Oscilacije

Ponekad je stvarno teško uhvatiti korak. Bilo kakav. Ne znam da li ste pokušali da to radite kada idete ulicom sa nekim ... ja da, i vrlo često to radim. Prisećanje na dresuru iz vojnog školstva ili samo verovanje da dok isto hodamo isto mislimo ... ko bi znao. Ali ovde govorim o hvatanju koraka sa samim sobom i dešavanjima u okruženju.

Iako sam nekada bio ubeđen da ovim svetom i nama samima vlada haos, više nisam ... i pre nego se pojedine osobe nasmeše i kažu da sam se konačno urazumio, ja ću nastaviti rečenicu ... jer sada verujem da time vlada još veći haos. :)

U poslednje vreme sve više okolnosti se izliva i čini da bi neko naivan mogao i pomisliti da je tu neka sudbina po sredi. Ali, znate mene i moju svađu sa gospođom Fortunom ... mada priznajem da sam na momente i sam stao i zapitao se da li je ona konačno rešila da me ubedi da je ipak tu.

Ipak mislim da to nije delo njenih ruku, nego oscilacije koje svi mi pravimo, i ciljevi kojima se hteli (a nekad i ne hteli) primičemo, vođeni gomilom nasumičnih događaja i reči kojima pokušamo da ovladamo ... znam da sam tajanstven, ali moram tako. CIA, BIA,komšije, Facebook i ostali ...

I tako, oscilacije ... čas plus, čas minus faza, naizmenična struja. Dobra je stvar što barem ovu struju koju indukujemo u sebi ne plaćamo .... još uvek. Mada, plaćamo je mi na druge načine, tako da se uvek sve obrazuje u krug, ciklus potošnje. Ni ja nisam razuemo šta sam hteo da kažem, ali nema veze ... možda je neko veći entuzijasta od mene samog pa otkrije. Neka javi.

Nego da se vratim ja Fortuni ... čvrsto sam rešio ovih dana da sarađujem sa njom na jednom našem davno započetom projektu, pa videćemo kakvi smo kao kolege, možda ćemo se u budućnosti bolje slagati.

Ono što znam da osećam da oluja dolazi, ali da je to tek početak putovanja ... pa što da ne, karta je već kupljena ... zar ne?!