo neka skrovišta u sebi koja ćemo u godinama i decenijama koje su pred nama produbljivati, kriviti hodnike i kopati sve dublje i dublje ...

A zašto? Pa to je verovatno ključno pitanje na koje stvarno nemam odgovor i kojim je uzaludno baviti se. Zašto? Verovatno zato.

Nego, ja se dvoumim da li su mi fascinantniji ti hodnici i skrovišta ili muka koja nas natera da ih kopamo i ne mogu da se odlučim.

Zbog nečega mi imamo potrebu da se sakrijemo, prikrijemo, vrebamo na život ili na priliku kao panter iz zasede, a nekada prosto da se zavučemo kao voluharica duboko u zemlju i tu se krijemo, zaustavlajjući dah dok opasnost ili potencijalna opasnost ne prođe.

I to je to ... krijemo se zbog različitih stvari. Menjamo divnu jednostavnu jednostavnost na kojoj bi mogao da počiva ceo svet kompleksnim zamršenim igrama, uvijanja, beganja ... i opet ... zašto?

Koji je to deo koda koji nam nedostaje da možemo da skrojimo jednostavan svet za sebe, svet koji nas ne bi žuljao niti imao šljampave rukave da upadaju u supu? Ili je možda kod dobar i validan, pa ga samo mi loše interpretiramo, kao onaj nesrećni Internet Explorer, sa kojim ratujem odavno, a zadnjih dana ponovo pooštrismo sukobe ...

Puno, pitanja, nimalo odgovora. Ali ponekad je i pitanje dovoljno, zar ne .... da pobegnemo od nekog odgovora koji bi nas mogao stići!