Obučem se, zakopčam jaknu, stavim maramu. Još uvek je dovoljno lepo da mogu da nosim duboke patike, a dovoljno toplo da mašta može da poleti na prolećnom suncu. Obučem se i krenem u šetnju.
Ruke u džepovima (znam da i nisam neki primer bon-tona) i gledam ... i hodam ... i razmišljam.
Znate šta me je uvek fasciniralo? Mikrokosmosi u svakom od nas, u svakom od ljudi koje ću videti na ulici, multiuniverzumi u pokretu koji se skoro dodiruju, ali uvek ostaju usamljeni i daleki.
A što su zapravo ti univerzumi? Znate ih, i vi ste u vrtlogu jednog, koji se neminovno graniči i ponekad dodiruje sa nekoliko drugih, ali je i dalje usamljen i prostoran i nedokučiv. To je svet u našim glavama, paradox prostora i vremena, galaksija zbijena u nekoliko litara (zapremine) kostiju i mesa.
I niko ne zna ništa o tim konstelacijama, čak ni mi sami. I mi sami živimo i tu, u svojoj galaksiji, na maloj plavoj planeti, ušuškani i zaštićeni atmosferom i blagom klimom i čak ni tu ne želimo da pogledamo iznad oblaka pa dalje u crnilo dalekih prostora ... a možda ni ne trebamo?
I svačiji je univerzum drugačije boje, svaki se drugačije okreće i kreće ... i nije ni čudo što je toliko puno nerazumevanja u svetu, kad smo svi mi nekako drugačije podešeni. Da, zaista to mislim. Verujem da ne postoje dve osobe koje isto vide boju ili čuju zvuk, koje će da na isti način zapamte nešto ili dožive nešto ... a primetili ste, tek govorim o inputima, odnosno ulaznim informacijama ... a onda sve to dolazi do procesa obrade, uz pomoć sistema i sila koje su (e to je najsgurnije od svega) potpuno unikatne za svaku osobu, možda čak i dobrim delom i nasumične ... i onda dobijamo output (izlazni rezultat) odnosno reakciju koja ja najčešće vodi samo ka nerazumevanju ili delimičnom razumevanju. Boginja Idioglosija tu preuzima stvari u svoje ruke ...
I zato, dok gledate ili slušate ljude, ma koliko ih dobro poznavali, budite svesni da zapravo nemate pojma o čemu oni i na kakav način zaista misle ... jer prosto nismo u mogućnosti da preskočimo tu liniju, barijeru koja nas deli ... tih 6-7 mm kosti čini da smo svi mi daleki milionima svetlosnih godina.
I zato dok hodam ulicom, ponekad imam utisak da šetam intergalaktičkim prostranstvima ... jer shvatam da je linija koja nas sve razdvaja jednostavno previše široka.
Ruke u džepovima (znam da i nisam neki primer bon-tona) i gledam ... i hodam ... i razmišljam.
Znate šta me je uvek fasciniralo? Mikrokosmosi u svakom od nas, u svakom od ljudi koje ću videti na ulici, multiuniverzumi u pokretu koji se skoro dodiruju, ali uvek ostaju usamljeni i daleki.
A što su zapravo ti univerzumi? Znate ih, i vi ste u vrtlogu jednog, koji se neminovno graniči i ponekad dodiruje sa nekoliko drugih, ali je i dalje usamljen i prostoran i nedokučiv. To je svet u našim glavama, paradox prostora i vremena, galaksija zbijena u nekoliko litara (zapremine) kostiju i mesa.
I niko ne zna ništa o tim konstelacijama, čak ni mi sami. I mi sami živimo i tu, u svojoj galaksiji, na maloj plavoj planeti, ušuškani i zaštićeni atmosferom i blagom klimom i čak ni tu ne želimo da pogledamo iznad oblaka pa dalje u crnilo dalekih prostora ... a možda ni ne trebamo?
I svačiji je univerzum drugačije boje, svaki se drugačije okreće i kreće ... i nije ni čudo što je toliko puno nerazumevanja u svetu, kad smo svi mi nekako drugačije podešeni. Da, zaista to mislim. Verujem da ne postoje dve osobe koje isto vide boju ili čuju zvuk, koje će da na isti način zapamte nešto ili dožive nešto ... a primetili ste, tek govorim o inputima, odnosno ulaznim informacijama ... a onda sve to dolazi do procesa obrade, uz pomoć sistema i sila koje su (e to je najsgurnije od svega) potpuno unikatne za svaku osobu, možda čak i dobrim delom i nasumične ... i onda dobijamo output (izlazni rezultat) odnosno reakciju koja ja najčešće vodi samo ka nerazumevanju ili delimičnom razumevanju. Boginja Idioglosija tu preuzima stvari u svoje ruke ...
I zato, dok gledate ili slušate ljude, ma koliko ih dobro poznavali, budite svesni da zapravo nemate pojma o čemu oni i na kakav način zaista misle ... jer prosto nismo u mogućnosti da preskočimo tu liniju, barijeru koja nas deli ... tih 6-7 mm kosti čini da smo svi mi daleki milionima svetlosnih godina.
I zato dok hodam ulicom, ponekad imam utisak da šetam intergalaktičkim prostranstvima ... jer shvatam da je linija koja nas sve razdvaja jednostavno previše široka.
Нема коментара:
Постави коментар